Prošle nedelje smo mogli da pročitamo intervju Slavice Đukić Dejanović, ministarke bez portfelja zadužene za demografiju i populacionu politiku, u kom je izjavila kako bi volela da nam poraste natalitet u okolnostima izolacije usled epidemije.
U ovakvim okolnostima ima više i ljubavi i mržnje, a volela bih da nam poraste natalitet, rekla je Đukić Dejanović.
Iako mnogobrojne organizacije sugerišu da je u stanju izolacije rizik od nasilja nad ženama u drastičnom porastu, kao i da mnoge žene nemaju način da pobegnu od svojih nasilnika u okolnostima vanrednog stanja, ministarka je skrenula pažnju da je vreme izolacije možda bolje posvetiti pravljenju dece.
Dok se kod nas promoviše pronatalitetna politika u zdravstvenim, ekonomskim i društvenim neuslovima, neke države prve uštede u zdravstvenom sistemu prave upravo na račun žena i njihovih elementarnih prava – prava na izbor i reproduktivno zdravlje.
Šta da rade trudnice u sred epidemije?
Dok ministarka navija za baby boom dok epidemija još traje i nema pouzdanih informacija kada će se završiti, istovremeno, na sajtu njenog Kabineta stoji da je reproduktivno zdravlje važno, ali i da u toku epidemije „sigurna trudnoća i porođaj zavise od funkcionasanja zdravstvenog sistema i striktnog pridržavanja mera predostrožnosti“.
Pored toga što su trudnice ionako izložene fiziološkim, hormonalnim i fizičkim promenama ali i povećanom anksioznošću usled trudnoće čak i u normalnim okolnostima, one su i osetljivije na respiratorne virusne infekcije. Upravo se zbog toga u vreme epidemije one tretiraju kao „najveći prioritet zbog povećanog rizika od štetnih ishoda.“
I na stranu što trudnice u toku vanrednog stanja usred globalne zdravstvene krize ne mogu da izlaze na svež vazduh i da šetaju što je izuzetno važno za njihovo fizičko i mentalno zdravlje, kičmu i krvne sudove, što su manje više potpuno izolovane u kućama bez minimalne mogućnosti da socijalizacijom odagnaju tegobne misli i strahove koji se neminovno rađaju u toku trudnoće čak i da je sve u redu, nego što je veliko pitanje i da li mogu da imaju sve potrebne redovne preglede, kao i da li će odlazak na preglede da ih izloži riziku od zaraze. Na stranu i to da li sve trudnice imaju gde da se izoluju i žive, i kakve su im mogućnosti da se čuvaju od preteće zaraze.
A pregledi su redukovani na one neophodne. Kako navodi portal Bebac.com pregledi se ograničavaju na one koji su neophodni i odvijaju se po posebnim merama opreza:
Možda ćete imati manje pregleda ali ćete zdravstveno biti zbrinuti do kraja trudnoće.
Kada je zdravstveni sistem opterećen u tolikoj meri da se predstavnici kriznog štaba na televiziji pitaju da li postoji dovoljno zaštitne opreme za svo medicinsko osoblje, nikome nije svejedno da ide u domove zdravlja na preglede, osim ako baš ne mora.
Šta da rade porodilje nakon epidemije?
Istovremeno uživo gledamo urušavanje i kolaps zdravstvenih sistema širom Evrope, koji su decenijama unazad pokradeni, komodifikovani, privatizovani. U našem dvorištu mediji u poslednjih dve nedelje izveštavaju o rapidnom rastu otkaza i nepostojanja jasnih okvira u kojima je moguće zaštititi elementarna radna prava.
U takvim okolnostima trudnice čekaju porođaj, koji kada prođe i žene sa svojim bebama odu kući na oporavak i potpuno novu fazu života obeleženu novim dinamikama, emocijama, odgovornostima i anksioznostima, čeka ih i hladan tuš poznatiji kao – porodiljska naknada.
Prema važećem Zakonu o finansijskoj podršci porodicama sa decom diskriminisane su žene koje nemaju 18 meseci vezanog radnog staža, one koje su zaposlene na privremenim i povremenim poslovima ili na crno. To su upravo one žene koje, u vanrednom stanju i ekonomskom sunovratu koje je prouzrokovala zdravstvena kriza usled epidemije, prve gube poslove i ostaju bez ikakvih primanja.
Žene i inače češće dobijaju otkaze, posebno kada se vrate sa porodiljskog, teže se zapošljavaju, slabije su plaćene i teže napreduju na poslu. Ukoliko žena pripada i nekoj od dodatno marginalizovanih grupa, ako je beskućnica, Romkinja, migrantkinja, ako ima invaliditet situacija postaje drastično nezahvalnija za planiranje rađanja.
Pa kome se ministarka onda obraća? Onim ženama koje poslovi sigurno čekaju kada se sve završi pa mogu da u ovakvim okolnostima donesu tako ozbiljnu i nimalo naivnu odluku da rode dete? Da li u ovom momentu takve garancije postoje za bilo koju ženu, a posebno one koje nemaju krov nad glavom ili bezbednost?
Zabrana abortusa kao ušteda
Prava žena na izbor i pravo da odlučuju o sopstvenom telu i reproduktivnom zdravlju se oduvek u određenoj meri osporava u skladu sa interesima države i religijskim dogmama, ekonomskim i populacionim politikama.
Danas, u sred epidemije virusa, američke države Teksas i Ohajo nalažu da se prekidi trudnoće zabrane rekavši da oni nisu nužne medicinske usluge. Isti princip najavljuju i iz država Misisipi i Merilend. Državnici navode da se medicinska oprema, poput maski, može koristiti za negu pacijenata sa Covid19.
Kako se navodi u tekstu objavljenom na sajtu Jacobin, jasno je da se ne radi se o maskama. Pandemija je samo izgovor za dalje narušavanje ženskih reproduktivnih prava.
Dok se radno sposobno stanovništvo i dalje uverava da je rizik od zdravstvenih komplikacija usled zaraze koronavirusom mali, što je stvarnost demantovala toliko puta do sada, žene se upućuju da rađaju a pravo na abortus će im se različitim mehanizmima sve više uskraćivati. To pokazuje suštinu licemerne kapitalističke pro-life politike koja insistira na rađanju nove generacije radništva kao izvoru budućeg rada i profita, dok ujedno ne ulaže ni minimalno u brigu o deci, zdravstvenu zaštitu žena i ljudi generalno, kao i dostojanstveno plaćeno porodiljsko odsustvo. Cenu opstanka takvog licemernog i diskriminatornog sistema plaćaju upravo žene, proporcionalno skuplje što su niže na društvenoj lestvici.
