Radna prava zaposlenih u Srbiji su formalno zaštićena nizom domaćih i međunarodnih propisa, od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Ustava i zakona Republike Srbije. U praksi je sve većem broju radnika teško da odbrane svoja prava, a standardi njihove zaštite su u konstantnom padu.
Domaći stručnjaci i predstavnici sindikata često kritikuju trend liberalizacije i fleksibilizacije radnih odnosa koji je naročito uzeo maha u poslednjih petnaestak godina, odnosno od 2005. godine. Uz to, kako u istraživanju „Radna prava su naša prava” iz 2018. godine iznose Bradaš i Sekulović, reformu radnog zakonodavstva ne prati adekvatno učešće javnosti, analiza efekata, „izostaju analize efekata propisa i usklađenosti sa pravom EU”.
Istraživanje „Radna prava su naša prava” iz 2018. je pokazalo da su radnice i radnici u Srbiji skoro najnezadovoljniji svojim socioekonomskim položajem od svih zaposlenih u Evropi. Iste godine sprovedeno istraživanje „Sunovrat radničkih prava i pokušaji zaštite – Prekarizacija radnika u prvim decenijama 21. veka” je pokazalo da većina zaposlenih smatra da se radna prava krše i da „vlast i država štite interese kapitalista”. Lična iskustva sa kršenjem radnih prava tada je prijavilo 39% radnika na određeno i 36% odsto radnika angažovanih na neodređeno vreme.
Zaposleni životare prestrašeni od gubitka posla, zbog čega kršenja prava najčešće i ne prijavljuju. Po tadašnjoj statistici, 81% ispitanika bi radilo „bilo šta”, i to „pod bilo kojim uslovima”.
Saplitanje inspekcije rada
Stručnjaci za radno pravo često naglašavaju da je primena pravilnika i zakona selektivna i neefikasna, a da najveću odgovornost za to snosi država. Pored toga što je aktuelno radno zakonodavstvo skrojeno nepovoljno po radnike, država ne raspolaže ni dovoljno efikasnim sredstvima ni kapacitetima da utiče na poslodavce koji prekrše i takve zakone, smatra Mario Reljanović.
Inspekcija rada je ozbiljno potkapacitirana, a njeno delovanje ograničeno.
Primera radi, kako se navodi u istraživanju „Radna prava su naša prava” iz 2019. godine, Komitet za primenu standarda Međunarodne organizacije rada je raspravljao o problemu zakonodavstva koje reguliše inspekcijski nadzor u Srbiji po osnovi prijave za kršenje konvencija MOR-a. Naime, Zakon o inspekcijskom nadzoru iz 2015. godine donet je bez javne rasprave i mišljenja Socijalno-ekonomskog saveta, a sadržao je i rešenja „koja predstavljaju direktno kršenje relevantnih konvencija MOR, kao što je odredba o obavezi obaveštavanja nadziranih subjekata tri dana pre vršenja inspekcijskog nadzora”.
I takve mogućnosti inspekcije su dodatno ograničene neefikasnošću prekršajnih sudova. Štaviše, na neefikasnost pravosuđa javno su ukazivali i iz same uprave Inspektorata. Tako je, recimo, direktor Inspektorata rada, Stevan Đurović, u intervjuu za Insajder početkom 2019. godine izjavio da, pored propusta inspektorata, odgovorne za dramatični rast broja povređenih i poginulih na gradilištima treba tražiti u Ministarstvu građevinarstva, Ministarstvu rada i Ministarstvu pravde. Đurović je upozorio na to da gotovo polovina zahteva za prekršajni postupak ne bude procesuirano, ilustrujući to primerom iz 2017. godine kada je 12% prijava odbijeno kao neosnovano, a čak 35% zastarelo, što je ocenio kao nemoguće.
Recesija produbljuje probleme
Recesija podstaknuta pandemijom koronavirusa donela je dodatno urušavanje radnih i socioekonomskih prava u Srbiji. Njene prve posledice, one nastale tokom vanrednog stanja, analizirali su Sarita Bradaš, Mario Reljanović i Ivan Sekulović u istraživanju „Uticaj epidemije covid-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“ objavljenom sredinom prošle godine.
Autori su konstatovali da su gotovo sve kategorije radnica i radnika doživele umanjivanje i kršenje radnih prava za vreme vanrednog stanja, zahvaljujući, kako kažu, nedorečenosti pravnih normi i pravnim prazninama koje sadrži važeći Zakon o radu.
U grupe radnica i radnika koji su se prvi našli u riziku od kršenja radnih prava spadaju pripadnice i pripadnici romske populacije, osobe sa invaliditetom, žene, mladi, viškovi radnika, dugoročno nezaposleni, neformalno i prekarno zaposlene osobe, odnosno kategorije koje su i do pandemije bile najugroženije, kao i radnici „na prvoj liniji“ (uključujući one koji su bili u radnoj obavezi i one u redovnom režimu rada, poput radnica u trgovini).
U posebno teškom položaju, pišu autori istraživanja, našli su se prekarno zaposleni, odnosno angažovani po različitim ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, zaposleni na određeno, honorarno, preko agencija, za koje ni zakon ne predviđa efikasne mehanizme zaštite od kršenja prava i otkaza.
Autori su izdvojili primer žena zaposlenih u zdravstvu i socijalnim službama, koje se istovremeno staraju o deci, deci sa invaliditetom, starima i bolesnima, a najviše onih koji su uz to bile angažovane privremeno ili na određeno vreme, da ilustruju položaj ranjivosti u kom zaposleni ne bi mogli da odbiju nijedan nalog nadređenih koji podrazumeva kršenje radnih prava.
Najugroženijom kategorijom Bradaš, Reljanović i Sekulović smatraju radnike koji su ostali bez posla na početku vanrednog stanja, objašnjavajući da oni nemaju pravo na pozivanje inspekcije rada ili pokretanje radnog spora, već za svoja prava mogu da se bore samo putem pokretanja redovne parnice. Kako se objašnjava u istraživanju, „to čini sudsku zaštitu nedovoljno efikasnom“. U takvoj situaciji najčešće su se nalazili neformalno i prekarno angažovani, koji su sve zastupljeniji među radno angažovanim licima u Srbiji.
Kako u uvodu „Izveštaja o stanju radnih prava u Srbiji za 2020.“, objavljenom pre dva meseca, navodi Ivan Sekulović, Međunarodna konfederacija sindikata je i prošle godine svrstala Srbiju među zemlje u kojima se sistematično krše prava radnika, a stanje radnih prava se dodatno pogoršalo u odnosu na 2019. Fondacija Centar za demokratiju konstatovala je, između ostalog, pogoršanja u institucionalnom okviru i oblasti bezbednosti i zdravlja na radu. U oblasti radnog prava je, naglašava Sekulović, došlo je do „drastičnog usporavanja normativnih aktivnosti, uzrokovanog epidemijom COVID-19 i održavanjem parlamentarnih izbora“.
Sekulović skreće pažnju na to da je u 2020. dodatno smanjen broj inspektora rada i sprovedenih i planiranih nadzora, te da je broj povreda na radu porastao za čak 30% u odnosu na 2019. godinu, a broj inspekcijskih nadzora se – smanjio. Protekle godine je zaključen samo jedan novi kolektivni ugovor u javnom sektoru (desetak kolektivnih ugovora je, istini za volju, dopunjeno).
Centar za demokratiju naglašava da tokom 2020. nije utvrđen nijedan od planiranih predloga zakona (Predlog zakona o štrajku i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalno-ekonomskom savetu), kao i da članovi Socijalno-ekonomskog saveta nisu postigli dogovor o visini minimalne cene rada za narednu godinu.
Večita reforma radnog zakonodavstva
Signifikantno je da EU godinama od Srbije zahteva usaglašavanje sa pravnim tekovinama Unije u smislu unapređenja regulative u oblasti socijalne politike i zapošljavanja, ocenjujući postojeći ZOR kao „samo delimično“ usklađen sa legislativom Unije. U upadljivije primere kašnjenja u tom aspektu spadalo je odlaganje donošenja Akcionog plana za Poglavlje 19 i Programa dostojanstvenog rada, na koje je često skretana pažnja javnosti.
Nacionalni program dostojanstvenog rada (NPDR) 2019-2022 usvojen je 2019. godine. U ovom dokumentu se, pored ostalog, apostrofira da je inspekcija rada potkapacitirana, nedovoljno obučena i nedovoljno osposobljena da bi preduzela prevenciju nesreća na radu, što se naročito odražava u rizičnom građevinskom sektoru (a o čemu je Mašina višekratno pisala). Takođe se skreće pažnja na to da nijedna inspekcija, uključujući Inspekciju rada, nema jasna ovlašćenja da identifikuje rad u sivoj ekonomiji, a naročito aktivnosti u poljoprivredi u kojima su angažovana deca. Stoga se Međunarodna organizacija rada, partner u izradi NPDR, zalaže za jačanje kapaciteta za proveru bezbednosti na radu u građevinskom sektoru i kontrole rada na crno i dečjeg rada.
Vlada Srbije je u julu 2020. godine Akcioni plan za Poglavlje 19. U Akcionom planu se konstatuje da je Zakon o radu (sa poslednjim izmenama iz 2014. godine) „u značajnoj meri usaglašen sa pravnim tekovinama EU“. U već pomenutom „Izveštaju o stanju radnih prava u Srbiji za 2020.“ se pozdravlja donošenje Akcionog plana, ali i ocenjuje da plan „sadrži niz nedostataka, poput paušalne ocene stepena usaglašenosti domaćih propisa sa pravom EU i materijalnih grešaka u planu usaglašavanja propisa“ te da je on donesen „bez uzimanja u obzir brojnih komentara na njegove radne verzije koje su ministarstvu rada podneli sindikati i organizacije civilnog društva“.
Za kraj tekuće godine najavljeno je donošenje novog Zakona o radu. Neke od ranijih izjava zvaničnika na ovu temu sadržale su obećanja o izmenama Zakona u korist sigurnosti zaposlenja i poboljšanja instrumenata kontrole bezbednosti i zdravlja na radu. Pre dve godine je, primera radi, najavljeno da će inspektori dobiti ovlašćenja da u ime poslodavaca sa radnicima angažovanim na crno potpišu ugovor o radu, te da sa radnicima angažovanim na određeno duže nego što zakon predviđa potpišu i ugovor na neodređeno.
U skorašnjim izjavama ministar Đorđević se izjasnio protiv uvođenja kontrola „lažnih“ bolovanja, čije najave su izazvale brojne negativne reakcije. Ministar je govorio i o donošenju novog Zakona o osiguranju u slučaju povreda na radu, po kom bi poslodavci bili u obavezi da osiguraju radnike, a koji bi radnicima omogućio da efikasnije tuže poslodavce u slučaju da im bezbednost na radu bude narušena. Ukoliko bi novi zakoni zaista bolje zaštitili radnike, to bi u domaćem zakonodavstvu označilo pozitivnu promenu višegodišnjeg trenda.
