Zemlje evropskog centra svojom politikom prema migrantima prikrivaju sopstvenu odgovornost za ratove i ekonomsku devastaciju zemalja iz kojih ljudi beže. Osim toga, one teret ovog problema svaljuju na siromašne zemlje evropske periferije i Arfrike.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Red Pepper.
Svet je zgrožen načinom na koji je Trampova administracija tretirala migrante poslednjih nedelja: slike rasplakane i traumatizovane dece u kavezima, koja su na silu odvojena od roditelja, svakodnevno nas pohode. A činjenica da ovu politiku predvodi jedan superbogati egomanijak iz najbogatije zemlje sveta – naše gađenje samo dovodi do maksimuma.
Ali pre no što se odveć naljutimo na Trampa, morali bismo pokazati i ekvivalentnu dozu srdžbe uperenu prema našim vladama – ovde u Evropi. „Sporazum o migracijama“ s Evropskom Unijom uništiće desetine hiljada života na isti način na koji to danas čini Trampova administracija. A, kao i u SAD – on predstavlja nešto više do samo dogovora o migracijama: on predstavlja kidanje pravila uspostavljenih nakon drugog svetskog rata koja su upravo bila uspostavljena tako da bi se osiguralo da se nikada ne ponove užasi tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka.
Evropski ugovor je pažljivo sročen i tendenciozno maglovit, ali ima jasnu tematsku agendu. Jedna od tačaka je težnja ka prebacivanju tereta migracionog problema na mesta koja su siromašnija od same Evrope. Zbog toga se valja vratiti i na ozloglašeni sporazum EU-Turska, pod kojim su se ovom drugom partneru predale milijarde evra ne bi li zadržao i obradio migrante namesto same Unije. Ovaj sporazum, napravljen s Erdoganom, diktatorom koji iz dana u dan postaje sve brutalniji, ne iskazuje ikakvu brigu za dobrobit migranata i, uz to, Uniju čini nemoćnom da se izbori s Erdoganovim obrušavanjem na demokratske institucije i ratom protiv kurdske populacije. A danas, EU požuruje punu implementaciju takvog sumnjivog dogovora.
U severnoj Africi, pak, situacija izgleda čak i gore. Libija, zemlja koja je bačena u politički kolaps Britansko-francuskom vojnom ekspedicijom 2011, predstavlja jednu od glavnih trasa kojom se migranti kreću kada traže put do Evrope. Medijski izveštaji su prepuni informacija o izgladnjivanju, prebijanju, silovanju i trgovinom robovima u tamošnjim migrantskim centrima.
Ako stabilna i prosperitetna Evropa tvrdi da se muči s migrantima, nije verovatno da će to moći jedna država koja je ostala gotovo bez funkcionalnih institucija. Pa opet, EU želi da proširi eksperimente osnivanjem više „regionalnih centara za iskrcavanje“ u Afričkim zemljama. Ne iznenađuje što izostaje oduševljenje afričkih zemlja. Visoki komesar za izbeglice UN je rekao: „Afrika već ima dosta problema s kojima treba da izađe na kraj… [EU] ima kapacitete da izađe na kraj s ovim protokom izbeglica na fer način, bez prebacivanja tereta na siromašne zemlje koje već imaju previše izbeglica“. Ali politike uvrtanja ruku i podmićivanja, od kojih je potonje najverovatnije zamaskirano upravo novčanom pomoći, ipak će verovatno osigurati da ove države zadrže izbeglice kojima Evropa ima dužnost da pomogne.
Druga po redu glavna tema u jučerašnjoj izjavi je bila o potrebi za više „obradnih centara“ unutar same Evrope koji bi ubrzali prebacivanje i deportaciju. Naravno, biće potrebne procedure ne bi li se izašlo na kraj s novopridošlima, mada bi horor priče samo iz imigracionih centara u Ujedinjenom kraljevstvu trebale biti dovoljno upozorenje da je potrebno ozbiljno promisliti o tome kako te procedure izvoditi. Nema nikakvog izgovora da se gorepomenute horor priče ponavljaju iznova i u većem obimu. Tamo gde se migranti sele potrebni su im resursi i pomoć, a ruku na srce, oni su potrebni i nekim od regiona u Evropi koji primaju izbeglice.
Iako je jučerašnja disksuija o migracijama bila iznuđena od evropske komisije neoprostivim aktivnostima fašista u italijanskoj vladi – koji su odbili da izvrše svoju međunarodnu dužnost i prime brodove s migrantima – stoji i činjenica da su evropska pravila o migracijama neproporcionalno veliki teret prebacile na mediteranske zemlje. Od Italije i Grčke – koje su već naterane u mere štednje od strane Komisije – nikako se ne može očekivati da se same izbore s migracijama samo zbog činjenice da su migranti u obavezi da se prijave u prvoj državi u koju uđu. Italijanski i grčki stanovnici već su spasili na desetine hiljada života. Njima se sada pridružuju Valensija i ostali španski gradovi koji su obećali da će primiti brodove i oni bi morali da budu i nagrađeni ali i da imaju veću podršku EU.
To zapravo znači da bi sve evropske države trebalo da učestvuju u pomoći. Britanija je bila posebno traljava po tom pitanju, i doista, valja podsetiti da je upravo britansko blokiranje sistema kvota u ranoj fazi razvoja ono što je delimično dovelo do današnjeg stanja stvari. Upravo zbog toga sporazum samo potvrđuje da migranti ne mogu da se sele iz države u kojoj su prvo zatražili azil, sa samo maglovitim podsećanjem na potrebu za „odgovornošću i solidarnošću“.
A odgovornost Evrope ne proizilazi samo iz činjenice da se radi o jednom od najbogatijih delova sveta, doduše, delu sveta čiji je dobar komad iskusio deceniju nepotrebnih mera štednje kojom su najsiromašniji delovi Evrope otplaćivali i dalje otplaćuju račun koji su napravili najbogatiji. Evropa snosi odgovornost i zbog toga što, do današnjeg dana evropske ekonomske politike i njena spoljna politika nastavljaju da podstiču konflikte i rat, neravnopravne trgovinske odnose te uteruju mere štednje jednoj za drugom zemljama u razvoju. Ono od čega ljudi beže upravo je ono što su naše vlade napravile.
Treći element evropskog sporazuma, doduše ističe potrebu za pomaganjem u „socio-ekonomskoj transformaciji afričkog kontinenta“. Sve je to lepo, samo što se evropsko razumevanje „transformacije“ obično ispostavljalo kao izvlačenje bogatstva – više investicija iz Evrope, više trgovine s Evropom, više načina da izvučemo vredne resurse od kojih zavisi ostatak sveta. Samo radikalno i dramatično promišljanje i trasformacija evropskih politika ka ostatku sveta – mogu zaista omogućiti da se razlika između Evrope i Afrike smanji te da Afričke zemlje zadrže resurse koji su im potrebni za razvoj.
Evropski sporazum o izbeglicama je napisan kao da je Evropa okružena jednom nebranjenom linijom bodljikave žice kojoj sada treba obezbediti veću podršku. Ali evropske granice nisu baš toliko porozne: u pitanju su neke od najčuvanijih granica u svetu, zbog čega je više od tri hiljade ljudi umrlo u Mediteranu u 2015. godini, a više od pet hiljada u 2016. Očigledno je, dakle, da su u pitanju očajni ljudi koji beže od rata i konflikata i/ili potpune ekonomske beznadežnosti. A tvrđe granice ih neće odvratiti od pokušaja da pronađu sigurnost ili dostojanstvo. Takve će granice značiti samo više patnje i više smrti. Međutim, nije kao da to mnogo brine populiste koji na ovom pitanju namiču političke poene.
Međunarodna pravila o azili uistinu zahtevaju izvesne korekcije. Na kraju krajeva, kakva je razlika između bežanja od rata i bežanja od smrti i od gladi? Ali evropski sporazum predstavlja korak unazad – pokušaj da se dalje erodiraju pravila uspostavljena posle Drugog svetskog rata, koja su za cilj imala da se svim ljudima obezbede ljudska prava. Srećom, širom Latinske Amerike i Afrike eksperimentiše se sa slobodnijim formama kretanja i naseljavanja – i ti eksperimenti funkcionišu.
Popuštanje pred desničarskim narativima samo će nas približiti modernom fašizmu. A da bismo se s njim izborili potrebno je da počnemo da poštujemo prava svih ljudi kao deo transformacije Evrope u kojoj će se mržnja zameniti mirom, jednakošću i solidarnošću.
