Krajem decembra prošle godine obelodanjeno je da su svi radnici koji su tog meseca ostali bez posla u SAD, njih čak 140.000 – bile žene. Tokom pandemijske 2020. muškarci su u SAD izgubili 4.4. miliona radnih mesta, a žene čitav milion više.
Dešavanja u (i dalje) najvećoj svetskoj ekonomiji i predvodnici neoliberalnog kapitalizma se već decenijama ispoljavaju kao vesnici trendova koji će se u većoj ili manjoj meri proširiti i u ostalim zemljama koje su milom ili silom bile primorane da usvoje sličan ekonomski model. Slične vesti, drugim rečima, uskoro možemo očekivati i na manje rasprostranjenim jezicima od engleskog. Kako se govori u saopštenju Saveta Evrope, „mora se obratiti pažnja na dugoročne efekte pandemije na ravnotežu između profesionalnog i privatnog života i ekonomsku nezavisnost žena, budući da pandemija može prisiliti mnoge žene da načine teške izbore i preorijentišu se na neplaćeni rad“.
Analiza UNFPA iz oktobra 2020. je pokazala da su žene prošle godine češće radile od kuće (56,4% prema 34,1%) i provele više vremena u brizi o porodici, te da je 7% žena ( i 4% muškaraca) širom sveta već izgubilo posao ili otišlo na prinudni odmor.
Podsetimo, Mašina je čitave protekle godine izveštavala o tome koliko su žene od početka pandemije u većem riziku od gubitka finansijske nezavisnosti, te opterećenije radom u kući i brigom o deci, starijima i bolesnima.
Nezaposlenost i rodna segregacija: stabilno u crvenom
Rodnu ravnopravnost u Republici Srbiji garantuje niz obavezujućih konvencija, te Ustav i propisi koji se na njega nastavljaju: Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o ravnopravnosti polova, Zakon o radu, Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.
Istraživanja, ipak, pokazuju da, uprkos preuzetim obavezama, stope aktivnosti i zaposlenosti žena u odnosu na muškarce stabilno kaskaju u odnosu na iste pokazatelje za muškarce, što se može ilustrovati sledećom tabelom:
| Stopa aktivnosti | Stopa zaposlenosti | Stopa nezaposlenosti | Stopa neaktivnosti | |
| Pantović, Bradaš, Petovar ’17 | -13.50% | 15.0% | ||
| Republika Srbija ’17 | -16.40% | -14.70% | 16.30% | |
| Bradaš, Reljanović, Sekulović ’20 | -12.90% | 1.50% | 13.70% | |
| Beker, Janjić, Lepojević ’20 | -15.60% | -14.7% | 1.30% | 15.60% |
U „Izveštaju o pravima žena i rodnoj ravnopravnosti u Srbiji za 2019. godinu“ utvrđuje se da se žene, pri istim nominalnim pravima, realno nalaze u znatno nepovoljnijem i lošijem položaju nego muškarci po nizu diskriminacijskih osnova. Između ostalog, u oblasti rada i zapošljavanja. Autorke Beker, Janjić i Lepojević su tada konstatovale da je rodni jaz u stopama zaposlenosti konstantan, a tržište segregirano po sektorima i zanimanjima, što doprinosi razlikama u primanjima.
U istraživanju „Uticaj epidemije covid-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“, iz brojki o podzastupljenosti i prezastupljenosti žena po pojedinim sektorima zaključeno je da žene čine gotovo dvotrećinsku većinu u zanimanjima nižeg statusa koje karakterišu loši uslovi rada i niska primanja, „pri čemu su najzastupljenije među prodavcima i zanimanjima ličnih usluga (69%), kao i među čistačima i pomoćnim osobljem (83%)”.
Odzvanja i podatak da žene čine čak 95.6% stanovništva starijeg od 15 godina koje se u Anketi o radnoj snazi u Srbiji izjasnilo kao „domaćin/domaćica“, a samo 32.7% rukovodilaca/direktora i funkcionera.
Na tržištu plaćenih poslova žene su znatno neaktivnije od muškaraca. Neaktivnost žena konsekvenca je, s jedne strane duboko usađenih patrijarhalnih kulturnih obrazaca. Još značajnije od toga, ono je rezultat istovremenog rasta konkurencije u domenu bolje plaćenih zanimanja i opadanja dostupnosti i kvaliteta institucija za negu i brigu dece, starih i bolesnih članova društva.
„Vraćanjem“ nege i brige u privatni domen umesto da se tiče čitavog društva (koga u neoliberalnom imaginarijumu „nema“) ponovo se pravi problem pojedinaca (i njihovih porodica), sa teretom koji u neuporedivo većoj meri pada na žene.1 Na to će se odlučiti i veliki procenat onih porodica čiji članovi nisu konzervativnih shvatanja, ako moraju da biraju između žrtvovanja na tržištu bolje plaćenih „muških“ i slabije plaćenih „ženskih“ sati na plaćenom radnom mestu.
Ništa taj začarani krug srozavanja kompetitivnosti žena na tržištu rada nije bolje saželo od intervjua sa ženom sa sela citiranog u istraživanju Beker, Janjić i Lepojević:
Problem je što nema posla, a i ko bi mogao da radi, ostane kući da čuva decu, svekra/svekrvu, a muž ide na posao. On može više da zaradi. A to što ja radim ceo dan, čuvam decu, vozim u školu, dovozim, čistim, kuvam, perem, stoka, bašta, to mi niko ne plaća. Muž dođe kući s posla i on je crk’o umoran, a meni kaže da sam ceo dan bila kući. Kao da sam ležala u krevetu.
Na nešto suvoparniji i učeniji način isto će reći i Juan Pablo Bohoslavsky, međunarodni ekspert Ujedinjenih nacija za spoljni dug i ljudska prava:
Neravnopravnost i diskriminacija žena na tržištu rada održava trenutni globalni ekonomski sistem delom zbog rodno zasnovanih stereotipa i nedostataka u zakonima i javnim politikama. Preovladava ekonomsko razmišljanje koje često ne prepoznaje ekonomsku vrednost ženskog neplaćenog rada i brige o drugima i na taj način privileguje muške makroekonomske politike koje su pogubne za žene i pojačavaju strukturalne nejednakosti.
Posla nema, ko hoće da radi
Žene se suočavaju sa rodno zasnovanom diskriminacijom i na radnom mestu i prilikom traženja posla. Tako, na primer, muškarci (23%) češće nego žene (12%) dobijaju slobodne dane u zamenu za prekovremeni rad, ali zato žene (36%) češće nego muškarci (26%) pri razgovorima za posao bivaju pitane o imanju ili planiranju dece, a od 7% njih traženo je i lekarsko uverenje da nisu u drugom stanju, pokazuje istraživanje „Rodna diskriminacija u oblasti rada i zapošljavanja u Srbiji“, objavljeno 2019. godine.
Kako ističu Beker, Janjić i Lepojević, uslovi porodiljskog odsustva neretko slabo odgovaraju deklarativnim garancijama iz konvencija, Ustava i zakona:
Gotovo trećina ispitanica navodi da im je bilo uskraćeno pravo na plaćeno porodiljsko odsustvo, odnosno, da nisu primile naknadu zarade ili druge naknade definisane zakonom. Među ženama koje su uzele porodiljsko odsustvo s posla, 64% se po isteku odsustva vratilo na svoje radno mesto, a 16% je navelo da su bile primorane da se vrate na posao ranije nego što su planirale. Takođe, 15% je prijavilo da im je po povratku s porodiljskog odsustva smanjena plata, a 9% da je moralo da radi duže.
Indeks rodne ravnopravnosti u Srbiji je 2018. iznosio 55.8 poena, što je bilo za 10.4 poena niže od proseka država članica Evropske unije. Ipak, treba naglasiti i da je godišnji rast indeksa rodne ravnopravnosti u EU pre pandemije bio svega pola procenta, pa se procenjivalo da bi unija tim tempom rodnu ravnopravnost mogla dostići za šezdeset godina.
Globalni trend feminizacije siromaštva
Rast neravnopravnosti žena u Srbiji uklapa se u globalni kontekst istiskivanja žena iz plaćenijih zanimanja i feminizacije siromaštva. Žene su veliki gubitnici gotovo sveprisutnog pada državnih ulaganja u javni sektor, odnosno pre svega u delatnosti nege i brige, zdravstva i obrazovanja. Pad ulaganja u socijalizaciju brige podstaknut je ideološkim i institucionalnim pritiscima, od socijal-darvinističkog individualizma do fiskalnih ograničenja (ograničenja budžetskih rashoda) koje državama nameću institucije poput Evropske komisije i MMF-a. U različitoj meri prisutni od sredine sedamdesetih, ovi pritisci su jačali sa svakom regionalnom i globalnom krizom, uključujući ratove za jugoslovensko nasleđe devedesetih, svetsku ekonomsku krizu koja je počela 2008. godine, i, po svemu sudeći, ovu najnoviju, prošlogodišnjeg „datuma proizvodnje“.
U „Izveštaju o pravima žena i rodnoj ravnopravnosti u Srbiji za 2019. godinu“ naglašava se da su mere štednje uvedene 2014. nesrazmerno pogodile žene. Startni pucanj za ovu turu trke do dna bio je program fiskalne konsolidacije i strukturalnih reformi započet u oktobru 2014. i godinu potom usvojen Program reforme upravljanja javnim finansijama 2016-2020. U ovom okviru ključna mera je bila zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, u kom nesrazmerno više rade žene, koja je bila na snazi od 2014. godine do januara 2021. Žene su u čitavom prethodnom periodu bile ugroženije i zbog smanjenja plata u javnom sektoru te ograničenja maksimalne dužine trajanja radnog odnosa na određeno, koji je u rizik od gubitka zaposlenja doveo žene po povratku sa porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta.
Mere štednje su navođene i kao razlog za odlaganje usvajanja Zakona o rodnoj ravnopravnosti, za koji je najavljivano da, između ostalog, otvara put podsticajnim merama za žene koje rade u privredi.
Da u narednim mesecima ne bismo pratili samo statistiku gubitaka ženskih radnih mesta i rasta broja žena koje žive ispod granice siromaštva, neophodna je promena paradigme i konkretne zakonodavne aktivnosti: napuštanje dogme mera štednje i promene u radnom pravu koje bi efikasno zaštitile pravo žena na rad i materinstvo, egzistencijalnu sigurnost i samostalnost.
[1] Po Beker, Janjić i Lepojević, žene čine 96.8% neaktivnih koji zbog brige o deci ili odraslim nesposobnim licima ne traže posao te 87.4% zaposlenih koji brigu o drugima navode kao razlog za kraće radno vreme.
