Profesori Filozofskog fakulteta su prošlog četvrtka (24.10.2019.) održali kratak protest na Platou ispred fakulteta pod parolom „Nije filozofski ćutati“. Razlog njihovog okupljanja su sve češći napadi kojima su izloženi u prorežimskim medijima i izostanak reakcije nadležnih institucija.
Na protestu je bila prisutna određena grupa profesora, svakako manjina u odnosu na broj svih zaposlenih na fakultetu. Ovaj naizgled progresivan čin, mnogima hrabar i vredan hvale, kada se sagleda u kontekstu prošlih događaja na Filozofskom fakultetu gubi mnogo od svog površinskog sjaja i dobija karakter koji profesore-protestante razotkriva kao loše učenike, koji se malo razlikuju od poslanika-poltrona vladajuće većine u Narodnoj skupštini.
Prvo na šta se moramo podsetiti jeste da gotovo nijedan profesor Filozofskog fakulteta nije javno podržavao nijednu studentsku blokadu ovog fakulteta. Podsetiću, studenti su blokirali Filozofski fakultet 2006., 2009., 2011. i 2014. godine. Povod za sve blokade je bio loš materijalni položaj studenata, odnosno promena uslova studiranja koji su podrazumevali oštrije rezove koji bi skinuli sa budžeta mnoge studente, što bi značilo da bi mnogi studenti morali da izdvoje dodatan novac, novac koji oni i njihove porodice najčešće nemaju.
Borba protiv ovih promena i gomile nelogičnih troškova koje je svaka uprava izmišljala (nešto što svaki fakultet radi u zavisnosti od manevarskog prostora koji mu odsustvo studentskog jedinstva dopušta) je bila razlog studentskim protestima i blokadama, a što su profesori gotovo svi do jednog u potpunosti ignorisali. Oni koji su i smogli snage su nažalost svoju podršku pružali „ispod žita“.
Podsetiću takođe da su na mnogim blokadama, razne grupe profesora i istaknuti pojedinci kontinuirano ubeđivali studente da blokada nije legitimna, da oni nemaju pravo to da rade, da su im zahtevi nerealni, da protest nije najbolji način, itd. Njihova ideja je tada bila da sve probleme treba rešavati „kroz institucije“, dakle kroz studentski parlament. Čini se da profesori, od kojih su mnogi veoma dobro upoznati sa političkom teorijom i problemima demokratije, tada nisu razmišljali o urušavanju institucija.
Podsetiću još da je policija ulazila na Filozofski fakultet i tako ugrozila takozvanu autonomiju Univerziteta, a da se ti isti profesori nisu jednom rečju oglasili. Podsetiću, da su grupe neofašista tukle studente u zgradi fakulteta, a da su ti isti profesori tada „filozofski ćutali“. Studentima je gašena struja na fakultetu i bili su zaključavani u amfiteatru. Pojedini profesori su čak predvodili grupe takozvanih „antiblokadera“ u akcijama razbijanja blokada.
Protest profesora: od tragedije do farse
Sada, kada su ti isti profesori napadnuti u medijima, dobar deo njih izlazi na Plato Filozofskog fakulteta i pokazuje međusobnu solidarnost. Kada je nekolicina njih pod medijskim udarom oni izlaze organizovano da pokažu da imaju stav i mišljenje. Reč je, čini se, jača od mača. Odjednom, isti ti profesori imaju kritičko mišljenje koje navodno (a ipak opšte je poznato) usađuju studentima na tom Filozofskom fakultetu.
Međutim, biće ipak da većina profesora, individualno nema kritičko mišljenje i da političke odluke ne donose autonomno kako vole da predstave u javnosti. Kada je reč o politici, proces deliberacije profesora Filozofskog fakulteta (a to važi za profesore svih fakulteta) gotovo da ne postoji.
To se najbolje vidi u načinima na koji se donose odluke na Veću, telu koje ima političku moć na fakultetu. Profesori se tamo ne razlikuju od poslanika SNS-a i gotovo da još samo fali zvonce koje će da oglasi kada za nešto treba glasati, a kada ne. Iza predstavničke predstave, naravno stoje uticajni pojedinci-profesori koji su dobrano verzirani u političkim igrama i koji vuku konce iza scene. Filozofski fakultet ih uvek ima kao što ih i svaki fakultet ima i uvek će ih imati dok je Univerzitet organizovan na način na koji je organizovan.
Sem protesta koji u sebi nosi kontradikcije, dodatna farsa koja se događa nakon tragedije, je pojava Srđana Markovića na platou Filozofskog, mladog lidera iz grupe 1 od 5 miliona i studenta Filozofskog fakulteta, koji profesorima i svojim političkim saveznicima pruža podršku. Inače, Marković je dobro poznat ranijim generacijama studenata Filozofskog fakulteta, budući da je (i tada) kao stranački aktivista i „nelegalni student prodekan Filozofskog fakulteta“ učestvovao u razbijanju studentskog organizovanja preko nameštenih izbora i kroz demonizovanje studenata koji žele da se organizuju van institucija. Dakle, Marković je tada bio deo one sile protiv koje će se danas „boriti“. Dakle, profesori nemaju nikakav problem da se u svojim mirnim protestima viđaju sa čovekom koji je (uz tadašnju podršku Uprave fakulteta) radio isto ono što sada Vučić kroz svoje medije radi njima.
Ono što nedvosmisleno pokazuje koliko su profesori Filozofskog fakulteta nekonzistentni u svojim postupanjima se jasno vidi u njihovim odgovorima na pitanja koja im novinarka Peščanika postavlja na samom protestu.
Tako prof. dr Lidija Radulović u linkovanom video klipu, na 0:50 govori kako su napadi na profesore protivustavni, kako tužilaštvo i nadležni ne reaguju. Dakle, profesorka Radulović traži da policija reaguje kada se profesori napadaju medijski, a kada neofašističke grupacije dolaze da biju studente tada niko od profesora ne govori o zakonu, ustavu, nadležnim organima. Na 1:47 profesorka Radulović kaže:
Mi proučavamo društvo. Mi moramo da skrenemo pažnju na ono što u društvu nije dobro.
Iz ovoga sledi da je prebijanje studenata na fakultetu, sistematsko gašenje grejanja na fakultetu u vreme zime nešto što profesori misle da je dobro budući da tada niko od profesora nije na to skrenuo pažnju. Na pitanje novinarke, zašto studenti ne podržavaju profesore u ovom protestu, profesorka Radulović na 2:28 kaže da je to „vrlo kompleksno“, da su studenti pod uticajem društvenih medija gde „oni [studenti. prim. aut] otprilike žive i ispolje to neko svoje nezadovoljstvo“.
Istina je da se studenti Filozofskog fakulteta veoma dobro sećaju „podrške“ koju su im njihovi profesori pružali kada su se oni borili. Međutim, do pravih kontradiktornih izjava dolazimo na 3:05 gde prof. dr Lidija Radulović kaže:
Ne znam šta treba da se dogodi da studenti postanu ne samo solidarniji nego i aktivniji jer neophodna je ta akademska mreža koja bi zaista pokazala solidarnost i prema profesorima i prema studentima koji ipak misle da vredi se ovde angažovati i tražiti neke promene.
U istoj video reportaži, na 8:16 prof. dr Staša Babić kaže sledeće:
Meni se čini da ono što nama akutno nedostaje i što je neprekidno pod nasrtajima i na čemu se veoma radi jeste solidarnost. Jeste nekakva ozbiljna društvena solidarnost između različitih grupa koje imaju zajedničke interese ali ne moraju imati zajednički uvid u te interese. Mi moramo da nalazimo zajednički jezik između različitih grupa koje su sve jednako ugrožene. Između studenata, penzionera, nastavnika Univerziteta. Ne radi se sad samo ni o tome čija je kolika plata. To naravno jeste važno ali to je jedan od mogućih načina da vlast nama dodatno upravlja. Mi moramo razmišljati i o tome u kakvom svetu mi živimo i u smislu nekakvih drugih vrednosti osim monetarnih. U smislu vrednosti pristojnosti. U smislu vrednosti znanja. U smislu vrednosti tolerancije i ponavljam solidarnosti.
Prof. dr Nenad Makuljević na 10:00 kaže:
Međutim, to ubijanje je imalo jednu liniju koja je bila zasnovana na tome da se smanjuju finansijska sredstva. E sada, kad su pojedini profesori počeli da kritički govore i kada su se čuli kritički glasovi sa Univerziteta obračun je postao veoma brutalan, potpuno neprimeren i u stvari na svako pitanje koje stiže sa Univerziteta ili od nekog profesora nema nikakvog odgovora. Umesto odgovora vi imate napade. Osporava se nečije ime, osporava se njegovo znanje… Čak je ministar prosvete dao jedanput izjavu da potpisnici podrške građanskog protesta i nisu neki važni profesori.
Pitanja za profesore
Sada ja pitam profesora Makuljevića: Da li je istina da je Uprava fakulteta prilikom svake blokade fakulteta postupala na identičan način kojim opisujete postupke vlasti? Zar nije bivši dekan Filozofskog fakulteta javno denuncirao studente kao nepoznate osobe, huligane, nasilnike koji drže fakultet pod opsadom? Zar nisu tada studenti na isti način bili finansijski pritisnuti kao što su sada profesori, budući da im je fakultet uvodio dodatne troškove, podizao uslov za budžet, itd na isti način na koji ministarstvo sada ukida finansije fakultetu i pritiska profesore? Zar nije borba tada postala brutalna kada su studenti počeli kritički da govore protiv Uprave i ministarstva, odnosno vlasti?
Pitao bih i profesorke Babić i Radulović: Šta treba da se dogodi da profesori postanu solidarniji i aktivniji kad je reč o studentskim interesima? Kada će napraviti akademsku mrežu u kojoj neće gledati samo svoje profesorske – dobro ušuškane – na državnoj plati – interese već stati uz studente u javnom prostoru ne samo svojim glasom već i svojim telom onda kada se studenti bore na svom fakultetu? Kada će profesori stati uz studente, penzionere i radnike?
Važno je postaviti i pitanje drugim profesorima: Da li je stav profesora koji su se okupili na platou automatski stav svih profesora? Ne treba generalizovati i donositi takav sud, budući da određen broj profesora sigurno ne deli sva mišljenja koja su izneli navedeni profesori. Sigurno je da se mnogi ne bi po inerciji priklanjali zvaničnoj opoziciji ili sastajali sa Srđanom Markovićem i predstavnicima 1 od 5 miliona. Zato je važno čuti i njihove glasove.
Do prave promene u društvu će doći kada i profesori prigrle kritičnost o kojoj se toliko priča i kad je primene najpre na sebe i svoje pozicije. Kada budu stajali uz svoje studente onda kada ti studenti nemaju novac da plaćaju bodove i troškove koji se svake godine iznova nameću kako dolaze nove generacije. Kada ne budu suzbijali već stimulisali studente u njihovom građenju kolektiva u kojima se neguje jedinstvo u borbi za interese svih potlaćenih i građenje jedne nove kritičke subjektivnosti koja prevazilazi pro forma kritičko mišljenje. Kada uvaže studentsko organizovanje kroz plenume, a prihvate da studentski parlament nije jedina forma kroz koju Uprava fakulteta treba da komunicira sa studentima u kontekstu studentskih pitanja. Kada postanu kritični prema mejnstrim opoziciji i shvate da biti protiv vlasti ne znači istovremeno biti 1 od 5 miliona ili za Đilasa.
Kada budu spremni da uče od svojih studenata koji se već deceniju, u jako teškom trenutku za bilo kakvo političko organizovanje, studentski organizuju i uče o politici kroz borbu protiv političkih struktura. Od tih istih studenata koji su bili dovoljno svesni da u okvirima svoje borbe na fakultetu odu i u obilazak radnika, povežu se sa sindikatima i uopšte da kroz borbu za svoje interese razvijaju političke ideje i solidarnost sa ostalim potlačenim grupama u društvu. Tek tada možemo da govorimo o profesorima kao kritičnom i važnom činiocu društva koji u svojoj praksi traži i istovremeno stvara bolje društvo. Tek tada možemo pozdraviti proteste profesora i poverovati da se zaista zalažu za povezivanje svih ugroženih društvenih grupa.
