Studenstski protesti u Srbiji koji su u međuvremenu prerasli u širu društvenu pobunu u potekla četiri meseca, čini se, polako ulaze u jednu novu fazu. Nakon što smo u martu imali najmasovniji protest ikada zabeležen u Beogradu, ali i nasilan pokušaj razbijanja tog protesta, sasvim je jasno da vlasti nemaju nameru niti da odstupe, niti da ispune studentske zahteve kojih sada ima šest.
Uz prvobitna četiri, dodati su i zahtevi vezani za transparentnu istragu o upotrebi zvučnog topa i zahtev za ispitivanjem toga ko je predsedniku Aleksandru Vučiću dopustio da uđe među imunokompromitovane osobe u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije, na kom su ležali pacijenti stradali u tragediji u Kočanima.
Poslednjih dana u cilju pronalaženja rešenja izlaska iz duboke političke krize, čuju se isti ili vrlo slični predlozi. Najglasniji su oni koji u svom sadržaju poseduju dve reči – ekspertska vlada i prelazna vlada. No, nije svaka prelazna vlada i predlog u tom pravcu baš potpuno isti. Ukoliko dublje posmatramo te predloge, jasno je da zamišljene ekspertske vlade po prirodi jesu drugačije.
Prelazna i/ili ekspertska vlada – izvor rešenja ili izvor novog problema?
Da se prelazna i ekspertska vlada nameću kao glavna rešenja izlaska iz krize, bilo je sasvim jasno s obzirom na poteze različitih strana u protestu. Tako smo u gotovo dva dana imali predloge manje-više istog koncepta, s tri razne strane. Sa ranijom idejom je izašla inicijativa Proglas koja se zalaže za takozvanu prelaznu vladu društvenog poverenja čiji bi osnovni ciljevi morali biti ispunjenje studentskih zahteva i priprema terena za slobodne izbore. Uz napomenu da bi oko ideje trebalo da se okupe svi koji su u protestu.
Zatim smo sličan predlog čuli i od Miloša Jovanovića, lidera Novog DSS-a koji smatra da je prelazna vlada u ovom trenutku najrealnija opcija i da bi u tom smislu kao i kod Proglasa cilj morali biti slobodni i demokratski izbori ponudivši sebe kao lidera jednog šireg fronta. Kao i u prethodnom slučaju, problem jeste u tome što nemamo jasno određeno, niti predstavljeno, kako bi ta prelazna vlada uopšte izgledala, ko bi je činio, te kako izvrišiti pritisak na vladajuću koaliciju da na takav predlog pristane. Uz to, predlog o izborima nije nešto što su studenti u plenumima ponudili i razmatrali kao rešenje krize. Drugim rečima, niti Proglas niti Miloš Jovanović, niti bilo ko ranije iz opozicije, nas nisu obavestili o mehanizmima pritiska uz pomoć kojih bi došli do svog političkog cilja.
Na sve to došao je predlog nekoliko fakulteta sa Novosadskog univerziteta, fakulteta i visokih škola iz Novog Sada, Subotice i Zrenjanina o ekspertskoj vladi, kao jedinom rešenju izlaska iz krize. Njihova logika jeste da je krucijalno ispuniti studentske zahteve, a da je jasno da te zahteve neće ispuniti niti buduća novoizabrana Vlada na čije čelo je Vučić imenovao doktora Đuru Macuta, eksperta – endokrinologa i profesora Medicinskog fakulteta. Studenti koji su izneli predlog se zalažu za vladu nezavisnih eksperata, predloživši i kriterijume po kojima bi eksperti bili birani.
Šta su ključni problemi ovakvih predloga? Osim već rečenog da nemamo do kraja razrađene mehanizme pritiska onih koji su u protestu da se njihovi predlozi uvaže od strane vladajuće koalicije, problemi jesu i u samom razumevanju, bilo prelazne, bilo ekspertske vlade, pa sve i da se one dogode. Sve i da vladajuće strukture pristanu na prelaznu vladu, kakva bi bila raspodela moći odlučivanja u takvoj prelaznoj vladi? Pitanje je ko bi tu i kako vodio glavnu reč. Da li bi i oni koji su deo vladajuće garniture pristajali na predloge o npr. temama reformi izbornih uslova, ukoliko im ovakvi izborni uslovi u kojima ostvaruju dominantnu većinu, sasvim odgovaraju? Ako ne bi, kako bi ih ova druga strana u prelaznoj vladi naterala na to? Kako bilo, prelazna vlada u ovim uslovima, vrlo lako bi mogla dovesti do još jačeg produbljivanja političke krize zbog unutrašnjih neslaganja, sve i da je vladajuće strukture prihvate kao koncept.
Mnogi se po pitanju prelazne vlade pozivaju na primer vlade u periodu između petooktobarskih promena i parlamentarih izbora iz decembra 2000. No, tu postoji jedna suštinska razlika. DOS je tada pobedio na predsedničkim izborima i imao je jak ucenjivački kapital. Njihova prelazna vlada je bila legitimizovana pobedom Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima, građanskom odbranom izbornih rezultata, te rušenjem Miloševića kao čoveka koji je bio personifikacija sveukupne društveno-političke moći. Sada nemamo takvu situaciju. Opozicija nije pobedila ni na kakvim izborima, a i pitanje je kako će doći do njih, kada je sve izvesnije da smo bliži rekonstrukciji Vlade.
Problemi sa ekspertskom vladom su pak i nešto drugačiji, iako u sebi nose slične probleme kao i prelazne vlade,
Ekspert-političar: Da li je to garancija za uspeh reformi?
Ako bi pokušali da bliže odredimo pojam eksperta, najprostije rečeno bi to bili oni ljudi koji na bazi svog dugogodišnjeg iskustva i stečenih znanja i veština, jesu stručnjaci za određenu oblast. Već iz tako definisanog pojma mi možemo uočiti, ili barem naslutiti određene izvore problema.
Na prvom mestu, ekspert iz neke oblasti se obično drži svojih oblasti. Njega uglavnom ne zanimaju, ili se sami ograđuju od znanja i veština koja ne poseduju. Bavljenje politikom u praktičnom smislu za njih gotovo nikada nije primarni imperativ. Tako da je vrlo teško naterati eksperta za neku oblast da svojevoljno uđe u politiku, naročito u kontesktu duboke društveno-političke krize u kojoj živimo.
Druga stvar jeste u tome što pored nečije elokvencije i stručnosti ne možemo znati da li će baš taj recept koji ekspert predlaže dati željene rezultate. U ovom slučaju, da li će eskpert znati kako i na koji način bi trebalo izvršiti reformu institucija koje su kroz više decenija zaglavljene u klijentelizmu, nepotizmu, korupciji i disfunkcionalnosti?
Zašto bi baš njihova primena leka bila adekvatna, a nekog drugog eksperta iz iste oblasti ne? Da li bi imali unutrašnje sukobe eksperata oko praktične primene koraka u svrhu reforme institucija? Društvo kao kategorija se ne može svesti na strogo eksperimentalne uslove u kojima pod kontrolisanim uslovima, određeni uzorci uvek daju određene posledice, pa na osnovu toga znamo šta očekivati. Otvarale bi se jednačine sa više nepoznatih.
I kao treće i možda najvažnije, koje su garancije da ekspert neće biti podložan pritiscima viših (čitaj:političkih) instanci, koje bi nametale sopstvena rešenja i kroz politički prigrabljenu moć ucenjivali eksperta da ne može sasvim, ili potpuno nezavisno odlučivati o potezima koji bi doveli do reformi? Da li njihove ekspertize bivaju otporne na dnevnu politiku i interese moćnih?
Trenutno nemamo bolji primer od novog mandatara Đure Macuta. Da li njegova nesporna stručnost iz oblasti medicine kojom se bavi, jeste garant da će biti imun na pritiske političara, ili jednog političara koji ga je i naimenovao? Sva je prilika da ne. Isto tako, ukoliko ekspert dobije i političku moć, kako ćemo znati da je neće zloupotrebiti? Da li je njegova stručnost garant za to?
Stručnjaci nisu tabule rase. Oni imaju i svoje društvene svetonazore van naučnih oblasti, koji se mogu u potpunosti kositi sa većinskim društvenim svetonazorima. Lako se može desiti da baš na bazi autoriteta stručnjaka uz dobijenu političku moć, eksperti donesu odluke u korist uske manjine koja poseduje određenu društveno-političku moć, a ne u korist većine.
To su samo neki od mogućih problema sa ekspertima. No, nisu ni sve ekspertske vlade iste. Ovo bi bile karakteristike eksperata nametnutih „odozgo“. Ali šta je sa mogućnošću ekspertske vlade nastale “odozdo“?
Jedina donekle smislena ekspertska vlada – ona koja bi došla „odozdo“
Logičan politički sled događaja nakon studenstskog poziva na organizovanje zborova i neposrednog odlučivanja među građanima i građankama na lokalnom nivou, bila bi simbioza i integracija plenumske i zborovne neposredne demokratije u jedan širi društveni pokret. Okosnicu pokreta bi upravo trebalo da čine studenti u blokadama i građani u zborovima, uz sve one delove društva koji su se ohrabrili na određene vidove štrajkova, poput prosvetara, poljoprivrednika i sl. Takav široki društveni pokret bi u sebe uključivao sve one koji bi da politički participiraju na novim osnovama i bio bi idealna i široka baza za crpljenje i kristalizaciju novih kadrova i oblika demokratskog odlučivanja.
Kako je sasvim izvesno da ova vlast studenstke zahteve neće ispuniti do kraja, karakter masovnog pokreta bi morao biti centriran oko dva osnovna pitanja koja su međusobno povezana, a koja za cilj imaju smenu vlasti – pitanje borbe protiv korupcije i pitanja reforme institucija. Širi društveni antikorupcijski i reformski pokret u ovoj konstelaciji snaga predstavlja najviši domet političke borbe, a zbog svoje masovnosti morao bi funkcionisati na više nivoa.
Prvi nivo bi bili svi studenti i građani u plenumima i zborovima koji bi donosili pojedinačne odluke na svojim fakultetima i u svojim lokalnim zajednicama. To je najširi krug onih koji participitaju, predlažu i donose političke odluke neposredno. Drugi nivo su legitimno i neposredno izabrani predstavnici zborova i plenuma koji bi zajedno činili krovnu organizaciju masovnog pokreta. Birali bi se kao delegati koji bi nakon izvesnog vremena postali smenjivi, bez prava da se ponovo kandiduju kao delegati, radi zadovoljenja principa smenjivosti, neposredne demokratije i prava da svako može da bira i da bude biran/a.
Treći nivo bi bili oni pripadnici zborova i plenuma razvrstani u posebne radne grupe za izradu konačnog dokumenta kroz kojim bi se definisalo kako i na koji način reformisati svaki podsistem u okviru celokupnog društvenog sistema. Radne grupe bi bile utvrđene glasanjem plenuma i zborova. To bi u određenom smislu bili predolženi i izglasani delegirani stručnjaci (eksperti) iz različitih oblasti, čime bi antikorupcijski masovni reformski pokret bio neka vrsta kombinacije onoga što se zove neposredna demokratija i vladavina eksperata.
Radne grupe bi mogle biti vezane za najvažnije sektore, poput obrazovanja, medija, poljoprivrede, pravosuđa, sistema bezbednosti, policije i vojske, ekonomije i sl. Stručnjaci iz radnih grupa bi preko krovne organizacije masovnog pokreta i delegata u njima, ostvarivali vezu sa širim plenumima i zborovima, kojima bi direktno odgovarali, a koji bi povratno nad njima vršili narodnu kontrolu. Izbor eksperata u raznim radnim grupama bi išao „odozdo“ – predlaganjem, razmatranjem i direktnim glasanjem.
Kriterijumi za eksperta iz određenih oblasti bili bi takođe utvrđeni na plenumima i zborovima, predlaganjem i izglasavanjem kriterijuma koje bi ekspert u radnim grupama morao ispunjavati. Eksperti bi imali obavezu da u kraćim vremenskim periodima preko delegata iz krovne organizacije masovnog pokreta, obaveste plenume i zborove o sopstvenom radu, dokle se stiglo sa planom i programom reforme, kao i o praktičnim koracima sprovođenja tih reformi (recimo na 7 ili 14 dana). Ukoliko to ne bi mogli da urade, ili bi odstupili od postavljenih ciljeva, bili bi podložni smeni drugim naknadno izglasanim stručnjacima.
Kroz radne grupe bi delovali stručnjaci za zasebne oblasti s primarnim ciljem stvaranja zajedničkog političkog programa i metoda pomoću kojih bi se izvršile reforme institucija postojećeg sistema, a ujedno bi to morao biti i program pokreta podržan od strane plenuma i zborova, preko drugog nivoa – izabranih delegata.
Tek nakon toga stvorili bi se uslovi za smislenu političku borbu, čime bi imali udarene čvrste temelje masovnog pokreta „odozdo“ s jasnim programskim ciljevima i rešenjima u okviru političke borbe protiv vlasti koja ne želi da ispuni zahteve. Ujedno bi se stvorio jedan potpuno novi, društveno-politički opozicioni blok, sastavljen od studenata i građana „odozdo“, delova koji su delegirani „odozdo“, za koje se neposredno glasalo, koji su smenjivi, imaju vremensko ograničenje delovanja, i eksperata u radnim grupama koji kroje plan kako i na koji način reformisati različite delove društva.
Takav blok bi sigurno imao masovnu podršku građana, naročito onih koji čine većinu društva, a ne veruju u postojeći politički sistem, postojeći izborni proces i partije kako vlasti tako i opozicije. Drugim rečima, pokret ne bi bio samo opozicija autokratskim vladajućim strukturama koji neće ispuniti zahteve, već čitavom krivo ustrojenom društveno-političkom sistemu, koji dominira više od tri decenije.
Samo kroz jedan takav masovni pokret, kroz koji bi se izvršila društveno-politička kristalizacija kadrova „odozdo“ došlo bi se do izbora legitimnih eksperata po volji većine. Ekspertske vlade koje nastaju direktnim naimenovanjem iz uticajnih društveno-političkih grupa, krugova i elita, nisu nužno efikasne, jer se ne kristališu kroz šire društvene slojeve, niti su podložne narodnoj kontroli, čime potencijalno samo dolazi do smena elita na visokim položajima i njihove reproduckije na najvišim društvenim položajima, te nastavku trenda njihovog zatvaranja na društvenom vrhu. Reforma sistema u tim scenarijima obično postaje sekundarna stvar.
Takvo naimenovanje eksperata „odozgo“ sa sobom nosi potencijalni problem. Ako do takvog izbora dođe, niko nam ne garantuje da svoju stručnost neće baciti pod noge političkim moćnicima zbog zaleđine koju ekspert stiče direktnim naimenovanjem od nosilaca vlasti i drugih društveno uticajnih grupa.
Pravi primer toga jesu i drugi stručnjaci, bivši funkcioneri, poput ministara Radulovića, Krstića i Vujovića. Svi su došli kao stručnjaci, ali njihove reforme ili pokušaji reformi se nisu drastično odrazile na šire društvene slojeve, već baš na one koji su ih na te pozicije postavili, radi njihovog učvršćivanja na vlasti. Zašto? Zato što ih širi društveni slojevi nisu ni naimenovali na pozicije stručnjaka u vladi. Već oni ili onaj koji je nosilac apsolutne društvene moći.
Umesto zaključka: Nema efikasne ekspertske vlade bez masovnog pokreta
Nije teško zaključiti zašto je teško ostvariva ovakva jedna vladavina eksperata „odozdo“, kristalisanih kroz masovni pokret. Jasno je da se zapelo upravo na prvom koraku. Ključno je stvoriti bazu za političku borbu. A ona leži isključivo u stvaranju šireg masovnog pokreta. Čini se da kroz protekla četiri meseca, iako je bilo pokušaja nije bilo hrabrosti da se jače istupi sa tom idejom i da studenti i građani u protestu u celu priču uđu još jedinstvenije i solidarnije. To ne znači da bi trebalo osporavati do sada postignute rezlutate, jer ako posmatramo kontekst u kom živimo preko 12 godina, jasno je da je sve što se do sada desilo nešto neočekivano i svakako veliko u borbi za buđenje širih društvenih slojeva. No, to nije dovoljno.
Bez širokog masovnog pokreta kao baze, zasnovanog na plenumima i zborovima kao sistema neposrednog odlučivanja, delegiranih predstavnika kroz krovnu organizaciju pokreta i eksperata u radnim grupama izglasanih „odozdo“, koji bi odgovarali širim društvenim slojevima kroz princip narodne kontrole, ne možemo se nadati ni uspesima bilo kojih novih oblika i predloga prelaznih i ekspertskih vlada. Jer bilo koji drugi oblici takvih sistema vladanja ne mogu imati direktnu i jaku kontrolu širih društvenih slojeva u čiju korist bi morali da rade, što im daje izvesnu mogućnost da se „odnarode“, radeći u korist manjine koja poseduje društvenu moć.
