Začkoljica globalizacije je u tome što ona prestaje odmah nakon četiri famozna stuba na kojima je sazdana i današnja Evropska unija – slobodnog protoka ljudi, robe, kapitala i usluga. U toj je igri konačna suma uvek nula što znači da robu koju neko izvozi neko drugi mora da uveze, ili da radna snaga koju negde dočekuju raširenih ruku verovatno ostavlja zjapeću rupu tamo odakle dolazi. Dok se migracija nezaposlenih i slabo kvalifikovanih masa s periferije u centar kapitalističkog sistema još i može teoretski braniti kao izvoz nezaposlenosti, stvar postaje mnogo složenija kada odlaze stručnjaci čije obrazovanje em dugo traje, em je skupo.
Na osnovu analize stanja u zdravstvenom sistemu Srbije i Nemačke, mogu se argumentovano postaviti dve teze: siromašna Srbija papreno i uludo plaća školovanje lekara koji završavaju na birou rada ili na Zapadu, najčešće baš u Nemačkoj; bogata Nemačka sistematski školuje manje lekara nego što realno treba njenoj izmenjenoj demografskoj slici, jer će uvek moći da vrbuje nezaposlene ili slabo plaćene lekare iz zemalja koje se nisu snašle u tranziciji.
Stalna konferencija medicinskih fakulteta procenjuje da se u Nemačkoj godišnje nudi svega između devet i deset hiljada brucoških mesta za studije medicine iako u pravilu konkuriše pet do šest puta više kandidata. Prijem je rezervisan samo za odlikaše koji u gimnaziji ostvare prosek ocena između 1,0 i 1,2 (jedinica je najbolja ocena u Nemačkoj). Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, Nemačka ima tek 11,3 svršenih studenata medicine na 100.000 stanovnika – daleko manje od Srbije (17). Kod studijskih mesta – rečeno vladajućim neoliberalnim jezikom u Nemačkoj – ponuda je daleko ispod potražnje.
Šta bi u svakoj drugoj situaciji savetovao neki demograf ili ekonomista? Povećanje kapaciteta, razume se. Takvih glasova zaista i ima, pojačani su i povremenim protestima studenata i apelima lekarske zajednice.1 Pa ipak, na tom planu se ne zbiva ništa. Jer istovremeno, naspram 288 lekara na 100.000 stanovnika u Srbiji, u Nemačkoj ih ima 410. Doduše, za razliku od Srbije, u Nemačkoj je uobičajeno da lekari rade pola radnog vremena, ukoliko žele.
Zaključak se nameće – potrebe svog sistema zdravstvene nege Nemačka podmiruje s periferije kapitalističkog poretka, ili čak iz zemalja u kojima je u toku ratni egzodus. Prema podacima Savezne lekarske komore, u zemlji radi 46.721 lekar sa stranim pasošem (dakle nisu uračunati oni koji su u međuvremenu uzeli državljanstvo). Među onima koji su došli samo prošle godine je i 218 lekara iz Srbije.2
Dostojanstvena zarada
Poreske obveznike, to jest potencijalne pacijente u Nemačkoj visoko obrazovanje medicinara na državnim fakultetima, na kojima se inače ne plaća školarina, staje prosečno oko 200.000 evra. Dovođenje lekara sa strane je, dakle, ujedno i vežba u štednji, omiljenoj nemačkoj disciplini.
Mada ima sistematske odlike, vrbovanje nasušno potrebnih lekara iz inostranstva ne odvija se u velikom stilu, niti po tačno utvrđenom planu. Vladajući demohrišćani Angele Merkel (CDU/CSU) godinama su prepreka donošenju takozvanog imigracionog zakona, prema kojem bi se jasno definisale potrebe tržišta rada, a doseljenicima smanjile birokratske prepreke po ugledu na Kanadu, gde postoji sistem bodovanja potencijalnih imigranata. U konzervativnim krugovima je nepopularno na taj način, donošenjem posebnog zakona, priznati da je Nemačka odavno već useljenička zemlja, koja je i svoj Wirtschaftswunder pedesetih godina započela uz milione gastarbajtera.
I bez takvog zakona, za pasivno vrbovanje medicinskih radnika dovoljno je uporediti statistike o nezaposlenosti, te o visini zarada, što je tema nebrojenih foruma i grupa na fejsbuku, gde se srpski medicinski radnici raspituju o uslovima u „obećanoj zemlji”. Bez obzira na sve veći jaz između bogatih i siromašnih i prekarizaciju jednog dela poslova, kada su u pitanju zarade u medicinskom sektoru u Nemačkoj potpuno vredi prvi član Ustava: Dostojanstvo čoveka je nepovredivo.3
Zarade medicinskog osoblja u Nemačkoj nominalno su pet do šest puta veće nego u Srbiji, što nudi tri do četiri puta veću kupovnu moć. U srpskom državnom zdravstvu lekari zarađuju od 500 do 700 evra mesečno neto, a medicinske sestre oko 250 evra – sume koje, kao i kod većine drugih poslova u Srbiji, ne dobacuju ni do osnovnog ljudskog dostojanstva. Zov puke mogućnosti da se u normalnim uslovima radi i zaradi dovoljno tako se ispostavlja kao odlučujući. Kako je to formulisala jedna medicinska sestra koja je iz Niša otišla u Rostok: „U Nemačkoj se osećam kao čovek“.
Dovoljno razloga za odlazak
Prema studiji organizacije Healthgrouper iz 2015. godine, tri četvrtine lekara u Srbiji ozbiljno je razmatralo ili još uvek razmatra da napusti zemlju. Znakovito, veći procenat lekara u Srbiji kao eventualni razlog migracije navodi uslove rada nego visinu plate. Oba postotka su oko 60 odsto. Tek je nešto niži udeo onih koji bi spakovali kofere zbog političke situacije u zemlji i partokratije koju, nota bene, Berlin i druge zapadne prestonice poslovično podržavaju do mere da je za to smišljen i poseban termin: stabilokratija. U balkanskim stabilokratijama se možda građani više ne šalju u rat, ali zato čuče na spakovanim koferima ili gledaju decu preko skajpa.
Pri tome je zdravstvo ‒ kao sistem od neupitnog javnog interesa koji čak ni u mekama kapitalizma nije potpuno privatizovan i izvan državne kontrole ‒ daleko podložnije migracijama od recimo školstva ili sistema bezbednosti. Nastavnik biologije iz Požarevca ne može naprosto otići da predaje u Vupertalu – iako Nemačka kuburi i s nastavnicima, posebno prirodnih nauka – niti policajac iz Leskovca može jednostavno navući nemačku uniformu i patrolirati Nirnbergom.
Dočim medicinski radnici sve to mogu već i sa bazičnim znanjem nemačkog jezika, za koji će im posredničke agencije ponuditi besplatne kurseve. Štaviše, poslodavci u nemačkim klinikama i staračkim domovima redovno hvale srpski sistem obrazovanja medicinskih radnika jer je veoma sličan nemačkom.4
Šta iza egzodusa ljudi u belom ostaje u Srbiji? Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, na birou rada je skoro 3.000 lekara, ali među njima svega 98 specijalista. U medijima se povremeno pojave izveštaji o dramatičnom manjku specijalista u pojedinim sredinama, a najčešće se pominju anesteziolozi i radiolozi. Uostalom, svako ko ima tu nesreću da mu je potreban ozbiljniji pregled ili operacija dobro zna da i smrt može biti brža od liste čekanja. To se ima zahvaliti suludoj restrikciji dodele specijalizacija u ovom veku kao i zaumnoj zabrani zapošljavanje koja se, kao što je poznato, može i zaobići sa ispravnom partijskom knjižicom.
Jasno je da finansiranje školovanja lekara javnim novcem nije u javnom interesu građana Srbije – ukoliko ti lekari na kraju leče Nemce, Švajcarce ili Norvežane. Jasno je da bogatije zemlje crpe ljudske resurse siromašnijih baš kao što preko nametnutih koncesija odnose rudna bogatstva. Jasno je i da se ljudima koji spakuju stetoskop i odu ne može previše zameriti što su digli ruke – iskustvo ih uči da je kriza na periferiji sistema permanentna, da se može okončati tek na ličnom nivou preseljenjem u centar. Dok ne ostare čekajući svetsku revoluciju radije idu u Nemačku, gde se primopredaja smene u mnogim bolnicama uveliko odvija na srpskom jeziku.
- „Nemačka ne bi smela da se osloni na to da će svoje medicinske potrebe pokriti radnom snagom iz inostranstva. To nije doraslo odgovornosti kakvu imamo kao bogata zemlja“, rekao je Urlih Montgomeri, predsednik Savezne lekarske komore u razgovoru za list Velt. Ovakvi stavovi se retko čuju u Nemačkoj.
- Godine 2016, najveći priliv stranih lekara bio je iz Sirije (746), zatim Rumunije (223), Srbije (218), Ukrajine (160), Rusije (109) i Azerbejdžana (108). Najviše stranih lekara ukupno ima iz Rumunije (4.285), Grčke (3.118), Sirije (2.895) i Austrije (2.600).
- Prosečne zarade u privatnim ordinacijama u Nemačkoj nemoguće je utvrditi jer su tamo lekari jednovremeno preduzetnici sa svim rizicima i mogućnostima za ekstraprofit koje to nosi. S druge strane, u državnim i univerzitetskim bolnicama postoje precizni kolektivni ugovori. Tako lekar na specijalizaciji mesečno zarađuje oko 4.300 evra bruto, specijalista 5.800 evra, načelnik odeljenja 7.300 evra – sve to bez dodataka za prekovremene sate, rad vikendom ili praznicima. Negovatelji kao početnici mogu dobiti oko 2.000 evra bruto (iznos poreza i drugih dažbina zavisi od visine zarade, poreske klase i porodičnog stanja
- „Ono što medicinske sestre rade u Srbiji je slično onome što se radi u Nemačkoj, a i kulturna matrica je slična. Ako uzmete Španiju i Italiju kao primer, tamo rodbina donosi hranu u bolnicu, kupa svoje bolesne rođake, hrani ih. Kada medicinske sestre dođu odatle, one su šokirane što recimo treba da pomognu pacijentima pri pranju. S druge strane, u Srbiji je četvorogodišnje obrazovanje vrlo dobro, veliki je udeo teorijske obuke. Doduše, nešto je manje prakse nego u Nemačkoj, ali kako je posao sličan, to se brzo izniveliše“, rekla je Anet Laban, šefica Uprave bolničkog osoblja Univerzitetske klinike u Rostoku, za DW.
