Tekst je prvobitno bojavljen na portalu Dissent.
Jednog dana, seljak je prolazio pored Akšehirskog jezera, gde je ugledao Nasredina Hođu (Nasreddin Hodja) dok sipa čašu jogurta u vodu. „Šta to radiš?“, upitao je. „Pravim jogurt“, odgovorio je Hodža. „Ma daj, to je nemoguće“, rekao je seljak. „Ne može se jezero pretvoriti u jogurt“. Hodža ga je pogledao, te je sa sjajem u očima uzvratio: „A šta ako ipak može?“
Septembra 1996. godine, žena po imenu Drita postupila je kao i većina Albanki i Albanaca tog vremena: prodala je porodični stan za 25.000 dolara i uložila ih u investiciona preduzeća koja su obećavala udvostručenje tog iznosa. Nekoliko meseci nakon bankrota ovih firmi koje su zapravo bile piramidalne šeme, dala je intervju za Los Anđeles tajms. Nastojeći da u sumanutim finansijskim spekulacijama uvidi nešto smisleno, Drita se prisetila Nasredina Hođe, turskog narodnog heroja iz 13. veka. „Mislili smo da možemo da pretvorimo more u jogurt“, rekla je.
Bilo je to doba velikih promena. Albanija je ubrzano napredovala: staljinistički privredni model smenila je prozapadna kapitalistička demokratija. Od „prve ateističke države“ gde je religija bila zabranjena zakonom, ova zemlja postala je plodno tle za delovanje unitarista, mormona i Jehovinih svedoka. U glavnom gradu Tirani, velika mermerna piramida u kojoj je smešten muzej Envera Hodže, sagrađen 1985. godine nakon smrti diktatora, sada je na svoj vrh postavila radio predajnik Glasa Amerike i postala sedište Fondacije za otvoreno društvo Džordža Soroša. Nakratko je i stara vila Envera Hodže bila pretvorena u restoran brze hrane „McMarriot“, koga su krasili i zlatni lukovi. Sve je postalo moguće.
Uspeh reformi
Međunarodni monetarni fond (MMF) 1995. godine proglasio je Albaniju „primerom uspeha slobodnotržišnih reformi“. U međuvremenu, albanski mediji predstavljali su piramidalna preduzeća kao „pionire domaćeg kapitalizma“. Mesečna kamata koju su nudile porasla je sa oko 6% na 44%, što je bilo dovoljno da se uloženo udvostruči za dva meseca. Do kraja 1996. godine oko polovine stanovništva Albanije je investiralo u njih. Broj piramidalnih šema naglo je porastao u Istočnoj Evropi, ali je razmera njihovog širenja u Albaniji dosad nezabeležena. Kada su bankrotirale, u januaru 1997. godine, njihova nominalna vrednost narasla je na milijardu i 200 miliona dolara, koliko je tada iznosila polovina albanskog BDP-a.
Posledice sloma iz 1997. godine bile su do tada neviđene. Demonstranti na jugu zemlje zauzeli su vojne magacine iz kojih su se povukle policija i vojska. Predsednik je uzvratio tako što je za svoje pristalice otvorio vojna skladišta na severu Albanije. Sve u svemu, 656.000 komada ručnog oružja i 1,5 milijardi kasetne municije nestalo je iz vojnih rezervi, što je zaprepašćujući broj za zemlju od 3 miliona stanovnika. Oko 2000 ljudi je ubijeno u sukobima koji su usledili, što je – pored razornih novčanih gubitaka – ubrzalo već masovno iseljavanje. Hiljade Albanaca i Albanki guralo se po sklepanim brodovima za Italiju. Stotine ih se udavilo. Reč nëntdhteshtata (godina devedeset sedma) i dan-danas ostaje snažan kulturni simbol traume, gubitka i nesigurnosti nastalih iz propasti piramidalnih šema.
Kako su ta prevarantska preduzetništva nikla po celoj zemlji? Za američke novinare koji su brzo došli na lice mesta, odgovor je bio očigledan: Albanci i Albanke „ostavljali su za sobom mrak srednjeg veka“ (Čikago tribjun), ali još uvek nisu dobro razumeli kapitalizam, prema kome su se odnosili sa „detinjom naivnošću i pohlepom odraslih“ (Vašington post). Šta se drugo i može očekivati od zemlje gde je – po mišljenju novina Los Anđeles tajmsa – „pojam ’radne etike’ još uvek nedovoljno razvijen“? Nasuprot ovoj slici grotesknog odstupanja od „pravog“ kapitalizma, američke novine potvrdile su prosvećenost svojih čitateljki i čitalaca: „Po zapadnim merilima, piramidalne šeme bile su zaprepašćujuće providne. Obećavati tolike profite bilo je van pameti“, izvestio je Njujork tajms. „Reklame koje koriste slike brzih kola ili dalekih plaža za odmor odmah bi bile sumnjive u Americi.“ Albance i Albanke je izgleda obuzela neka manična želja, tako da su bili nesposobni da uvide prevaru koja bode oči. To se nikada ne bi moglo desiti u SAD.
Brzi izgradnja i glamur piramida
„Kada sam 2008. godine započela svoje istraživanje, njujorška berza je krahirala, tako otpočinjući svetsku finansijsku krizu“, stoji u uvodu knjige Priče iz Albarada: piramidalna „logika“ akumulacije u postsocijalističkoj Albaniji autorke Smoki Musaraj. „Nije više bilo moguće promišljati i pisati o albanskim preduzećima kao o usamljenim spekulativnim mehurima od sapunice“. Ova ekonomska antropološkinja i profesorka Univerziteta u Ohaju ukazuje na nagle uspone i padove koji su u stopu pratili neoliberalne ekonomske reforme diljem globalnog Juga. Iako se upravo ti „baloni“ često o(t)pisuju kao posledice manije, oni su proizvod zajedničkih preduslova: politička i ekonomska transformacija, ubrzano širenje kapitala i neregulisane, neformalne finansijske radnje. Musaraj tvrdi da su u slučaju albanskih piramidalnih šema zajednički preduslovi u velikoj meri bili rezultat razarajućih privrednih mera koje su nametnuli MMF i Svetska banka. Ona ne misli da je to što Albanke i Albanaci nisu poznavali kapitalizam razlog za pojavu šema, već naglasak stavlja na pojedince, udruženja i ideje na kojima se zasniva piramidalna akumulacija.
Devedesetih godina prošlog veka Albanija je prošla kroz brzu i kusu tranziciju – od jednopartijskog komunističkog društva postala je višestranačka, nestabilna demokratija. Studentski protesti, štrajkovi glađu, upadi u strane ambasade bili su svakodnevna pojava. U jednom trenutku 1997. godine, princ Leka – sin svrgnutog, pokojnog kralja Zoga – pokušao je da ponovo uspostavi albansku monarhiju tako što je započeo puškaranje u centru Tirane, da bi potom pobegao iz zemlje.
Albanska privredna tranzicija možda je bila najbrža i najsurovija od svih tranzicija u postkomunističkim zemljama. U komunističkoj Albaniji, svi oblici zarade „novca od novca“ bili su zabranjeni, dok je većina prava u vezi sa posedovanjem privatnog vlasništva naprosto ukinuta. Kućni i stambeni prostor, zemlja i poljoprivreda bila je u državnom vlasništvu. Potpuni izostanak svake tržišno zasnovane delatnosti u Albaniji Envera Hodže – daleko od standarda koji su vladali u drugim zemljama komunističkog bloka – učinio je zemlju posebno nepodesnom za brze promene koje su zahtevali restriktivni zajmovi MMF-a i Svetske banke. Uprkos tome, Albanija je bila jedna od zemalja koje je najrevnosnije sprovodila šok terapiju, niz mera koje su uključivale, kako Musuraj navodi, „liberalizaciju tržišta, strogu monetarnu politiku i privatizaciju javnog sektora i infrastrukture“.
Vrlo brzo usledilo je zatvaranje fabrika i skok nezaposlenosti. Inflacija i devalvacija obezvredile su ušteđevine i socijalna davanja. Nalik privatizaciji u drugim postkomunističkim zemljama, privrednici sa političkim vezama prigrabili su profitabilne firme u državnom vlasništvu tokom sve veće preraspodele bogatstva svetskoistorijskih razmera. Sledovanja hrane su ukinuta: zavladala je glad. Simbol protesta tokom kasnih 80-ih i ranih 90-ih godina bila je veza praziluka – često jedina dostupna hrana – koju steže podignuta pesnica. Šok terapija bila je toliko razorna da je doba mahanja prazilukom ostalo upamćeno kao doticanje dna: tek ranih 2000-ih BDP se podigao na nivo iz kasnih 80-ih prošlog veka. Tokom 90-ih, albanska demokratija opstajala je na stranim zajmovima, švercu nafte u Jugoslaviju pod međunarodnim sankcijama i novcu stečenom od rada na crno u Italiji i Grčkoj koje bi gastarbajteri slali svojim porodicama u Albaniji. Ti prihodi, koji su godišnje dosezali svotu od oko 300 miliona dolara (što je iznosilo celih 15% BDP), predstavljali su pogonsko gorivo za spekulativne „balone“ neformalnih finansijskih preduzeća.
Međunarodne organizacije kao što je MMF privatnim kanalima podržale su tokom ranih 90-ih godina pojavu ovakvih firmi. Mislilo se da će one obezbediti važan izvor kreditiranja i likvidnosti u zemlji gde državne banke nisu davale zajmove, a privatne banke nisu postojale. Tek 1995. godine, nakon što su piramidalne šeme zavladale po celoj zemlji, ekonomski savetnici počeli su da izražavaju zabrinutost. Trebalo je da prođe još godina pre nego što su razumeli pune razmere i prirodu ovih preduzeća.
Kako bi osigurale izostanak nadzora, piramidalne šeme prigrabile su političku i društvenu legitimaciju na dobro poznat način. Sponzorisale su fudbalske timove i izbor za mis Albanije 1996. godine. Posedovale su radio i televizijske stanice često su se oglašavale u novinama. Od početka, njihov status je bio nejasan, skriven iza paravana naizgled legalnih, a zapravo sumnjivih ugovora. Nikakva smislena finansijska regulativa ili nadzor nije im stajao na putu. Otvoreno su finansirale političke kampanje i podržavale političare. Jedan od onih koje je intervjuisala Masaraj, menadžer Vefe – jedne od najvećih piramidalnih šema – priseća se kako je izrazio zabrinutost zbog toga što je firma platila više od 30 miliona dolara za podmićivanje. Vlasnik firme, Vehbi Aljimučaj (Vehbi Alimuçaj), smatrao je da je reč o zanemarljivom poslovnom trošku.
Dok su kamatne stope skakale „nebu pod oblake“, u novembru 1996. godine – dva meseca nakon što je Drita prodala stan i dva meseca pre kolapsa piramidalnih šema – Alimučaj je imao svoj televizijski šou u kome je delio počasne medalje predsednicima vlade i skupštine. Krajem istog meseca, predsednik Sali Beriša održao je ostrašćen govor u odbranu ovih preduzeća, naglašavajući da je albanski novac „čist“. Investitori su ovo shvatili kao jasan znak da piramidalne šeme imaju podršku vlade, bar do predstojećih martovskih izbora, pa su nastavili da obilato ulažu u njih. Vlast je bila još dublje upletena u prevaru. U knjizi Moderna Albanija: od diktature do demokratije u Evropi, istraživač organizacije Hjuman Rajts Voč Fred Abrahams primećuje da je javna tajna bila to da je Socijalistička partija, naslednica Komunističke partije, neposredno upravljala radom nekih od njih.
Knjiga profesorke Musaraj puna je detalja koji nam pomažu da razumemo na koji način su piramidalne šeme gradile svoj društveni ugled. Novac ulagan u njih stizao je posredstvom rodbinskih veza, oslanjajući se na porodične odnose poverenja kako bi ljudi bili uvereni da treba da investiraju. Većina menadžera nižeg i srednjeg ranga baratala je novcem dobijenim isključivo od članova porodice ili prijatelja. I dok je nepoznavanje novca kao oblika robe i odsustvo investicionih pravila svakako igralo određenu ulogu u rastu piramidalnih šema, Musaraj pokazuje da su mnoge žrtve pretpostavljale da su ova preduzeća prevarantska – samo su mislile da će moći da izvuku novac na vreme, posebno uzimajući u obzir Berišinu glasnu podršku. Nije toliko reč o histeričnim neznalicama koje veruju u čarobno visoke prihode, već su pre u pitanju kockari koji su se loše kladili.
Iako je želja za brzim bogaćenjem očigledno predstavljala podstrek za investiranje, skoro svako sa kim je Musaraj razgovarala rekao je da je cilj bio dostizanje modernog evropskog životnog stila: određen nivo sigurnosti i stambeni prostor veći od prenatrpanih komunističkih stanova u kojima su često dve ili tri generacije boravile zajedno. Prvobitna motivacija, dakle, nije bila razuzdana pohlepa, već želja za dostojanstvenim životom.
Musaraj takođe primećuje stvaranje „istorijski posebnog oblika preduzetništva“ koja daje legitimitet piramidalnim šemama: kičasti, neobični pastiš paternalističke etike, moralističkog nacionalizma i kapitalističkih ideja finansijske snalažljivosti i moći. Ova preduzeća tvrdila su da „predstavljaju otelotvorenje kapitalizma sa ljudskim licem“, promovišu „dinamiku i intuiciju“ i reprezentuju „savremena kretanja u oblasti primena tehnologija“ – što je tragikomično i besmisleno marketinško naklapanje koji bi, ruku na srce, ipak našlo svoje mesto u nekoj prezentaciji preduzeća iz Silicijumske doline. Novine su pisale o gazdama kao o pionirima preduzetništva koji „suvereno vladaju“ stranim, „čvrstim“ valutama – njihovim „sigurnim plenom“ – i prikazivale ih dok puše cigare i kupuju jahte.
Nakon sloma piramidalnih šema, mediji su izmenili narativ. Romkinju Maksude „Suđa“ Kadenu (Maksude „Sudja“ Kadëna), jedinu šeficu ovih preduzeća, predstavili su kao ključno lice celokupne pojave. Odjednom, te firme nisu više bile moderni izraz muške moći već prevarantsko „gledanje u pasulj“. Američke novine su se uhvatile u isto kolo, usredsređujući se na „romsku proročicu“ koja je „sa sobom nosila kristalnu kuglu“. Baltimor san je pisao o „Suđi Romkinji“ kao o „maloj i neprivlačnoj“ ženi koja „mađijanjem“ izvlači novac iz ljudi. U stvari, njeno preduzeće bilo je relativno malo, a ona je bila jedina koja je priznala zločin i predala se istražnim organima. Međutim, kada je krivica svaljena na Kadenu, uz upotrebu rodnih i etničkih označitelja, sistemski problemi iza ovih „balona“ – uključujući i neverovatnu korupciju i saučesništvo političara koje su Evropska unija i Sjedinjene Države slavile kao heroje slobodnotržišnih demokratija – mogli su da ostanu nerasvetljeni.
Pad piramida – za neke dobitak, za mnoge gubitak
Izveštaj MMF-a iz 2001. godine o piramidalnim šemama bavio se analizom spekulativnih mehura, ali je istovremeno sadržao i nekoliko nenamernih uvida o „logici“ neolibralizma koja je oblikovala društva u Albaniji i postkomunističkim zemljama Istočne Evrope. Umesto da krivicu svaljuje na žrtve piramidalnih firmi, izveštaj je naglasio postojanje „korupcije u odnosu između uprava preduzeća i najviših predstavnika albanskih vlasti“. Takođe se tvrdilo da:
„Piramidalne šeme nisu proizvod posebnih okolnosti jedinstvenih za Albaniju. Na krivi put navodi pomisao da se to nije moglo desiti u nekoj razvijenijoj zemlji. Doskorašnja ’odsečenost’ Albanije [od sveta], kao i postojanje stanovništva koje ne poznaje institucije tržišta, kao da govore u prilog ovoj ideji. Međutim, ti argumenti ne piju vodu. Treba se prisetiti da je većina britanske aristokratije – uključujući i ser Isaka Njutna, upravnika Kraljevske kovnice novca – nasela na prevaru zvanu ’balon Južnog mora’.“
Na kraju, središnji nalaz izveštaja predstavlja tvrdnju da su „neposredni učinci uspona i pada [piramidalnih šema], kako se čini, ipak bili ograničeni“. Godinu nakon kolapsa, makroekonomski pokazatelji vratili su se u normalu, delom i zbog toga što je kriza dala dobar povod da MMF još ofanzivnije sprovede šok terapiju. (On je odobrio hitne zajmove pod uslovom da vlada poveća porez na dodatu vrednost sa 12,5% na 20% u vreme nezapamćene gladi.) Izveštaj u zaključku navodi da je ključna posledica piramidalnih šema bila raspodela imovine. „Nekoliko hiljada ljudi se obogatilo, neki od njih postali su vrlo imućni; mnogi su osiromašili, neki od njih su se zatekli u teškom siromaštvu, ali ukupan stvarni ekonomski gubitak bio je veoma ograničen.“ Drugim rečima, posledice džinovskog sloma piramidalnih šema po imovinsku raspodelu bile su istovetne onima koje je donela tržišna liberalizacija po nalogu MMF.
Kao što je MMF prerano proglasio Albaniju primerom „uspeha slobodnotržišnih reformi“ 1995. godine, tako se i prerano slavilo okončanje prevara. Izveštaj nije pomenuo da je ministar finansija koji je doveden da sprovede reforme nakon kraha bio bivši visoki rukovodilac jedne od najvećih [piramidalnih šema]“. U međuvremenu, Beriši je pošlo za rukom da se vrati u politiku kao predsednik vlade u periodu između 2005. i 2013. godine, koji je postavio istog ministra finansija koji je nadgledao uspon i pad ovih „mehura“. Iste decenije pojavile su se nove spekulativne finansijske radnje.
Piramide na tržištu nekretnina
Kada je, nakon pada komunizma, uveden slobodan izbor mesta boravka, Albanke i Albanci masovno su se preselili u gradove. Stanovništvo Tirane se za svega deset godina učetvorostručilo. Građevinska industrija ubrzo je postala najbrže rastući sektor albanske privrede (od sloma piramidalnih šema). Većina gradnje finansira se ugovorima kojima se izvođač radova obavezuje da otkupi zemlju, obezbedi materijal i radnu snagu, dok druga strana dobija određeni broj stanova buduće zgrade. To predstavlja oblik spekulativnog finansiranja koje prebacuje odgovornost na podugovarače, a oni na radnike. Ako se zgrada ne sagradi, što je raširena pojava ili stanovi ne mogu da se prodaju po predviđenim cenama, nastaje dug koji najčešće dobavljače, kao i radnice i radnike, ostavlja bez prihoda. Čak i u najboljem slučaju, ugovarači ne mogu da plate radništvo dok se [veći] deo stanova ne proda, tako da građevinski radnici mogu da čekaju platu po nekoliko meseci i godina.
Jedan od razloga zašto se investitori u Albaniji toliko oslanjaju na ovakve ugovore jeste to što je teško obezbediti gotov novac, imajući u vidu svo podmićivanje koje obezbeđuje dozvole za gradnju ili uspeh na javnim tenderima. Kao i u slučaju piramidalnih šema, politička vrhuška najviše zarađuje od „piramidizacije“ građevinske industrije. U knjizi Moderna Albanija, Abrahams je ukazao na to kako je meteorski uspon dva danas najmoćnija političara, predsednika vlade Edi Rame i nedavno smenjenog predsednika Iljira Mete (Ilir Meta), bio omogućen njihovim upravljenjem građevinskim sektorom. Kada je bio gradonačelnik Tirane, početkom 2000-ih godina, Ramu su zvali „gospodin Desetoprocentaš“, zbog navodnog primanja mita za izdavanje građevinskih dozvola. Bilo je poznato da je Meta – opisan u „procurelim“ depešama američke diplomatije kao „neverovatno korumpiran“, čije je bliski saradnik izručen Sjedinjenim Državama zbog optužbi za ubistva, paljevinu i krijumčarenje – upravljao javnim građevinskim tenderima tokom ranih 2000-ih. Na kratko se povukao iz vlade 2011. godine, kada je snimljen razgovor u kome se dogovara o mitu u iznosu od 700.000 evra u vezi sa izgradnjom hidroelektrane. „Put piramida“, kako ga zovu osobe koje je Musaraj intervjuisala, i dalje je utaban i prohodan u albanskoj građevinskoj industriji, u korist mnogih od onih istih političara koji su upravljali radom piramidalnih šema tokom 90-ih godina prošlog veka.
Sličnosti između građevinskih i piramidalnih ugovora prevazilaze njihove zajedničke korisnike. Ovakvi neformalni finansijski aranžmani nejasne legalnosti omogućavaju spekulativno finansijsko delovanje bez likvidnosti. Nalik piramidalnoj logici beskrajne zarade, uspon građevinskog sektora podstiče projekcija beskrajnog rasta tržišta nekretnina u koje investira dijaspora. Dovodeći u jasnu vezu piramidalne šeme tokom 90-ih godina sa „putem piramida“ u albanskom građevinskom sektoru, Musaraj nam olakšava da uvidimo „logiku“ ovakve akumulacije prisutne svuda oko nas.
Da li su piramide naša budućnost?
Značaj izveštaja američkih dopisnika iz 1997. godine ne ogleda se u tome što otkrivaju potpuni neuspeh da razumeju albanska zbivanja zahvaljujući ličnim predubeđenjima i nepreispitivanju sopstvenog „znanja“, već zato što otkrivaju svu bahatost američkog kapitalizma. Dok je Njujork tajms uljuljkivao svoje čitaoce i čitateljke kako se ništa nalik albanskim spekulativnim mehurima nije moglo desiti Amerikancima, Sjedinjene Države bile su u sred svog balona zvanog dot.com, koji će gromoglasno pući tri godine kasnije. Novinarsko poimanje Albanije i šireg [balkanskog] regiona nije se puno popravilo od 90-ih godina prošlog veka. Samo ukucajte „Albanija“ u neki od pretraživača i naići ćete na stotine hiljada senzacionalističkih članaka o betonskim vojnim bunkerima iz vremena Hodže, piramidalnim šemama, stvarno postojećoj piramidi u centru Tirane… i malo šta drugog. Urednički izbor tekstova usredsređenih na ove tri teme „cementira“ reputaciju Albanije kao divljeg i čudnog mesta čije su osobenosti i problemi samo beznadežne tragikomedije, nevažne za šire međunarodne tokove. U tom kontekstu, knjiga profesorke Musaraj predstavlja važnu ispravku. Albanske piramidalne šeme ne mogu se otpisati kao usamljene pojave.
Musaraj često pominje piramidalnu šemu Bernija Madofa (u iznosu od 18 milijardi dolara) kako bi pokazala da gubitak ušteđevine zbog široko raširene prevare nije ništa isključivo povezano sa Albanijom u vreme napuštanja komunizma. Deceniju nakon Madofa, Komisija za vrednosne papire i berzu podigla je optužnice protiv ovakvih preduzeća zbog gubitaka u iznosu od 31 milijarde dolara. Međutim, albanske piramidalne šeme manje podsećaju na pojedinačni besramni zločin, a više na spekulativnu finansijsku logiku svojstvenu našem ekonomskom sistemu. Nemoguće je pročitati knjigu profesorke Musaraj, a da se ne prisetimo startap kulture u Silicijumskoj dolini i katastrofalne spekulativne „mutljavine“ kao što su bili Theranos i WeWork. Čak i prevarantske firme koje se (na prvi pogled) ne čine takvim počinju da liče na piramidalne šeme. Uber, na primer, profitira od kršenja pravila lokalnih udruženja taksista prebacujući rizik na svoje vozače nejasnog pravnog statusa. Njegova profitabilnost zasnovana je na neostvarivoj projekciji buduće monopolizacije celokupnog drumskog saobraćaja. Samo njegovo postojanje zavisi od toga koliko su onih koji u njega ulažu voljni da gledaju kako milijarde dolara iščezava svake sezone, sa strpljenjem koje može da priušti [samo] ubrzano širenje i uvećavanje kapitala.
Izvesno vreme trend u balkanskim studijama bila je tvrdnja da ratovi 90-ih nisu tek relikvija prošlosti, kao što se često predstavljalo, već znamenje budućnosti. Nasilni nacionalizam koji je uništio Jugoslaviju predstavlja preteču onome što se pojavom Trampa, Bregzita i rastućeg desnog populizma diljem Evrope tek sprema. Musaraj ne bi tek tako govorila u prilog ovakve budućnosti, ali njena knjiga ubedljivo pokazuje da slučajevi na rubu svetskog kapitalizma predstavljaju hitnu lekciju za centar – ukoliko smo spremni da je čujemo.
Pandemija je odgovorna za dodatno bogaćenje bogatih u Sjedinjenim Državama u doba kada su desetine miliona ljudi ostali bez posla, a stotine hiljada su podlegli bolesti izazvanoj virusom kovida. Potpuna propast izbegnuta je raznoraznim moratorijumima, stimulansima i vanrednim isplatama za nezaposlene. Međutim, videli smo kako su se smrt, mere štednje i berza perverzno vinule u visine, kao da su u saglasju. U doba kada univerzitetske diplome i poslovi sve manje i manje jamče finansijski siguran i dostojanstven život, zašto ne bismo ulili neku svotu „Tramp-dolara“ u kolektivni um piramidalnih šema po sistemu uzmi-i-beži, upravljanih slabo regulisanim aplikacijama za berzansku trgovinu? Zašto se ne kladiti na kripto-valutu neizvesne legalnosti? Zašto ne prodati svoj stan i uložiti u novo „in“ preduzeće Vefa o kome svi pričaju? Zašto ne bismo svoj jogurt usuli u jezero? Možda neće da proradi, ali šta će biti ako se to ipak desi? Šta nam drugo preostaje?
Prevod s engleskog: Dušan Maljković
