Ne slušamo se.
S jedne strane, znam da političko-istorijski trenutak u kom se nalazimo zahteva kumulativno iskustvo i zalaganje svih preostalih građanki i građana, drugova i drugarica, koji se nisu predali ili prodali mafijaškoj bandi koja nam je zaposela državu. Sa druge, znam da je to ideal koji u praksi nije moguće postići. Šta radimo u tom slučaju? Odbacujemo ideal? Ne.
Evolucioni biolog Ričard Dokins je pametno rekao da je za osobu koja ima problem sa očima, 3% vida daleko bolje nego 0%. Ako prihvatimo ovo kao aksiom, logika diktira da će ostvarenje fragmenta pomenutog ideala morati da bude dovoljno.
Jednostavno, front mora da postavi na liniji – svi „mi“ protiv svih „njih“. A „nas“ je suviše malo, i suviše smo raštrkani da bismo imali luksuz da se delimo oko efemernih stvari ili da pravimo greške.
Prva greška je isključivanje slušanja, druga je isključivanje pauze i davanja prostora da se razume i interpretira izgovoreno, pošto se nešto napiše ili izgovori. Ovo često prati isključivanje pomenutog spektra od 0% do 100%. Razumem da je akutni manjak pažnje defekt kojima je svima usadila jedna druga organizovana kriminalna grupa (Ilon Mask, Džef Bezos i Mark Cukerberg), ali da ne pravim digresije.
Pokušaću da budem konkretan: deo aktivista misli da je pominjanje „ubačenih elemenata“ nekakvo umekšavanje protesta, sprečavanje radikalizacije ili intenziviranja, negiranje prava na autentični bes građana.
Ako bismo zastali na sekund, shvatili bismo da to nema nikakve logike. Priča o intenziviranju ili modelima protesta je priča nas koji želimo proteste i koji se bavimo aktivizmom. Tu možemo i ne moramo da se složimo o strategijama (verovatno da sa 43 neću misliti identično kao neko ko ima 23 godine, i potpuno drugačije životno iskustvo od mene), ali je tema legitimna u svakom autoritarnom društvu koje klizi u totalitarizam. Da li je prekipelo na svim nivoima? Apsolutno. Da li su ljudi potpuno opravdano besni? Naravno da jesu, i ja sam jedan od njih. Da li je većina nas nezadovoljna opozicijom ili dosadašnjim načinima borbe? Nema sumnje. Da li sam devedesetih mirno šetao i ložio se da budem Lenon, dok su sevali pendreci i hladna voda iz šmrkova? Naravno da nisam.
Ali, kakve to veze ima sa huliganima koje je režim platio da u Novom Sadu naprave identičan performans kao ispred Skupštine u Beogradu prošle godine? Po meni, nikakve.
Priča o „ubačenim elementima“ nije priča o nama, niti pokušaj da se protesti svedu na taj događaj, niti priča o opravdanom besu građana. Nije uopšte priča o protestima. To je priča o njima. Baš bukvalno priča o tome šta je radikalski režim po ne znam koji put uradio u pokušaju da razbije proteste, zašto moramo takve finte brže da primećujemo, zašto su one štetne za cilj, i kako ćemo što efikasnije da sprečimo da se ista stvar ponovi u budućnosti. Priča o tome da su Milošević i Radikali radili identične stvari devedesetih, i da mora da se uči iz grešaka koje su opozicionari pravili tad. Ili koje smo mi pravili juče.
To je to. Ako nešto od ovog što sam napisao nema smisla, voleo bih da čujem objašnjenje i kontra-argument.
Autor je reditelj, profesor na FDU i učesnik većine građanskih protesta od 1996. godine
