Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković je ocenila da je u pitanju jedna od najvažnijih odredbi novog zakona, kojom se vođenje domaćinstva, staranje o članovima domaćinstva i podizanje dece prepoznaje kao neplaćeni rad.
I Tatjana Macura, iz udruženja Mame su zakon, smatra da je prepoznavanje neplaćenog kućnog rada kao rada na osnovu koga će žene steći pravo na zdravstveno osiguranje ključni boljitak koji donosi novi zakon. Ona se osvrnula i na odredbu novog zakona koja se tiče broja žena na upravljačkim pozicijama:
„U nekim organizacionim strukturama, političkim ili privrednim, posebno u javnoj upravi, sada ćete morati imati obavezu da imate i određeni broj žena, jer je prosto neverovatno da mi u zemlji imamo više obrazovanih žena nego muškaraca, a u realnosti na rukovodećim mestima imamo više muškaraca nego žena.“
„Sve što je dobro za ženu dobro je i za društvo“, dodala je Macura.
Podsetimo, među ispitanicima koji su se u Anketi o radnoj snazi u Srbiji izjasnili kao „domaćin/domaćica“ žene čine čak 95.6%.
Nalazi različitih istraživanja o ekonomiji brige i rodnoj ravnopravnosti u Srbiji pokazuju da aktivnosti poput čišćenja i praćenja školskih obaveza dece uglavnom obavljaju žene, dok je rodni jaz u podeli kućnih obaveza nešto manji kada je reč o brizi o starijima i maloj deci.
Prema definiciji Međunarodne organizacije rada (MOR) neplaćeni rad obuhvata pomenute aktivnosti ekonomije brige, ali i druge oblike neplaćenog rada kao što su rad na poljoprivrednom porodičnom gazdinstvu ili drugom porodičnom poslu. Janković je, prenose mediji, nedavno skrenula pažnju i na to da su neplaćenim radom naročito opterećene žene na selu, koje rade izuzetno zahtevne poslove, a u statistici se uprkos tome vode kao nezaposlene.
Kako se u „Izveštaju o pravima žena i rodnoj ravnopravnosti u Srbiji za 2019. godinu“ izjasnila jedna žena sa sela:
„Problem je što nema posla, a i ko bi mogao da radi, ostane kući da čuva decu, svekra/svekrvu, a muž ide na posao. On može više da zaradi. A to što ja radim ceo dan, čuvam decu, vozim u školu, dovozim, čistim, kuvam, perem, stoka, bašta, to mi niko ne plaća. Muž dođe kući s posla i on je crk’o umoran, a meni kaže da sam ceo dan bila kući. Kao da sam ležala u krevetu.“
Ekonomije svih zemalja i svetska kapitalistička ekonomija u velikoj meri se oslanjaju na neplaćeni rad, uključujući tu i proizvodnju namirnica i odeće, te osnovne medicinske i obrazovne usluge.
Ipak, valorizacija neplaćenog rada je u većini zemalja problematizovana relativno nedavno. Prve statistike koje obuhvataju oblike neplaćenog rada izrađene su sredinom 1920-ih godina u Sovjetskom savezu, ali većina razvijenih i zemalja u razvoju prihvata ovu temu počev od druge polovine dvadesetog veka, kada je postepeno preuzimaju i međunarodne organizacije poput MOR-a i UN-a.
MOR ocenjuje da je pre pandemije ukupni broj sati svakodnevnog neplaćenog rada na svetu bio čak 16.4 milijarde, od čega su žene u neplaćeni rad na nezi članova svojih zajednica dnevno ulagale čak 12.5 milijardi sati. Isti posao bi moglo da obavi dve milijarde ljudi koji bi na to trošili osam sati rada svaki dan.
Prevedeno u finansijske pokazatelje, kada bi neplaćeni rad bio vrednovan po minimalnim satnicama, on bi sačinjavao nešto ispod desetine globalnog BDP-a.
Žene širom sveta obavljaju tri četvrtine neplaćenog rada, odnosno 3.2 puta više neplaćenog rada nego muškarci, procena je MOR-a iz 2018. Neravnopravnost varira u različitim delovima sveta, pa podacima OECD-a žene na održavanju domaćinstava rade između dva i deset puta više vremena od muškaraca.
Neravnopravnoj opterećenosti žena neplaćenim poslovima doprinose patrijarhalni kulturni obrasci i neoliberalna ekonomska politika. Neoliberalne politike su dovele do razaranja javnog sektora i institucija društvene brige poput zdravstva i školstva, te ekonomiju brige vratila u privatnu sferu. Sveprisutna retradicionalizacija, kao kulturna komponenta neoliberalizma, je istovremeno ponovo normalizovala očekivanja da žene preuzmu većinski teret kućnih poslova.
Ženama je istovremeno teže da nađu novo plaćeno zaposlenje, bivaju plaćene manje od muškaraca za rad na istim pozicijama, a na rukovodeće pozicije se teže probijaju, što doprinosi tome da ostanu u začaranom krugu rada na neplaćenim poslovima.
Očekuje se da će opterećenost žena neplaćenim radom dalje rasti zbog ekonomske recesije i starenja stanovništva.
Gubitak plaćenih poslova, prepreke u radu zdravstva i školstva i izmeštanje rada iz poslovnih prostora u privatne je od početka prošle godine izazvao rast obima neplaćenog rada.
Kao smo već pisali, gotovo duplo veći procenat žena nego muškaraca širom sveta je prošle godine ostao bez posla. A kako stanovništvo sveta stari, po procenama MOR-a broj ljudi koji ima potrebu za uslugama brige će između 2015. i 2030. godine na svetskom nivou porasti za dvesta miliona.
I.K.
