Prvi maj, međunarodni praznik rada, obeležen je protestnim skupom u Beogradu.
Za razliku od prošle godine kada su usled preklapanja sa uskrsom sindikati preskočili obeležavanje Prvog maja, ove godine su pozvali članstvo na protest u Beogradu.
Skup čiji je glavni moto bio „Za veće zarade!“ organizovali su Savez samostalnih sindikata Srbije i UGS „Nezavisnost“. Ovom skupu su se organizovano pridružili Levi samit Srbije (LSS), Studentski pokret Novi Sad, studenti i studentkinje okupljeni oko protesta „Protiv dikatature“ koji se širom zemlje dešavaju već mesec dana, kao i pripadnici i pripadnice LGBT zajednice i drugi.
Protestu je prisustvovalo nekoliko hiljada ljudi, a nakon obraćanja predstavnika sindikata krenulo se u protestni marš do zgrade Vlade gde su se organizatori još jednom obratili okupljenima. Grupa demonstranata koju je predvodio Levi samit Srbije (LSS) se nakon toga uputila do zgrade Skupštine gde je pročitan proglas ove koalicije.
U prvomajskom proglasu LSS ističe da je danas „Srbija zemlja hronične nezaposlenosti“, te da oni koji imaju posao „odlaze na svoja radna mesta na kojima neki od njih moraju da rade i po dvanaest sati iako svi živimo u uverenju da smo se za osmočasovno radno vreme izborili još pre gotovo sto godina.“
Oni podsećaju i na štetnost subvencija koje se daju privatnim investitorima, a na štetu „školstva, zdravstva ili ma kojeg drugog dela javnog sektora od koga korist ima čitava zajednica“. U proglasu se kritikuje i radna zakonska regulativa koja „je tu samo da postojeće radne uslove učini još nepodnošljivijim, a organizovanje radnica i radnika što težim.“
Loše uslove rada, sve teži ekonomski i socijalni položaj ljudi i odgovornost vlasti naglašava i Zoran Stojiljković, predsednik UGS „Nezavisnost“. Tako on u autorskom članku koji je napisao povodom Prvog maja kaže:
„Srbijom i zemljama regiona, uz povremene međusobne čarke, vladaju politički lideri , tajkuni u njihovoj milosti i reprezenti stranog kapitala. Učestvujemo u „trci ka dnu“ – nudimo sve povoljnije subvencije i sve jeftiniju i obespravljeniju radnu snagu. Umesto da se kao svi pametni toga stide, naše vođe na sav glas ističu da imamo obrazovane a jeftine i strahom od gubitka posla disciplinovane zaposlene.“
Ovogodišnji Prvomajski protest predstavlja nastavak iskazivanja nezadovoljstva koje prethodnih meseci pokazuju kako radnice i radnici tako i druge društvene grupe. Prvi maj je obeležen nakon nekoliko protesta zaposlenih u javnom sektoru koji su održani pred predsedničke izbore, te nekoliko radničkih štrajkova i serije protesta nakon izbora. Sudeći prema broju i raznovrsnosti okupljenih organizacija ovaj protest je pokazao da postoji sve veće razumevanje o značaju borbe za radna prava koja su od velike važnosti za celokupno društvo.
O istorijatu Prvog maja prenosimo deo teksta koji je pisao Dule Marinković:
Ideja o obeležavanju međunarodnog dana radničke solidarnosti rađa se u drugoj polovini XIX veka, u jeku borbi radničkih organizacija (sindikata i socijaldemokratskih partija) širom sveta, izgrađenih na temeljima političkih pobeda Prve internacionale.
U tim po radništvo burnim vremenima, značajna je majska borba čikaških radnika 1886. godine. U tom periodu radnici iz Čikaga se organizuju kako bi istakli zahteve za ograničenje radnog dana na osam sati. Do prvog maja većina proizvodnje u Čikagu paralisana je štrajkovima radnika. Više od 60.000 radnika obustavilo je rad. U spletu dešavanja, u vezi s borbom čikaških radnika, izdvaja se dešavanje u fabrici poljoprivrednih mašina Mak Kormik (McCormick Harvesting Machine Company), u kojoj dolazi do tuče otpuštenih radnika (sindikalista) i štrajkbrejkera. Policija, koja je štitila Mak Kormika i njegovu fabriku, a koja je došla kao popuna privatnom obezbeđenju, otvara vatru i usmrćuje šestoricu radnika a ranjava oko pedeset. Na protestu koji je usledio ranjeno je dvesta ljudi, a poginuli su sedmorica policajaca i četvorica radnika. Tim povodom uhapšeno je više od stotinu radnika, a njih petorica osuđena su na smrt. Ovaj događaj, poznat i kao „masakr na Hejmarketu“, najupečatljiviji je događaj majskih borbi čikaških radnika.
Nekoliko godina nakon ovih događaja stvara se Druga internacionala. Kao jedan od glavnih političkih ciljeva ona ističe uspostavljanje osmočasovnog radnog dana. Druga internacionala zatvorila je raspravu o izboru dana međunarodne radničke solidarnosti, koja je otvorena još pre dešavanja u Čikagu.
Prvi maj je proglašen danom rada na Prvom kongresu Druge internacionale u Parizu 1889. godine, a prvo međunarodno organizovanje obeležavanja Prvog maja desilo se već sledeće, 1890. godine.
Na ovim prostorima, manifestacije povodom Prvog maja se organizuju u Hrvatskoj i Sloveniji 1890. godine (tada delovima Austro-Ugarske), a u Srbiji 1893. godine. Nešto kasnije one su održane u Bosni 1906. godine i u Makedoniji 1909. godine.
U to doba u Srbiji je tek sazrevao kapitalizam, nije bilo radničkih organizacija, ni političkih ni strukovnih, a radnici nisu imali pravo da se kandiduju za narodne poslanike.
U kafani „Radnička kasina“, gde su se radnici skupljali i razmenjivali iskustva, rodila se ideja o obeležavanju prvog Prvog maja u Beogradu. Tako su radnici, nakon konferencije u kafani, izašli na ulice Beograda s crvenim trakama oko ruke i radničkim parolama. Policija je, doznavši za okupljanje, prvo apelovala na radnike da ne proslavljaju „taj socijalistički švapski Prvi maj“.[2] Kada to nije urodilo plodom, konfiskovali su crvenu zastavu i rasterali orkestar, koji je u čast Prvog maja svirao Radničku Marseljezu.
Nakon toga, Prvi maj je na ovim prostorima bio organizovan gotovo svake godine. U periodu od 1904. pa do 1914. godine organizovala ga je prva radnička partija u Srbiji – Srpska socijaldemokratska partija, a u periodu između dva svetska rata Komunistička partija Jugoslavije i nezavisni sindikati.
Za vreme Drugog svetskog rata, Prvi maj poprima antifašistički karakter i prate ga parole za oslobođenje zemlje od okupatora, dok nakon oslobođenja, u socijalističkoj Jugoslaviji, on postaje državni praznik koji je u prvim godinama nakon rata posvećen obnovi i izgradnji zemlje.
