Nakon našeg pisanja o urbanizaciji turističkog mesta Zlatibor i rapidnoj izgradnji hotela i apartmana, stigli su nam odgovori i od opštine Čajetina čije službe su zadužene za donošenje urbanističkih planova i izdavanje građevinskih dozvola za to mesto.
Kako se kaže u odgovoru koji smo dobili na osnovu važećih dokumenata u mestu Zlatibor se mogu graditi zgrade do 10 nadzemnih etaža (prizemlje + 8 spratova + potkrovlje). Međutim, „viša spratnost od propisane moguća je prema Studiji visokih objekata koja će biti deo dokumentacije Plana generalne regulacije ili kao poseban elaborat, na osnovu odgovarajućeg dokumenta“, kaže se u odgovoru opštine Čajetina.
Izmene Plana generalne regulacije (PGR), koje su usvojene prošle godine, koincidiraju i sa porastom broja izdatih građevinskih dozvola za područje naselja Zlatibor. Tako je 2021. godine izdato 262 dozvole, što je najviše u podlednjih deset godina. Kako bismo ilustrovali ovaj rast u broju gradilišta pomenućemo da je 2012. izdato 74 građevinske dozvole, a 2020. godine 198 dozvola, u tekućoj godini do sada je izdato 174 rešenja.
Urbanistkinja Ljubica Slavković, iz Nove planske prakse, za Mašinu kaže da podudaranje izmena planova regulacije i porasta broja građevinskih dozvola u opštini Čajetina nije nikakav izuzetak već je slika i prilika planiranja kakvog imamo u čitavoj zemlji – a to je zapravo odsustvo planiranja.
„Nama planovi ne služe da isplaniramo budućnost i optimalan način razvoja, već da legalizujemo odluke koje su već negde donate i koje nisu prozivod strateškog promišljanja, sagledavanja celokupnog i dugoročnog razvoja, već partikularno zadovoljavanje interesa – prekrajanje gradova i naselja“, kaže Slavković.
Naša sagovornica upozorava i da Genralni urbanistički plan (GUP) usled ovakvog planiranja postaje „nebitan“, već da Planovi generalne regulacije kao operativni dokumenti, koji pominju i iz opštine Čajetina, postaju značajniji pošto daju legitimitet konkretnim praksama.
„Tu sad opet nailazimo na paradoks našeg planiranja – pošto nam ni taj tip plana ne pruža dovoljnu slobodu da možemo da ostvarimo sve želje, čestitke i pozdrave, već ipak kao i svaki drugi plan, stavlja neka ograničenja kako bi usmerio razvoj, poteže se niz drugih mehanizama kako da se i taj plan obesmisli. Tako ovde imamo situaciju da iako u planu piše najveća dozvoljena spratnost, kroz urbanističke projekte, studije visokih objekata koja će tek postati elaborat izrađenog PGR-a, planove užeg obuhvata (PDR-ova) itd, mi uvodimo druge parametre, drugu maksimalnu spratnost – i pitamo se, čemu nam uopšte služi plan? A onda nam se odgovor sam nameće – da pruži privid procedura i nekakve demokratske upravljačke strukture, da ograniči mnoge ali ne i sve, i da tako pristup resursima omogući upravo i samo onima koji imaju pristup moći“, navodi Slavković za Mašinu.
Ona podseća na istraživanje „Javnost na distanci – demokratija u krizi“, u čijoj je izradi učestvovala, a koje je kroz prikaz procedura donošenja planova tokom prve godine korone pokazalo da donošenje tih planova ima upravo legitimacijsku ulogu i služe samo „štikliranju kućica“ bez interesovanja da te procedure uključe građane, budu smislene i služe svojoj svrsi.
Na kraju, Slavković se osvrnula i na pitanje adekvatnosti izgradnje visokih objekata na Zlatiboru, za šta smatra da u praksi takvo „nabijanje kvadrata“ najčešće nije praćeno adekvatnom infrastrukturom.
„Počevši od kanalizacije koja je ogroman problem po čitavoj zemlji, niže se niz aspekata naročito u oblasti zaštite životne sredine i njenog očuvanja, od estetike i poštovanja prirodnih lepota zbog kojih su ovakvi predeli najvredniji, a zatim i narušavanja sigurnosti tla, kvaliteta voda i šumskog zemljišta itd. Ne moraju visoke zgrade i spratnost biti pogubni sami po sebi, tu je manir pod kojim oni nastaju ključan – a praksa nam pokazuje da nabijanje kvadrata ne idu ruku pod ruku s poštovanjem prirodnog okruženja i izgradnjom kvalitetne arhitekture, urbanizma i infrastrukture“, zaključuje Slavković.
M.M.
