U subotu uveče zvanično je završen 68. Evrovizija čiji domaćin je bio švedski grad Malme. Pobednik ovogodišnjeg takmičenja je predstavnik Švajcarske Nemo Metler, sa pesmom The Code, koji je u prvi plan javnosti izbio zbog svog nebinarnog rodnog identiteta. Glavni takmac mu je bio Marko Purišić – Baby Lasagna iz Hrvatske, sa pesmom Rim tim tagi dim koja je uspela da zarazi čitavu evropsku publiku. Iako je bio apsolutni favorit publike i vodeći na kladionicama od samog početka osim u par dana gde ga je Nemo pretekao, Baby Lasagna na kraju nije uspeo da dođe do „staklenog mikrofona“.
No, to možda i nije najgore što se ove godine moglo videti i za čim bi se dalo tugovati. Teže je podnošljivo to u šta se Evrovizija kao manifestacija pretvorila i koliko se dnevnopolitičke teme, sada već bez zadrške plasiraju javnom auditorijumu u isključivo jednom poželjnom pravcu.
Evrovizija je, ma koliko bila za mnoge parada pijanstva i kiča, ipak sociološki i fenomenološki interesantna za analizu, baš zato što je neodvojiva od dnevne politike i što se kroz nju manifestuju poruke tog tipa, ma koliko se organizatori trudili da nas ubede u suprotno.
Malme pod opsadom i učešće Izraela – da li je sve moglo biti drugačije?
Voditeljka prenosa Evrovizije na RTS-u, bez čijeg glasa i pošalica bi sam prenos bio dosadniji, Duška Vučinić je neposredno pred finale ovogodišnjeg takmičenja izjavila da je po prvi put imala osećaj da se nalazi na Samitu NATO-a, a ne na Evroviziji. Mere bezbednosti su ove godine bile podignute na najviši nivo usled straha od mogućih terorističkih napada. Naročito se to odnosilo na delegaciju i predstavnicu Izraela, Eden Golan koja se čak nije pojavila ni na oficijelnom predstavljanju pred takmičenje.
Čini se da rizici po delegacije ne bi bili toliko veliki samo da se desila jedna stvar koja bi bila apsolutno razumljiva i dosledna od strane Evropske radiodifuzne agencije – da Izraelu ove godine nije dopušteno da učestvuje na Evroviziji, usled agresije na pojas Gaze. Bilo bi razumljivo, jer je Izrael inicijator stravičnih stradanja palestinskog naroda u Gazi, a dosledno, jer je zbog agresije na Ukrajinu, Rusija do daljnjeg izbačena sa učešća u ovoj manifestaciji. Svako ko barem malo logično razmišlja bi se zapitao: „Kako to da Izrael može da učestvuje, a Rusija ne može?“.
Odgovor možda i ne stoji u imenu kompanije Moroccanoil mada verovatno ne bi potpuno promašili. Izraelski kozmetički proizvođač, jedan od najpoznatijih na svetskom nivou jeste generalni sponzor takmičenja. Da li je EBU sebi smeo da dozvoli rizik da Izrael izbaci iz takmičenja i izgubi generalnog sponzora? Teško.
Dok su se u Malmeu održavali propalestinski protesti sa ciljem iskazivanja nezadovoljstva zbog učešća Izraela na manifestaciji, i dok je usput bez pardona kao odgovor na proteste zapaljen pokoji Kuran, izraelska predstavnica je osetila bes publike u oba navrata – i u polufinalu i u finalu. EBU je taj bes, zvižduke i nezadovoljstvo uspeo da amortizuje utišavanjem tona u prenosu događaja. No, čak ni to nije najgore što se desilo.
Dva dana pred finale, italijanski javni servis RAI je zbog navodne greške, objavio glasove televotinga, opravdavajući se da su to parcijalni, a ne konačni glasovi. Glasovi RAI televizije, koji nisu smeli da se pojave pre finalne večeri, su pokazali da je publika u Italiji predstavnici Izraela dala čak 39% ukupnih glasova, dok su svi ostali dobili mizeran procenat šansi. Ovo je drastično uticalo na skok Izraela na kladionicama, koji je za jedno veče sa pozicije oko desetog mesta, skočio na drugo mesto. Time se, na jedan vrlo čudan način publici u ostatku Evrope popularno rečeno, bacio hint da podignu predstavnicu Izraela uplaćujući na njenu pobedu.
Tada je već bilo jasno da se sprema velika buka. Mnogi prezenteri su odustali od javljanja zbog ovakvih stvari, a među njima najpoznatiji je prošlogodišnji učesnik Finske Karija, koji je izjavio da sve što se oko Evrovizije ove godine dešava, nije u redu. Uz to učesnica Irske i učesnik Francuske bili su onemogućeni da pošalju direktne poruke podrške Palestini sa bine. Ali tu skandalima nije bio kraj.
Izbacivanje Justa Klajna veče pred finale – da li znamo zašto?
Holandski predstavnik Just Klajn (Joost Klein) sa simpatičnom pesmom Europa važio je za jednog od favorita publike. Kako smo na kraju saznali publika mu je posle Izraela u drugom polufinalu dala najviše glasova, te je završio kao drugi. Međutim, veče pred finale je odbio da učestvuje na generalnoj probi gde se uočilo da nešto nije u redu.
U javnost su dopirale razne informacije: da je napao nekog iz izraelske delegacije, da je zbog ponašanja na konferenciji za štampu neprimereno gestikulirao kada je novinarka postavila pitanje izraelskoj predstavnici da li je svesna ugroženosti svih učesnika, da bi se na kraju završilo s pričom da je fotografkinji pretio jer ga slika protiv njegove volje. U suštini ništa se toliko strašno nije desilo, da bi bio diskvalifikovan veče pred finale. I to kao jedan od top pet favorita publike.
Štagod da se desilo, a to možda nikad i nećemo saznati, ovo je prvi put da se nešto ovako desilo na Evroviziji. Onemogućiti bilo koga da peva u finalu veče pred finale, krajnje je besmislen potez organizatora. Ipak najvažnije je od svega da se u tu celu priču opet uplitala izraelska delegacija. Justovi potencijalni glasovi publike u finalu, a podsećamo, bio je drugi po broju u drugom polufinalu su se potencijalno negde morali preliti. I čini se da jesu. Jer da je on učestvovao u finalu i uzeo očekivano veliki broj glasova publike, pitanje je kako bi Izrael imao toliki broj bodova publike, pa čak i Švajcarska. Za Hrvatsku se znalo da je favorit publike i pre same Evrovizije. Za Izrael se to nikako nije znalo.
Finalno veče – je li moguće da su žiri i publika zaista u tolikoj disonanci?
Iako je slovio za ubedljivo najvećeg favorita na ovogodišnjoj Evroviziji, predstavnik Hrvatske ipak nije uspeo da pobedi. Kako je odmicalo glasanje žirija bilo je to vrlo vidljivo. Pomalo je bilo i neprijatno za praćenje to bestijalno zasipanje „dvanaesticama“ od strane žirija ka švajcarskom predstavniku. Čak i od onih zemalja koje tradicionalno Švajcarskoj daju vrlo malo poena. Možda je i najveće iznenađenje razmena najviših poena Grčke i Švajcarske, iako Grčka tradicionalno svojih dvanaest poena godinama dodeljuje Kipru i obratno. Ali sada se nešto očigledno promenilo.
Neverovatno deluje i to da je Baby Lasagna učestvovao na oba velika predstavljanja u Španiji (Madrid i Barselona), da je izazvao veliku pomamu i skrenuo ogromnu pažnju na sebe, a da je žiri iz te zemlje njemu dao – nula bodova. Ili još drastičniji primer Norveške u kojoj je publika Hrvatskoj dala maksimalnih 12 bodova, a žiri – nula. Kako je moguća tolika disonanca između publike i žirija u istoj zemlji?
S druge strane publika je reagovala sasvim drugačije. Predstavnik Hrvatske je dobio 337 poena naspram pobednika koji je dobio 226 glasova publike što je Švajcarcu Nemu bilo dovoljno za pobedu. No, ipak pažnju kod glasova publike izazvala je predstavnica, pogađate – Izraela.
Ispostavilo se da je Izrael nakon glasanja žirija imao svega 52 boda i tada se pomislio da je „greška“ RAI televizije zapravo zaista greška. No, sve nas je razuverilo saznanje da je Izrael od pubulike dobio – 323 poena! Svega 14 poena manje od Hrvatske koja je imala najviše glasova publike. I koja je jedina zemlja uz Ukrajinu koja Izraelu nije dala nijedan bod. Odakle tolika količina glasova, za budimo realni, jednu prosečnu evrovizijsku pesmu? Mislim da ni tu ne treba ponuditi mnogo odgovora. Opet bi se vratili na dnevnu politiku i raspoloženje Zapada prema izraelskoj agresiji na Gazu. Ali i na čudnu eliminaciju Justa Klajna. Za te stvari nažalost nikad nećemo imati čvrste dokaze.
Zašto je pobeda predstavnika Švajcarske ostavila gorak ukus u ustima?
Nemo Metler jeste bio jedan od favorita za pobedu. Nije bilo potpuno neočekivano da se nešto tako može desiti, ali ako se u obzir uzme kolokvijalno rečeno, hajp koji se podigao oko Baby Lasagne širom Evrope, toliko da je na kladionicama imao čak i 52% šanse da pobedi (recimo više i od Loreen), te da je definitivno izazvao najveću pažnju medijskog auditorijuma, deluje čudno da nije pobedio.
Možda je on zapravo jedna vrsta kolateralne štete usled potencijalne manipulacije glasovima publike, jer se za njegovu pesmu i očekivalo da će biti najbolja prema glasovima publike. Ali je isto tako možda i Švajcarska kolateralna šteta kao neutralna zemlja sa rodno neutralnim predstavnikom. Možda se procenilo da nam je sada neutralnost najpotrebnija kako bi se strasti smirile. Iako se baš na primeru Izraela potvrdilo da je neutralnost jedna velika obmana i da pristrasnosti itekako ima.
Ostaje svakako gorak ukus u ustima jer se pokazalo da sve lepe priče ne moraju imati i lep kraj. Marko Purišić, skromni momak iz Umaga, bi mogao sesti i napisati jednu lepu autobiografiju o ova dva meseca svog života.
Izvođač koga domaći žiri toliko potceni da ga ne stavi u izbor na Dori, pa on tu igrom slučaja upadne zbog odustajanja jedne učesnice kao rezerva, dođe sa svojom zaraznom numerom, napravi bum u Hrvatskoj i regionu, pomete konkurenciju, ode na Evroviziju, bude favorit i to ubedljivi za pobedu od samog početka…i na kraju ne pobedi. Ali je u svemu tome, ostao sa obe noge na zemlji, opušten i primeran. To je velika vrednost i umetnička i ljudska. Njemu će život posle ovoga svakako biti trajno promenjen, a koliko će umetnički kapitalizovati svoje drugo mesto u daljoj karijeri, ostaje da se vidi. Polazišna tačka mu je odlična.
Umesto zaključka: Gde je u svemu ovome Srbija?
Nekim čudom, Srbija je ispala najrazumnija sa glasovima i žirija i publike. Naime, Srbija je jedina zemlja koja je hrvatskom predstavniku dala 12 bodova i publike i žirija. S druge strane, visoko je nagradila i pobedničku pesmu i francuskog predstavnika. Dok je Izraelu sasvim zasluženo dato svega tri boda od žirija i 0 od publike.
Srpska predstavnica Teya Dora sa pesmom Ramonda je na kraju završila na sedamnaestom mestu. Uopšte uzev, to nije toliko loše. Kladionice su joj prognozirale poslednje mesto, ali se videlo i na drugim primerima da su kladionice jako promašile. Jedino su uspele pogoditi da će Italija zauzeti sedmo mesto. Ali kada sve uzemo u obzir, uspeh ove pesme bi bio da je bila između 10. i 15. mesta. Našoj predstavnici svaka čast. Jako se trudila i videlo se da joj je jako stalo da predstavi Srbiju u što boljem svetlu što je za svaku pohvalu.
Realnost nas tera da se setimo kako je ta devojka ispraćena odavde. Pritom, ne mislim na tradicionalni ispraćaj iz RTS-a koji je sasvim u redu. Mislim na medije, na javnost na sve te „javne kerbere“ koji nevešto glume patriote. Setimo se hajke nakon „Pesme za Evroviziju“ i lažno prolivenih suza što evrovizijska scena neće čuti ništa o rušenju orlovog gnezda. Uvreda na račun Teye, pokušaja organizovanja protesta ispred RTS-a, angažovanja samozvanih muzičkih veličina sa par snimljenih pesama po raznim jutarnjim programima, da nam „objasne“ kako je pesma nikakva i da RTS nije poslušao „glas naroda“. Jer „narod zna“.
A onda nakon odabira, slaba medijska promocija, gotovo nikakav marketing, ni na državnom, ni na evropskom nivou. A za dobar plasman na Evroviziji to je možda i presudno. Drugim rečima, kako smo posejali, tako smo i požnjeli.
A promena mora doći od sistema selekcije. Potpuno je nejasno da je ove godine selekcija za nacionalno takmičenje bila ovako slaba. I sa toliko balada. Iako balade teško mogu pobediti na Evroviziji. Videli smo da su i ove godine na na sceni dominirale takozvane „brze pesme“. Ljudi vole zabavu, igru, ritam, izgleda da to naši selektori ne vide.
Ali je krajnje neverovatno da smo mi uopšte uzevši, rešili da se pravimo slepi i gluvi. Pre dve godine sasvim iznenada, desilo nam se nešto neverovatno. A to je pojava Konstrakte na PZE-u. Žene koja je svojim nastupom, harizmom, izvedbom i medijskom atraktivnošču postavila modus operandi učesnice/učesnika na Evroviziji. To je ono što selektori za nacionalni izbor očigledno nisu prepoznali. Poenta odabira predstavnika za Evroviziju je što bolji plasman ili eventualna pobeda. Sve ostalo treba biti podređeno tom cilju. A za etno ritmove i iskazivanje patriotizma kroz muzičko stvaralaštvo, postoje specijalizovani festivali. Tamo će neke pesme sigurno imati većeg uspeha.
