Svaka trideseta osoba sa invaliditetom ima fakultetsku diplomu. Studentkinje i studenti sa invaliditetom suočavaju se sa nizom prepreka na putu do visokog obrazovanja – a za prava koja su im zakonom zagarantovana moraju da se bore sami. Podaci su šturi i retki, a studenti sa invaliditetom gotovo nevidljivi.
Na Mašini smo pisali o tome kako studiranje u Beogradu sve više postaje luksuz – a danas se posebno osvrćemo na studente kojima čak ni osnovni uslovi za ulazak u zgradu fakulteta nisu zagarantovani, i za koje je svaka stepenica i svaki odlazak na nastavu još jedna prepreka koju ostatak akademske zajednice nikada ne vidi.
„Prema popisu iz 2011. godine, u Srbiji živi više od 350.000 osoba sa invaliditetom, a samo 3,2% njih ima fakultetsku diplomu. To je 18.048 ljudi koji su, uprkos brojnim barijerama, uspeli da završe visoko obrazovanje. Ipak, i dalje se gotovo nikada ne pojavljuju u javnom narativu – kao da ne postoje, kao da njihovi uspesi i prepreke nisu deo naše zajedničke stvarnosti“, navodi Nevena Tarlanović, osnivačica inicijative Sposobne politike.
Republički zavod za statistiku (RZS) ne prikuplja podatke o studentima sa invaliditetom, već o vidovima podrške prilikom svakodnevnih aktivnosti na visokoškolskoj ustanovi. Prema podacima koje je RZS poslao portalu Mašina, u 2023/2024. godini, broj lica koja su se izjasnila da im je potreban neki vid podrške je 2271. Dostupni podaci govore da su upisanim studentkinjama i studentima bile potrebne asistivne tehnologije, arhitektonska dostupnost fakulteta i druge vrste pomoći.
Studenti sa invaliditetom nemaju elementarne uslove da se obrazuju
Prema Zakonu o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, javne ustanove su u obavezi da izvrše adaptaciju objekta, odnosno javne površne, tako da je pristupačna osobama sa invaliditetom. Član 101 Zakona o visokom obrazovanju propisuje da svi studenti imaju pravno na podjednako kvalitetne uslove studija, kao i različitost i zaštitu od diskriminacije.
Koliko bi studenata upisalo fakultet kada bi sve ove vrste pomoći bile obezbeđene i zagarantovane na svakom fakultetu? Činjenica je da su mnoge visokoškolske ustanove, kao i samo visoko obrazovanje nedostupni za studente sa invaliditetom, iako zakoni nominalno štite njihova prava.
„Položaj studenata i studentkinja sa invaliditetom je i dalje izrazito nepovoljan. Već sama činjenica da u oblasti obrazovanja dolazi do kršenja osnovnih principa jednakog pristupa koji su prepoznati u evropskim i međunarodnim dokumentima pokazuje da imamo ozbiljan društveni problem. Važno je da se zapitamo zašto je broj studenata sa invaliditetom na univerzitetima toliko mali. Da li je to zato što su lenji ili nezainteresovani? Naravno da ne. Razlog je mnogo jednostavniji, ali i mnogo porazniji: nemaju elementarne uslove da se obrazuju na ravnopravan način“, za Mašinu kaže osnivačica inicijative Sposobne politike.
Upravo zbog ovakvog stanja, gde formalni dokumenti i usvojeni pravilnici postoje, ali realna pristupačnost i dalje izostaje, neformalna studentska grupa Sposobne politike okupila se sa ciljem da ukazaže na konkretne prepreke sa kojima se studenti i studentkinje sa invaliditetom susreću.
„Zato smo pokrenuli kampanju ,Jednake staze do obrazovanja – izgradimo dostupan FPN zajedno‘, kako bismo prikupili sredstva za asfaltiranje prilazne rampe i ugradnju automatskih senzorskih vrata. Smatramo da studenti i studentkinje sa invaliditetom moraju moći da uđu u svoj fakultet jednako lako kao i svi drugi a trenutna situacija to, nažalost, još uvek ne omogućava“, za Mašinu kaže osnivačica inicijative Sposobne politike.
Studentkinja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Danica Sparavalo, za Mašinu objašnjava kako studenti koji imaju bilo kakav invaliditet moraju da stave svoja interesovanja i talente po strani i razmišljaju o drugim faktorima pri izboru fakulteta.
„Poznajem neke jako talentovane ljude koji su morali da se odluče za studiranje u inostranstvu jer, na primer, fakulteti u okviru Univerziteta umetnosti u Beogradu su skroz neprilagođeni i puni stepenica. Ironija je da je i Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, u kojoj se obrazuju ljudi koji kasnije pomažu ljudima i deci koji imaju razne vrste fizičkih i mentalnih poteškoća, skroz neprilagođen. Ja sam imala tu sreću da je Filozofski fakultet koji je bio i moj jedini izbor, prilagođen. Nažalost ne u potpunosti, svi znamo u kakvom je stanju plato ispred fakulteta, ali bar mogu da uđem na službeni ulaz i fakultet poseduje rampe“, navodi studentkinja Filozofskog fakulteta.
Situacija je slična širom Srbije, ističe Sparavalo i dodaje da, iako studentima na početku studija kažu da je sve prilagođeno, da imaju literaturu na Brajevoj azbuci, da imaju rampe, prilagođene toalete – „ne možete da računate da je vaš problem tu rešen i da nećete morati da šaljete mejlove profesorima svako malo da vam za nešto izađu u susret“.
Pristupačnost nije luksuz
Osnivačica incijative Sposobne politike za Mašinu kaže da u opštoj populaciji svaka deseta osoba starija od 15 godina ima visoko obrazovanje, dok kada govorimo o osobama sa invaliditetom, taj broj pada na svaku tridesetu. Fizičke, institucionalne i kulturne prepreke su i dalje toliko velike da veliki broj mladih nikada ni ne dobije priliku da započne studije a kamoli da ih završi, ističe sagovornica Mašine.
„Mi kao grupa stalno ističemo da pitanje pristupačnosti nije nikakav luksuz niti ,dodatna pogodnost‘, već osnovno pravo. Ako želimo društvo u kojem svako zaista ima jednake šanse, onda moramo da obezbedimo da studenti sa invaliditetom ne vode borbu za elementarne uslove, već da se kao i svi drugi mogu posvetiti onome zbog čega su na fakultetu: učenju, radu i razvoju“, smatra Tarlanović.
Barijera neinfromisanosti
Tarlanović smatra da mladi ljudi, kako sa tako i bez invaliditeta, nisu u dovoljnoj meri informisani o ovim pitanjima. Informacije do kojih dolaze često su fragmentarne, površne ili zasnovane na pretpostavkama, pa se dešava da ono što „znaju“ bude ili delimično tačno ili u potpunosti netačno, ističe ona.
„Vidljivost osoba sa invaliditetom u javnom prostoru jeste nešto veća nego ranije, ali to ne znači da postoji adekvatno razumevanje njihovog položaja. Ono što kritično manjka jeste kontinuirana edukacija i u formalnom i u neformalnom obrazovanju. Mladi retko imaju priliku da se upoznaju sa sistemskim barijerama, zakonodavnim okvirom, svakodnevnim izazovima, ali i sa primerima dobre prakse koji mogu da podstaknu solidarnost i angažovanje. Bez te vrste znanja teško je očekivati da se razvije dublje razumevanje ili motivacija da se aktivno radi na promenama“, kaže Tarlanović.
Studentkinja Filozofskog fakulteta navodi da je i sama tek skoro postala svesna problema sa kojima se ljudi sa invaliditetom svakodnevno susreću.
„Dok sam išla u osnovnu i srednju školu, moji roditelji su bili ti koji su pisali molbe i peticije za rampe u školi, za prilagođen toalet, za apliciranje i ostvarivanje prava na ličnog pratioca… Od kada sam pre malo više od godinu dana krenula na fakultet, i to na fakultet u centru grada, shvatila sam koliko je samo kretanje u gradu uz pomoć bilo kakvog pomagala zamorno i stresno. Gde je koji prečnik spušten, koja stanica je prilagođena, u koji kafić možete da odete sa kolegama za vreme pauze, sve su to problemi sa kojima se studenti sa invaliditetom svakodnevno susreću. Koliko god to bilo naporno, u razgovoru sa ostalim mladima sa invaliditetom, zaključila sam da nisam sama u svemu tome, i da svako od nas ima volju da stvari promeni na bolje. Korak po korak“, kaže Sparavalo.
Kao dugogodišnja članica Udruženja distrofičara, Sparavalo je učestvovala u mnogim radionicama i akcijama, upravo sa mladima sa invaliditetom. Cilj njeng aktivizma je, kako kaže, da pokrene mlade sa invaliditetom i da im i svojim primerom pokaže da je uz dovoljno volje i želje sve moguće.
„Želim da ih podstaknem da konstantno apeluju na svoju okolinu, na društvo i državu da kao i svi ostali imamo pravo na obrazovanje, na zaposlenje i na dostojanstven život, ali da nam za razliku od drugih za neke stvari samo treba više pomoći i truda, i da je to skroz okej. Okej je tražiti pomoć, požaliti se i skrenuti pažnju na neki problem. I da i mi, itekako posedujemo različite kvalitete koje bi mogli da doprinesu društvu, samo društvo još uvek toga nije svesno. Ali smo na dobrom putu da to promenimo“, za Mašinu kaže Sparavalo.
Rezultat daju samo solidarnost i kolegijalnost
Do sada ne postoje temeljnija, sistematska istraživanja o pristupačnosti svih fakulteta u Beogradu, ističe Tarlanović i ukazuje da je upravo to uzrok nevidljivosti ovog problema.
„Mi kao Sposobne politike smo jedna od prvih studentskih grupa koja je ovako sveobuhvatno pokrenula pitanje dostupnosti visokog obrazovanja kroz konkretne i ostvarive predloge. Ali upravo zato što šira istraživanja o stanju pristupačnosti ne postoje, ovaj problem ostaje nedovoljno vidljiv, a rešenja sporadična i zavisna od inicijative samih studenata“, kaže Tarlanović.
Studentkinja Filozofskog fakulteta za Mašinu kaže da prepreke u vidu neadekvatnosti u organizaciji nastave i ispita mogu da izazovi osećaj bespomoćnosti i kajanje zbog upisivanja fakulteta u Srbiji, ali da ona na to gleda drugačije.
„Kada naiđem na neku takvu prepreku samo pomislim da rešavanjem toga ne rešavam problem samo sebi već i ostalim kolegama – i sadašnjim i budućim, jer jedino što pokazuje rezultat u takvim slučajevima jeste solidarnost i kolegijalnost“, zaključuje Sparavalo.
Da inicijativa za poboljšanje uslova studiranja dolazi pre svega od samih studenata potvrđuje i Tarlanović.
„Inicijativa svakako postoji i ona dolazi pre svega od samih studenata i studentkinja koji su humani, solidarni i dovoljno osvešćeni da prepoznaju da je pitanje pristupačnosti zapravo pitanje jednakih prava. Upravo jedna takva grupa mladih ljudi okupljena je u okviru naše kampanje ,Jednake staze do obrazovanja – Izgradimo dostupan FPN zajedno‘. Naše iskustvo pokazuje da, kada se stvori prostor da mladi artikulišu problem i ponude rešenje, inicijativa ne samo da postoji nego i prirodno raste. Međutim, istovremeno je jasno da se veliki deo tereta i dalje oslanja na pojedince i studentske inicijative, jer institucionalni mehanizmi podrške nisu dovoljno razvijeni“, ističe Tarlanović.
Borba za pristupačnost – sizifovski posao
Nevenu Tarlanović smo upitali i koliko je teško načiniti fakultete pristupačnim za sve studente. Prema njenim rečima, zbog nedostatka sistemske i održive podrške države u oblasti obezbeđivanja pristupačnosti visokog obrazovanja – izuzetno je teško.
„Naša trenutna inicijativa za asfaltiranje rampe za invalidska kolica i postavljanje automatskih senzorskih vrata na Fakultet političkih nauka jasno pokazuje da umesto da institucije prepoznaju i finansiraju neophodne infrastrukturne prilagodbe, studenti i studentkinje se praktično dovode u situaciju da sami prikupljaju sredstva za osnovne uslove pristupa. Na taj način, borba za pristupačnost često poprima oblik svojevrsnog ,Sizifovog posla‘, jer se umesto sistemskog rešavanja problema odgovornost prebacuje na pojedince i neformalne inicijative. To jasno ukazuje na šire probleme u načinu na koji institucije pristupaju pitanju inkluzivnosti u obrazovanju“, zaključuje Tarlanović.
Šta mladi treba da znaju
„Pre svega, treba da znaju da mi nismo ,osobe sa posebnim potrebama‘. Imamo iste potrebe kao i svi drugi – potrebe za obrazovanjem, kretanjem, učestvovanjem u društvu, druženjem, radom, samo ih ostvarujemo na drugačije načine, jer nam je za ravnopravno učešće često potrebna određena vrsta prilagođavanja okruženja. To nas ne čini ,posebnima‘, već samo drugačijima u načinu na koji pristupamo istim životnim situacijama. Mladi treba da znaju i to da se prema nama ophode kao prema bilo kom drugom kolegi ili koleginici bez invaliditeta sa poštovanjem, uvažavanjem i bez pretpostavki. Jednako je važno da razumeju da pomoć treba ponuditi, ali nikada nametati, naročito ako je nismo tražili. Neprijatno je i omalovažavajuće kada se pretpostavi da neko ne može nešto da uradi samo zato što ima određeni oblik invaliditeta“, kaže osnivačica Sposobnih politika.
Kako sagovornica Mašine zaključuje, za početak je dovoljno da mladi razviju svest o tome da je inkluzija proces koji počinje od osnovnih stvari: od načina obraćanja, od toga da osobe za invaliditetom ne tretiraju kao inspiraciju ili sažaljenje, već kao ravnopravne učesnike akademske i društvene zajednice.
„Kada se razumeju ove elementarne stvari, mnogo je lakše razgovarati o širim pitanjima pristupačnosti, pravima i odgovornostima institucija“, navodi Tarlanović.
A.G.A.
