Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobine.
Nema smisla ulepšavati stvari: nemački savezni izbori, na kojima je socijalistička partija Die Linke (Levica) osvojila jedva 4,9 odsto glasova, su za levicu potpuna katastrofa.
Podrška stranci je na izborima 26. septembra skoro prepolovljena u poređenju sa poslednjim glasanjem 2017. godine. Još gore, stranka je najveće gubitke zabeležila u tradicionalnim istočnim uporištima, gde je pretrpela najslabiji rezultat do sada; u proseku 10,1 odsto u svih pet istočnih nemačkih država. Petnaest godina nakon što se Istočnonemačka Partija demokratskog socijalizma (PDS) spojila sa frakcijom socijaldemokrata (SPD) bivšeg ministra finansija Oskara Lafontena kako bi formirala jedinstvenu socijalističku snagu, budućnost Die Linke kao aktivne stranke i vodeće snage u evropskoj levici visi o koncu.
Znakovi da se Die Linkeu sprema žestok poraz gomilaju se već nekoliko godina. 2019. godine Die Linke je dobila samo 5,5 odsto podrške na izborima za Evropski parlament — što je značilo pad u odnosu na 7,4 odsto 2014. — a od tada je velike gubitke pretrpela na praktično svim regionalnim izborima. Ipak, budući da su ankete pokazivale da je stranka na 6 ili 7 posto, malo ko je očekivao takav potencijalno smrtonosan udarac kakav je Die Linke doživela pretprošle nedjelje. U danima nakon izbora partijski lideri su se trudili da ponude uverljivo objašnjenje za poraz, što je dodatno naglasilo dubinu krize u stranci i odsustvo jasnog puta iz nje.
Suočenje sa tim da bi nekoliko hiljada glasova manje značilo kraj parlamentarne grupe Levice, koja je ključni izvor ne samo vidljivosti, već i javnih sredstava, ponovo je pokrenulo interne rasprave koje je rukovodstvo nastojalo da priguši tokom kampanje. Sve upućuje na to da će ovaj poslednji udarac, umesto da podstakne razjašnjenje, samo produbiti rascepe koji muče Die Linke već gotovo deceniju.
Šta je pošlo naopako?
Od kad su 26. septembra izašle prve izlazne ankete većina vodećih stranačkih ličnosti je naglašavala da stranka razočaravajuće rezultate ne duguje (barem prvenstveno) predizbornoj kampanji, već objektivnim okolnostima i dubljim problemima. Oni takođe tvrde da ne treba kriviti novo rukovodstvo: uostalom, prošlo je samo sedam meseci otkako su Janine Vizler (Janine Vissler) i Suzane Henig-Velsov (Susanne Hennig-Vellsov) izabrane za kopredsednice, što je obećavalo novi početak nakon skoro devet godina pod vođstvom koje je dovelo do toga da podrška stranci stagnira, dok se njeno članstvo postepeno smanjivalo (uglavnom zbog smrtnosti ostarele istočne baze Levice).
Hennig-Wellsov je na početku svog mandata imala dva smušena gostovanja u talk-show emisijama, u kojima je delovalo kao da nije upoznata sa detaljima vladine regulative i imala poteškoća da objasni po čemu se Die Linke izdvaja od političkih takmaca. Reagujući na to, stranka se odlučila za Visler kao vodeću kandidatkinju, zajedno sa upornim Ditmarom Barčom (Dietmar Bartsch) iz Partije demokratskog socijalizma (PDS), koji je 2017. bio nosilac liste zajedno sa tadašnjom parlamentarnom kopredsednicom Sarom Vagenkneht (Sahrom Vagenknecht).
Oboje su vodili intenzivnu kampanju, posetivši skoro pedeset gradova za manje od mesec dana i dobro su se snašli pred kamerama. Za razliku od Zelenih i demohrišćana, kandidati Die Linke su izbegli ozbiljne gafove i brukanje u medijima. Visler je imala nekoliko impresivnih nastupa u televizijskim debatama sa drugim manjim partijama.
Na nivou terenskog organizovanja Die Linke je stavila naglasak na kampanju od vrata do vrata — koja se u nemačkoj politici i dalje smatra revolucionarnom inovacijom — i koncentrisala se na svoja ključna pitanja socijalne pravde, poput povećanja minimalca, poboljšanja uslova rada za negovatelje i povećanja poreza na bogatstvo.
U Berlinu, gde je stranka u velikoj meri odgovorna za prošlogodišnji propali pokušaj ograničavanja rasta stanarina, aktivisti su izbore predstavili kao „izbore za stanarinu“. Die Linke se takođe potrudio da se predstavi kao najodlučnija ekološka partija, zahtevajući da Nemačka dostigne klimatsku neutralnost do 2035. godine, šest godina ranije nego što zahtevaju Zeleni.
Dakle, nije greška reći da kampanja nije bila pravi problem. Ona svakako nije bila spektakularna, ali ni u kom slučaju ni katastrofalna, i politički je uglavnom bila tipska za jednu socijalističku partiju. Propagandni materijali Levice je bio predvidljivo bledunjav (stranka zapošljava istu marketinšku agenciju od 2005. godine, i to se poznaje), ali nisu bili ništa lošiji – a moglo bi se reći da su bili nešto bolji – od prethodnog pokušaja. Da bismo razumeli aktuelne probleme stranke, potrebno je da pogledamo dalje u prošlost.
Nedisciplinovana, sukobljena i nekoherentna
Objašnjenje za poraz koje preovlađuje unutar partijskih redova je da su birači okrenuli leđa Die Linkez zbog njenih stalnih unutrašnjih sukoba i nemogućnosti da šalje ujednačenu poruku. Najveću krivicu snosi bivša glasnogovornica parlamentarne grupe Sara Vagenkneht (Sahra Vagenknecht), koja je 2019. godine podnela ostavku na to mesto nakon višegodišnje javne svađe sa bivšim kopredsednicima stranke Katjom Kiping (Katja Kipping) i Berndom Rikingerom (Bernd Riekinger).
Nakon kratkog primirja, Vagenkneht je ovog proleća raspalila iz svih oružja svojom poslednjom knjigom Pravednici (Die Selbstgerechten), trista strana dugim obračunom sa političkim protivnicima i onim što ona naziva „pomodnim levičarima“, za koje je bivanje levo politički orijentisanim postalo pitanje kulture i ukusa, a ne materijalnih ili klasnih interesa.
Vagenknehtina knjiga, koja se i šest meseci nakon objavljivanja u Nemačkoj kotira kao bestseler, pokušava da se, koliko god polemički, uhvati u koštac sa zastojem sa kojim se suočava Die Linke. Njeni argumenti u velikoj meri se oslanjaju na dijagnozu Tome Piketija (Thomas Piketti) o „braminiziranoj“ levici i vredi ih uzeti ozbiljno (što je, nažalost, učinio relativno mali broj njenih kritičara). Međutim, njena odluka da knjigu predstavi manje ili više eksplicitno protiv sopstvene stranke u važnoj izbornoj godini – i njeno oslanjanje na ponekad karikaturalno slamnato strašilo „politike identiteta“ – uzrokovalo je da se mnogi u Die Linkeu osete iznevereno, što je pogoršano činjenicom da se Vagnekneht ozbiljno vratila predizbornoj kampanji tek pre nekoliko meseci.
To što je najpopularnija figura Die Linkea provela veći deo početka 2021. godine napadajući je sigurno nije učinilo uslugu stranci, a možda je čak i srozalo podršku na ispod 5 odsto. Ali, čak i bez stalnog bockanja Vagenkneht, Die Linke se već skoro deceniju borila da formira zajednički front, nakon što je neuspešni pokušaj da pređe cenzus od 5 posto na prevremenim izborima u Severnoj Rajni-Vestfaliji 2012. zaustavio naizgled neumoljiv rast od 2005. godine.
Stranka se od tada bori da definiše svoju ulogu u nemačkom političkom okruženju — da li je ona protestna stranka posvećena tome da bude fundamentalna opozicija, ili levo orijentisani korektiv socijaldemokrata? Platforma za obespravljene građane iz bivše Istočne Nemačke ili „partija pokreta“ orijentisana prema progresivnoj inteligenciji i aktivističkim miljeima?
Najnoviji primer ove dugotrajne neodlučnosti dogodio se krajem avgusta, kada je parlament izglasao angažovanje oružanih snaga u cilju evakuacije nemačkih državljana i državnih službenika iz Kabula nakon što je Avganistan pao u ruke talibana. Kao jedina stranka koja se dosledno protivila ratu u Avganistanu, Die Linke je trebalo da bude u dobroj poziciji da to u nastaloj katastrofi politički naplati i tako potvrdi svoju tvrdnju da je jedina verodostojna antiratna stranka.
Umesto toga, partija je odlučila da se uzdrži od glasanja. U pitanju je bio kompromis koji odražava podele među njenim poslanicima, od kojih neki misle da bi stranka trebalo da odustane od protivljenja NATO-u kako bi bila u skladu sa zeitgeistom. Međutim, čak ni ovo nije uspelo, jer je pet poslanika Die Linke glasalo za angažovanje vojske, a sedam protiv. Neverovatno, Zeleni i Socijaldemokrate su to uspeli da iskoriste da odvrate pažnju od svojih saučesnika u ratu i predstave Die Linke kao stranku sa krvlju na rukama.
Kolektivno glasanje protiv angažovanja vojske nesumnjivo bi otuđilo neke pristalice. Ali, ono bi takođe polarizovalo biračko telo i ojačalo percepciju o Die Linkeu kao antiestablišmentskoj stranci neposredno pre izbora. Svi gubici među glasačima levog centra (za koje se čini da su i onako ovaj put napustili stranku) su se verovatno mogli nadoknaditi povećanjem protestnih glasova s njihove leve strane.
Čak se i odluka o uzdržavanju od glasanja mogla bolje komunicirati javnosti da su se svi poslanici držali partijske discipline i govorili jednoglasno. Umesto toga su čak i na terenu gde Die Linke dve decenije drži principijelnu poziciju unutrašnje podele na kraju uzrokovale autogol u ključnom trenutku.
Osnove koje nedostaju
Loši odnosi s javnošću i loša stranačka disciplina su pitanja koja bi se, barem u teoriji, mogla rešiti zapošljavanjem novog osoblja za kampanju ili izbacivanjem nesaradljivih poslanika poput Vagenknehta i njenih pristalica – na šta je grupa samoproglašenih „političara migranata“ pozvala samo nekoliko dana nakon izbora. Zaista, stranka će u budućnosti morati da nastupa jedinstveno ako želi da povrati politički značaj, a ni redizajniranje vizuelnog identiteta ne bi naškodilo. Ali, nijedan od ovih poteza neće rešiti koren problema: urušavanje društvene baze Die Linke i njenu nesposobnost da izgradi novu.
Tokom poslednje decenije partija je zamenila veliki deo svog biračkog tela. Godine 2009, kada je Die Linke postigla rekordnih 11,9 posto na saveznim izborima, stranka je vodila populističku kampanju i bez zadrške napala čitav politički establišment. Strategija se isplatila: Die Linke je osvojila više od četvrtine glasova na Istoku i oduzela milion glasova socijaldemokratama na Zapadu.
Prema izlaznim anketama, Levica je osvojila 17 posto glasova članova sindikata i 25 posto nezaposlenih. Na talasu ogorčenja zbog finansijske krize i bojazni da će radnici na kraju morati da izbave banke, Die Linke je uplovila u parlament predvođena harizmatičnim i popularnim Gregorom Gisijem (Gregor Gysi) i Oskarom Lafontenom (Oskar Lafontaine).
Do sledećih izbora 2013. godine ovi brojevi su već počeli da se smanjuju, a problemi su se nastavili i 2017. godine, kada su Bartš (Bartsch) i Vagenkneht predvodili listu. Iako se ukupni rezultat Die Linkea malo poboljšao tokom 2013. godine, popevši se na 9,2 odsto, prvi put je pao ispod 20 odsto na istoku, i obuhvatio samo 12 odsto sindikalista i 11 odsto nezaposlenih.
Kako je gubio tlo među svojom tradicionalnom istočnom bazom, Die Linke je to kompenzovao mlađim glasačima u velikim i univerzitetskim gradovima, manje privučenim antiestablišmentskom retorikom nego nizom više ili manje koherentnih, progresivnih vriednosti. Izlazne ankete su pokazale da je do 2017. preko 70 odsto pristalica Die Linkea glasalo za stranku iz ideoloških razloga. Upravo je te segmente Vagenkneht poslednjih godina najviše odbila – i obrnuto.
Istina boli
Donedavno je rukovodstvo Die Linkea delovalo uvereno da će ovo prekomponovanje biračkog tela ići stranci u korist, ili barem odložiti egzistencijalnu krizu. Levica nije uspela da uđe u većinu zapadnonemačkih državnih parlamenata, ali je konsolidovala nekoliko uporišta, pre svega u Berlinu, a činilo se i da će uz pomoć sve manje, ali značajne istočne baze ostati u parlamentu u doglednoj budućnosti. Kratkovidost ovog proračuna je izašla na videlo 26. septembra, kada je podrška Die Linkeu na Istoku spala na neviđeno niske grane i tlo pod nogama joj se izmaklo u mnogim zapadnim uporištima.
Izlazne ankete nude ponešto objašnjenja za poreklo tih gubitaka. Pored problema na istoku – koji se mogu pripisati kombinaciji umiranja tradicionalnih pristalica (250.000 od 2017. godine) i toga što joj je desničarska populistička Alternativa za Nemačku (AfD) preotela ulogu protestne stranke – više od pola miliona onih koji su 2017. glasali za Die Linke ove godine uopšte nisu izašli na izbore. Nemoguće je sa sigurnošću reći zašto su ostali kod kuće, ali činjenica da je 70 odsto glasača (i 46 odsto pristalica Die Linkea) reklo da misle da stranka više nema kompetentne lidere verovatno ima veze s tim.
Pa, ko i dalje podržava partiju? Demografska analiza otkriva da je Die Linke osvojila samo 6 posto članova sindikata, 5 posto radnika i bednih 3 posto birača bez fakultetske diplome, što ukazuje na to da su najveći gubici bili među obespravljenima. Šanse da su ti glasači napustili stranku jer su bili ljuti na protivljenje Vagenkneht otvorenim granicama i rodno senzitivnom jeziku (što je u ovom trenutku praktično dogma u nekim delovima stranke) su u najmanju ruku male.
Na levom centru političkog spektra je, istovremeno, stotine hiljada birača prebeglo Socijaldemokratama (820.000) i Zelenima (610.000). Kako je broj birača kandidata SPD-a Olafa Šolca (Olaf Scholz) nastavio da raste, a demohrišćani pali nezamislivo nisko, Die Linke je pokušala da se pozicionira kao jedina garancija protiv „semaforske“ koalicije između levog centra i neoliberalnih Slobodnih demokrata (FDP). Glavni argument stranke je bio: Ako birači žele da vladaju socijaldemokrate i zeleni, trebalo bi da podrže Die Linke.
PDS je pokušao sličnu strategiju na izborima 2002. – što je, usput, bio prethodni put da jedna socijalistička partija nije uspela da pređe cenzus od 5 odsto. I ovog puta deluje kao da je takva poruka bila prijemčiva malom broju birača. Na kraju krajeva, s obzirom na to da SPD ima levu retoriku i da su Zeleni, izgleda, dobro pozicionirani da proguraju bar deo svoje klimatske agende, zašto uopšte rizikovati gubljenje glasova na stranku sa kojom niko drugi ne želi da vlada?
Nema prečica
Čim su rezultati počeli da pristižu, Vagenkneht je izašla u medije i navela ih kao dodatni dokaz da je fokusiranje stranke na obrazovani, urbani milje otuđilo Die Linke od tradicionalne baze. Njeni protivnici, koncentrisani u frakciji poznatoj kao „levica pokreta“, su se ukopali na svojim pozicijama, ukazujući na marginalne dobitke u berlinskim okruzima poput Krojcberga (Kreuzberg) i Nojkelna (Neukollna), ili na uspešan referendum za nacionalizaciju najvećeg rentijerske kompanije u prestonici, kao dokaz da problem nije u višku aktivizma u većim gradovima, nego u manjku istog.
Strogo gledano, obe priče deluju neuverljivo. Na kraju krajeva, Vagekneht i njene pristalice suočili su se s jednako razočaravajućim rezultatima u svom sopstvenom bastionu Severne Rajne-Vestfalije, što sugeriše da su problemi stranke dublji od toga da na glasačkom listiću ima previše kandidata sa fakultetskim obrazovanjem. Istovremeno, strastveno pozivanje na lokalnu, aktivistički orijentisanu „politiku povezivanja klasa“ nije toliko novo koliko implicira retorika „pokretista“.
„Pokretisti“ su zapravo skoro deceniju vodili takozvano „Odeljenje za program i strategiju“ stranke i sve su dominantnije prisutni u gotovo svim partijskim organima. Imali su bezbroj šansi da zaustave stalni pad Die Linkea, ali izgleda da njihov omiljeni pristup ima slab odjek izvan malih, već postojećih grupa aktivista – naizgled jedinog miljea u kom je podrška stranke porasla u poslednjih nekoliko godina.
Najveće ograničenje „politike povezivanja klasa“ je njeno fundamentalno precenjivanje snage i radikalizma „pokreta“ koje nastoji da predstavlja. Uzmimo „Petak za budućnost“, školske štrajkove inspirisane aktivnošću Grete Tunberg (Greta Thunberg), čije učesnike je Die Linke zadnje dve godine nastojala da pridobije, a za koje mnogi u stranci smatraju da predstavljaju njenu političku budućnost. Demonstracije su bile velike i impresivne, ali istraživanja pokazuju da ona u velikoj meri ostaju domen mladih ljudi iz srednje i više klase.
Zato nije veliko iznenađenje da su birači koji su prvi put glasali pre dve nedelje uglavnom glasali za FDP i Zelene, dok je Die Linke završila kao druga otpozadi, sa samo AfD-om iza sebe. Izgleda da zahtevati sučeljavanje sa klimatskom krizom ne znači obavezno i glasati za socijalističku partiju. A i zašto bi? Priznanje da klimatske promene predstavljaju egzistencijalnu pretnju za čovečanstvo ne negira klasne i materijalne interese. Mnogi mladi koji izlaze na ulice zbog klimatskih promena mogu biti podstaknuti zabrinutošću za sopstveni budući prosperitet kao i bilo kojom vrstom duboko egalitarnog impulsa. Istina je, najverovatnije, negde između.
Čini se da kampanja za podruštvljavanje nekretnina najveće berlinske rentijerske kompanije, Eksproprirajmo Dojče Vonen & Co. (Deutsche Vohnen & Co. Enteignen), nudi obećavajuće izglede: na kraju krajeva, osvojila je preko milion glasova za eksproprijaciju jedne velike korporacije (većinu od 56%). Ipak, uprkos ovoj impresivnoj pobedi i istaknutoj ulozi Die Linke u kampanji, ona se nije prelila u veći izborni rezultat. Samo četvrtina Berlinaca koji su glasali za eksproprijaciju takođe je glasala za jedinu stranku koja ju je podržala.
Berlinci očigledno podržavaju javno stanovanje, ali su još daleko od toga da se obavežu za socijalistički politički program – a kamoli da su spremni da se za njega bore.
Možda delimično i zato što je, čak i na svom vrhuncu, u kampanji učestvovalo samo nekoliko hiljada ljudi. Referendum nije demonstrirao neposredni potencijal radikalnog masovnog pokreta, nego pokazao šta male grupe posvećenih, dobro organizovanih aktivista mogu da postignu.
Poslednja šansa
Die Linke je provela deceniju pozicionirajući se kao društvena savest nemačke politike i usput skrpila krhku, međuklasnu koaliciju birača koji se zanimaju za širok spektar društvenih pitanja. U isto vreme je gledala kako se njeno uporište među osam miliona slabo plaćenih nemačkih radnika topi, zajedno sa nekada moćnom istočnom bazom glasača. Sada, kada se ova koalicija raspala time što su se glasači levog centra vratili zelenima i SPD-u, Die Linke ima četiri godine da se ponovo pronađe – ili rizikuje da zauvek nestane sa političkog horizonta.
S obzirom na čistu toksičnost odnosa između Vagenkneht i ostatka stranke, čini se da je moguć raskol. Ovo bi se moglo pokazati kobnim, s obzirom na njenu preveliku popularnost i nedostatak harizmatičnih ličnosti u partijskom rukovodstvu, ali bi barem stavilo tačku na stalne svađe i značilo da novo rukovodstvo nema koga da krivi osim sebe ako ne dođe do preokreta. Ali, šta bi takav preokret podrazumevao?
Prostor za socijalističku partiju u Nemačkoj svakako postoji i verovatno će rasti sa trajanjem dugoročnih ekonomskih efekata pandemije. Ako sledeća koalicija, koja bi verovatno mogla da bude pakt između levog centra i FDP-a (koji zagovara slobodno tržište), ne ispuni predizborna obećanja SPD-a i Zelenih, Die Linke će imati dovoljno osnova da izrazi glasno protivljenje u parlamentu i na ulicama. Problem Die Linkea nikada nije bio u tome što nije bila u pravu, već u tome što nije uspela da to saopšti na efikasan način i imala je poteškoće da definiše svoju ciljnu grupu.
Ipak, ciljna grupa sigurno postoji. Nemačka je bogata zemlja, ali još uvek ima miliona koji žive na ili ispod granice siromaštva, koji se bore da sastave kraj s krajem i nemaju predstavnika koji bi zastupao njihove interese u javnoj sferi. Nemačka takođe ima neke od najjačih sindikata u Evropi i svedok je značajnog porasta radnih sukoba u nekoliko sektora, poput tekućeg štrajka bolničkih radnika u Berlinu. Istok ili zapad, crni ili beli, gej ili strejt – to su ljudi koji mogu pružiti osnovu za jaku, održivu socijalističku partiju.
Podrška društvenim pokretima i privlačenje idealističnih mladih aktivista bez sumnje će i dalje biti važna komponenta izgradnje takve stranke. Ali, kako bi se doseglo izvan urbanih miljea koji su se poslednjih meseci pokazali kao poslednji bastion levice, ona će morati da napusti shvatanje da su nebulozni „pokreti“ budućnost i da se vrati onoj vrsti populističkih, antiestablišmentskih poruka su koje joj pre deset godina donele uspeh. Glasači niti žele niti im je potrebna malo progresivnija verzija SPD-a ili Zelenih. To bi, više od svega drugog, trebalo da bude zaključak prošlomesečnih izbora.
Ako Die Linke u narednim godinama uspe da se sabere i da funkcioniše kao efektivna opozicija, možda će uspeti da oporavi milione birača koje je izgubila od 2009. To bi, s druge strane, pružilo osnovu za početak obnove stranke i razvoj strategije za pridruživanje vladi sa pozicije snage, a ne slabosti. Dok to ne učini, Die Linke neće služiti kao ništa drugo do još jedan znak upozorenja – neuspeli eksperiment u reformi evropske levice.
Sa engleskog prevela: Iskra Krstić
