Liberalno poimanje slobode ne prepoznaje ekonomsku represiju. Zbog toga je neophodno pravo na štrajk.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.
Pravo na radnički štrajk je prepoznato u svakoj liberalnoj demokratiji. To pravo je garantovano zakonom a ponekad i samim ustavom. Takođe, štrajkovi su jedan od najčešćih oblika remetilačkog izražavanja kolektivnog nezadovoljstva. I pored dramatičnog pada štrajkačke aktivnosti od njenog vrhunca sedamdesetih godina, prekidi rada i dalje mogu imati značajan uticaj na naše živote. Samo u proteklih nekoliko godina u SAD, ilegalni štrajkovi nastavnog osoblja paralisali su glavne školske okruge u Čikagu u Sijetlu, kao i u celim državama Zapadna Virdžinija, Oklahoma, Arizona i Kolorado; štrajk taksista je uticao na debate i odluke sudova koje se tiču pitanja migranata; a javno izvedeni štrajkovi radnika trgovinskih i ugostiteljskih lanaca bili su od koristi za donošenje nove minimalne plate i drugih uredbi u državama kao što su Kalifornija, Nju Jork i Severna Karolina.
Ipak, štrajkovi predstavljaju dilemu za liberalna društva. Ukoliko želi razumnu šansu za uspeh, većina radništva se prilikom štrajka mora poslužiti taktikama prisile kao što je masovno protestovanje.
Međutim, takve taktike predstavljaju kršenje zakona i u suprotnosti su s onim što se šire prihvataju kao osnovna liberalna prava. Na kojim se osnovama onda pravo na štrajk može opravdati?
Dilema
Štrajk je prekid rada kako bi se postigao određeni cilj. Međutim, „prekid rada“ znači različite stvari u različitim delovima tržišta rada. Visoko obrazovani, neproizvodni radnici – koje je teže zameniti, usled čega obično imaju i bolje plate, radno vreme i uslove – mogu organizovati dovoljno efektivan štrajk uz malo prisile i bez značajnog kršenja zakona. Ukoliko održe adekvatnu disciplinu oni mogu usporiti ili zaustaviti čitavu proizvodnju. Uzmimo za primer štrajk u telekomunikacionoj kompaniji Verzion 2016. godine. Kompanija je pokušala da dovede zamene za radnike u štrajku, međutim te zamene nisu mogle dovoljno efikasno da obavljaju posao. Nakon sedam nedelja, kompanija i dalje nije bila sposobna da održava postojeće linije, a kamoli da uvodi nove. Završilo se prihvatanjem važnih radničkih zahteva.
Niže obrazovani, proizvodni radnici u granama kao što su usluge, transport, poljoprivreda i bazična industrija, su u drugačijoj poziciji. Ovi radnici, delimično zato što ih ima dovoljno, često imaju slabiju pregovaračku poziciju pa su stoga prinuđeni i na niže nadnice, duže radno vreme i lošije radne uslove. Takođe, oni su podložniji i različitim oblicima nelegalnih pritisaka od strane poslodavca, krađi plata i drugim zloupotrebama. To su radnici za koje intuitivno smatramo da bi trebalo da imaju najviše prava na štrajk.
Ipak, čak iako svi ovi radnici izađu s radnog mesta na protest, proizvodnja bi se nastavila pošto je za te poslove mnogo lakše naći zamene, obučiti ih i staviti u pogon. Kolektivno odbijanje rada u ovom slučaju ne zadaje isti udarac poslodavcu. To je jedan od razloga zbog kojeg su radnici Mekdonaldsa i Volmarta prinuđeni na jednodnevne štrajkove – u suprotnom bi ostali bez posla.
Kako bi imali veće šanse za uspeh, većina lako zamenljivih radnika često mora koristiti neke od taktika prisile. Oni moraju sprečiti menadžere da angažuju zamene, kao što moraju sprečiti zamene da preuzmu zauzeta radna mesta, ili već nekako moraju sprečiti obavljanje posla. Kako bi bilo jasno, pod prisilom, ne mislim nasilno. Istorijski gledano, u najvećem broju slučajeva, nisu radnici bili ti koji su dovodili do nasilja, već država i privatna obezbeđenja koje angažuju poslodavci. Radnici su trpeli nasilje dok su se služili sasvim legitimnim formama prisile. Standardne taktike prisile su sit-down štrajk (okupacija radnog mesta radi sprečavanja radnog procesa) i protest (okruživanje radnog mesta i sprečavanje ulaska i izlaska ljudi i materijala).
Obe ove taktike se suprotstavljaju liberalnom kapitalizmu. Osnovni princip političke moralnosti u svakom liberalno kapitalističkom društvu jeste da svi uživaju osnovne slobode pod uslovom da iste osnovne slobode ne onemogućavaju drugima i da su te slobode garantovane zakonima. Slobodni ste da uživate vaše osnovne slobode dok god prisilno ne sprečavate druge da uživaju njihove slobode.
Prisilne taktike štrajka su u suprotnosti sa nekim od ovih osnovnih sloboda. One ugrožavaju imovinaska prava vlasnika i njihovih menadžera, onemogućavaju slobodu ugovaranja i udruživanja radnika na zameni, i dovode u pitanje svakodnevni, uvreženi osećaj javnog reda liberalno kapitalističkog društva. Stoga ne iznenađuje da su ove taktike gotovo u potpunosti ilegalne u SAD, kao i mnoge druge prakse solidarnosti koje su nekada bile standardni deo aktivističke prakse američkog radničkog pokreta. Ipak da ponovimo, ako se radnici ne mogu organizovati za masovni protest ili blokadu, onda im u velikom broju slučajeva ostaje malo nade za smisleno ostvarivanje prava na štrajk.
Jedini način da se razreši ova dilema je da se zapitamo šta, danas i ovde ima prioritet: osnovne slobode liberalnog kapitalizma, onako kako su predviđene zakonom, ili pravo na štrajk? A ako je to pravo na štrajk, kakvo je to pravo i kako se može opravdati?
Činjenice o represiji
Klasno uslovljena represija je neodvojiva od liberalnog kapitalizma. Dok postoje različite značajne varijacije kapitalističkih društava, jedna od fundamentalnih zajedničkih imenitelja je ova: većina radno sposobnih ljudi je primorana da radi za članove relativno male grupe, koji poseduju moć nad sredstvima za proizvodnju i koji, time, uživaju kontrolu nad aktivnostima i produktima ovih radnika. Dakle, postoje radnici, i postoje vlasnici i njihovi menadžeri.
Radnici su gurnuti na tržište rada jer nemaju razumnu alternativu traženju posla. Ne mogu da proizvedu dobra koja su im potrebna, niti mogu da se oslone na milostinju drugih, niti mogu da računaju na adekvatnu državnu podršku. U zavisnosti kako merimo prihod i bogatstvo, oko 60 do 80 procenata Amerikanaca upada u ovu kategoriju tokom većeg dela svog odraslog života.
Ova strukturalna prinuda nije simetrična. Značajna manjina populacije ima dovoljno bogatstva – nasleđenog, stečenog, ili kombinaciju ta dva – tako da mogu da izbegnu izlazak na tržište rada. Može se desiti da i oni rade, ali nisu uslovljeni.
Represija, dakle, ne dolazi od činjenice da su neki primorani da rade. Na kraju krajeva, da je društveno neophodni rad podeljen jednako, možda bi tada bilo fer terati svakoga da uradi svoj deo. Represija je uslovljena činjenicom da je prinuda nejednaka – da su neki primorani da rade za druge, proizvodeći šta god im poslodavci plate da proizvedu.
Ovu strukturnu nejednakost hrani međuljudska dimenzija represije. Radnici su primorani da rade u okruženju koje karakteriše nekontrolisana upravljačka moć i autoritet. Ova represija je međuljudska zbog moći koju imaju određeni pojedinci (poslodavci i njihovi menadžeri) da nateraju druge specifične pojedince (zaposlene) da rade ono što prvi žele. Možemo da razlikujemo tri preklapajuće forme međuljudske represije na radnom mestu: podređenost, delegiranje i zavisnost.
Podređenost: poslodavci imaju nešto što se ponekad naziva „menadžerskim prerogativima“ – zakonodavna i sudska odobrenja vlasnicima i njihovim menadžerima da donose odluke o ulaganju, zapošljavanju i otpuštanju, lokaciji proizvodnje, proizvodnom procesu i slično. Menadžeri mogu da menjaju brzinu rada i dodeljene zadatke, radne sate, ili, kako Amazon trenutno radi, primoravaju zaposlene da provedu neplaćeni prekovremeni sat prolazeći kroz sigurnosne provere. Mogu da otpuste radnike zbog Fejsbuk komentara, njihove seksualne orijentacije, izražene seksualne privlačnosti, ili što nisu privlačni dovoljno. Mogu radnicima nametnuti više obaveza nego što mogu obaviti za određeno vreme, zaključavati ih na radnom mestu preko noći, da zahtevaju od radnika da rade po ekstremnim vrućinama ili drugim fizički opasnim uslovima, ili da disciplinski izoluju pojedince od ostalih. Mogu da prtiskaju radnike da preduzmu neželjene političke akcije, ili, ako su u pitanju medicinske sestre da rade za dvadeset dva različita lekara.
Ono što objedinjuje ove naizgled različite primere je da u svim slučajevima rukovodioci koriste zakonski dozvoljene privilegije. Zakon ne iziskuje da radnici imaju ikakav formalni udeo u tome kako se ova ovlašćenja ostvaruju. Zapravo, u skoro pa svakoj liberalno-kapitalističkoj državi (uključujući socijalne demokratije poput Švedske), radnici su zakonom definisani kao „podređeni“. Ovim se misli na podređenost u strogom smislu reči: radnici podležu volji poslodavaca.
Delegiranje: Postoje dodatna diskreciona pravna ovlašćenja koja menadžeri uživaju ne zbog pravnog statusa već zato što su im radnici delegirali ova ovlašćenja u ugovorima. Na primer, radnici mogu potpisati ugovor koji omogućava menadžerima da zahtevaju od zaposlenih da imaju nasumične testove na upotrebu droga ili nenajavljene pretrese. U Sjedinjenim Državama, 18% od trenutno zaposlenih i 37% od ukupnog broja radnika u svom životu moraju da rade pod ugovorima po kojima se obavezuju da neće raditi u konkurenciji sa poslodavcem. Ove odrednice menadžerima daju zakonsku moć da zabrane zaposlenima da rade za konkurenciju, a u nekim slučajevima stavljaju radnike u položaj bezmalo neslobodnog rada. Ugovor koji su američki radnici u sektoru komunikacija i medija imali sa Verizonom do 2015. je podrazumevao pravo menadžera da prisile zaposlene da rade 10 do 15 prekovremenih sati nedeljno i da biraju drugi dan u sedmici, a ne subotu, kao slobodan.
Iako su radnici dobrovoljno odobrili ove privilegije poslodavcima, to je u mnogim slučajevima samo uslovno dobrovoljno jer su prisiljeni da rade. Ovo je naročito tačno ako radnici mogu samo da nađu poslove u sektorima gde se ovakve vrste ugovora proliferišu.
Što nas vodi do trećeg lica represije: distributivni efekti klasne nejednakosti. Standardni rad u liberalnom kapitalizmu dovodi relativno malu grupu vlasnika i visoko plaćenih menadžera na vrh društvene hijerarhije, gde akumuliraju većinu svojih prihoda i bogatstva. U međuvremenu većina radnika ne zaradi dovoljno da sa jedne strane zadovolje potrebe i štede kako bi mogli da započnu svoj biznis kao samozaposleni, sa druge. Oni malobrojni koji i uspeju da se popnu na lestvici svrgavaju ostale ili koriste ograničen broj dostupnih prilika. Ostali ostaju radnici.
Zavisnost: konačno, menadžeri mogu imati materijalna ovlašćenja da prisiljavaju zaposlene da se povinuju naređenjima ili čak i da prihvate narušavanje svojih prava jer su u zavisnom položaju u odnosu na poslodavce. Istaknuti primer je krađa plata, koji pogađa američke radnike u opsegu od 8 do 14 milijardi dolara godišnje. Poslodavci redovno krše zakon o radu kažnjavanjem, pretnjama ili otpuštanjima radnika koji žele da se organizuju, štrajkuju ili na bilo koji način praktikuju navodno zaštićena radna prava. U drugim situacijama, radnicima se zabranjuju pauze za toalet i prinuđeni su da nose pelene, negira im se zakonski regulisana pauza za ručak ili su prinuđeni da rade i tokom njih, da rade prekovremeno, ili im se brani da čitaju ili upale ventilaciju tokom pauza. U posebnim, nečuvenim primerima, poslodavci brane radnicima da izlaze vikendom, već ih prisiljavaju da ostanu kod kuće, ili da menjaju crkve i religijske prakse pod pretnjom otkaza ili deportacije. Postoje, takođe, mnogi primeri sistemskog seksualnog uznemiravanja, u širokim oblastima privrede gde je potrebno malo više od javnog sramoćenja da bi se kontrolisali šefovi.
U svim ovim instancama, poslodavci ne koriste zakonska ovlašćenja da komanduju. Umesto toga, oni iskorišćavaju realnu moć koja dolazi sa pretnjama otkazom ili nekim drugim načinom disciplinovanja radnika. Ova, realna moć da nateraju radnike da rade ono što poslodavci žele je delimično funkcija klasne strukture društva, kako u širem smislu radnika koji su zavisni nejednako zavisni od kapitalista, tako i u užem smislu radnika koji su pravno podređeni poslodavcima. Represija ne leži samo u postojanju ovih odnosa moći, niti u nekim lošim kapitalistima, već u načinu kako se ove moći najčešće koriste. Menadžeri nastoje da moć koriste „racionalno“, da eksploatišu radnike i zgrću profit.
Svaki od ovih različitih oblika represije – strukturalni, međuljudski i distributivni – je izuzetno nepravedan. Zajedno oni čine povezane i međusobno ojačavajuće elemente klasne dominacije koja je karakteristična za kapitalistička društva.
Zastupnici liberalnog kapitalizma insistiraju da kapitalizam produkuje najpoštenije oblike distribucije rada i nagrađivanja društvene proizvodnje. Često govore u idiomima slobode. Pa ipak, liberalni kapitalizam fundamentalno ograničava radničke slobode, generišući eksploataciju jedne klase od strane druge. Ta represija je razlog zašto radnici imaju pravo na štrajk i zašto se to pravo najbolje objašnjava kao pravo na otpor represiji.
Pravo na otpor
Radnici imaju interes u otoru represiji u klasnom društvu koristeći kolektivnu moć da umanje, ili čak prevaziđu takvu represiju. Njihov interes je slobodarski, u dvostrukom smislu.
Prvo, otpor prema klasno uslovljenoj represiji makar implicitno nosi sa sobom zahtev za slobodama koje još nisu ostvarene. Viša plata proširuje radničko pravo na izbor. Proširena radna prava povećavaju slobodu radništva da utiču na uslove zapošljavanja. O kom god konkretnom setu pitanja da se radi, radnički štrajk je uvek ujedno i zahtev za kontrolom onog dela života koji ne kontrolišu.
Drugo, štrajkovi ne teže samo osvajanju veće slobode – oni su po sebi izrazi slobode. Kada radnici napuštaju radna mesta, oni koriste sopstvena i kolektivna sredstva da osvoje slobode koje zaslužuju. Kapacitet za samoopredeljenje na koji se radnici pozivaju kada zahtevaju više slobode je isti kapacitet koji ostvaruju kada te zahteve osvoje. Sloboda, a ne industrijska stabilnost ili jednostavno viši životni standard, je naziv onoga što žele.
Drugim rečima, pravo na štrajk ima i unutrašnji i instrumentalni odnos prema slobodi. Ima unutrašnju vrednost, makar implicitno, kroz težnju za samo-emancipacijom. I ima instrumentalnu vrednost u onoj meri u kojoj je štrajk efikasno sredstvo otpora ugnjetavanju klasnog društva i osvajanja novih sloboda.
Ali, ako je sve ovo tačno, a pravo na štrajk je nešto što bi trebalo da branimo, onda to mora biti i smisleno. Pravo gubi vezu sa slobodom radnika ako imaju malo šanse da ga koriste efektivno. U suprotnom se angažuju samo kao simbolični čin prkosa – pohvalni, možda ali ne i opipljivi način borbe protiv represije. Pravo na štrajk stoga mora pokrivati barem neke prisilne taktike koje štrajkove čine potentnim, kao što su prekidi rada i blokade radnih mesta, i masovni ulični protesti. Zbog toga je često savršeno opravdano da se ovakve taktike koriste u štrajkovima, makar bile i ilegalne.
Ipak, ostaje pitanje: zašto bi pravo na štrajk imalo moralni prioritet nad drugim osnovnim slobodama? Razlog za to nije samo što liberalni kapitalizam proizvodi ekonomsku represiju, nego što tu ekonomsku represiju sa kojom se radnici suočavaju delom stvaraju i održavaju same ekonomske i građanske slobode koje liberalni kapitalizam neguje. Radnici su potlačeni zbog načina funkcionisanja imovinskog prava, slobode ugovaranja, korporativnog autoriteta, poreskog i radnog prava. Pretpostavljajući da su ove slobode neprikosnovene, ne dolazi do manje opresivnih i eksploatacionih ishoda, sasvim suprotno. Pravo na štrajk ima snažniji poriv da štiti zonu onih aktivnosti koji služe ciljevima same pravde – primorati ljude u odnose sa manje represivnim socijalnim interakcijama. Jednostavno rečeno, pričati o pravu na štrajk jeste davanje prioriteta demokratskim slobodama nad imovinskim pravom.
Na čijoj si strani?
Skeptici i dalje mogu da insistiraju na tome da je pravo na štrajk pogrešan odgovor na represiju. Nije li pravi odgovor zalagati se za potpuno drugačije socijalne politike – kao što je univerzalni osnovni dohodak, demokratiju na radnom mestu, i društvena sredstva za proizvodnju – koja bi onemogućila tlačenje? Zašto bismo se bavili haosom i kolateralnim nepravdama koje štrajkovi povremeno prouzrokuju?
Kratak odgovor je da je ovo pogrešan argument. Pitanje za nas je „imajući u vidu činjenice o represiji, šta oni koji je trpe mogu da urade da bi joj se suprotstavili?“ Nije dobro umesto toga pitati „Kako bi idealno, ili barem razumno društvo izgledalo?“ Drugo je posebno pitanje, ali kao odgovor na naše je neprihvatljivo. To se graniči sa raspravom da oni koji su najviše potlačeni moraju trpeti dok utopija ne postane moguća. U svakom slučaju, utopija jedino postaje moguća kada mnogi počnu da koriste vlastitu kolektivnu moć da zahtevaju tu utopiju.
Može se takođe protiviti tome što to zvuči kao da kažem da nema ograničenja za ono što štrajkači mogu da urade. Ne govorim ni to. Moja poenta je da objasnim zašto određeni set prisilnih taktika u štrajku, koji je bio centralni deo štrajkačkog repertoara kada god je većina radnika imala ideju da stupi u štrajk, nisu ograničeni uslovom da poštuju te ekonomske slobode koje narušavaju. Postoje različite stvari koje štrajkači ne treba da rade samo da bi dobili borbu. Ali to je složen i problem odvojen od političke etike – i njega možemo rešiti kada najpre obznanimo nedostatke liberalnog kapitalizma i dominantnog političkog morala koji ga okružuje.
Ulozi su veliki. Ako se ne usaglasimo da je opravdano uključivanje radnika u masovne, remetilačke i nezakonite aktivnosti koje su deo prava na štrajk, onda smatramo da je država opravdano nasilna u suzbijanju štrajkova – nasilje koje ima dugu i krvavu istoriju. Neki bi jako dobro mogli izvući poslednji zaključak. Ali bi oni trebalo da budu jasni oko toga čiju stranu biraju.
Ili je opravdano radničko suprotstavljanje upotrebi zakonitog nasilja da se suzbijaju njihovi štrajkovi, ili je opravdano da država nasilno suzbija prisilne štrajkove. Ni hiljadu lepih reči o slobodi i pravdi za sve ne može da prikrije tu neizbežnu činjenicu.
