Ekonomista Mihael Hajnrih diskutuje o tome da li aktuelnu situaciju treba tumačiti kao krizu i objašnjava kako na nju reaguju ekonomski akteri, pre svega u EU i Nemačkoj.
Članak je na engleskom objavljen na blogu Legal Form.
Od kada je koronavirus uznemirio svet raspravlja se o tome kako protumačiti ono što se zbiva.1 Od krajnje desnice smo dobili uglavnom apsurdne teorije zavere. Liberalni konzervativci poput istoričara Pola Nolta2 smatraju ovo najvećim lomom od kraja Drugog svetskog rata, ali imaju poteškoća da jasnije definišu njegove odrednice.
I levičari se spore oko interpretacije situacije koju je izazvao koronavirus iz tačke gledišta političke ekonomije. Džastin Mandi3 je, na primer, za Konkret magazin kritikovao retoriku krize, ukazujući na to da upotreba radne snage nije suštinski dovedena u pitanje, već samo odložena. A pošto neupotrebljeni kapital nije obezvređen, ne može se ni govoriti o krizi.
Svrha kapitalističke proizvodnje, ipak, nije masovno upošljavanje radne snage, niti ugodan život bilo kapitalista, bilo najamnih radnika – njen cilj je proizvodnja profita, dobiti koja se može upotrebiti za stvaranje još veće dobiti. Kriza nastupa kada ta svrha ne može da se ostvari, što je trenutno slučaj. Ne samo što mnoge delatnosti ne donose profit, već nastaju i gubici budući da blokirani kapital ne donosi skoro nikakav prihod, ali pravi troškove (troškove održavanja, troškove skladištenja, kamate na kredite za nabavku opreme, kao i troškove plata, jer ne mogu svi raditi po skraćenom radnom vremenu).
Uzrok krize je izuzetan: proizvodnja nije jenjala jer je u trci za sve većim profitom izgrađen višak proizvodnih kapaciteta, već zato što su države, reagujući na pandemiju, obustavile veliki deo neesencijalne proizvodnje. Ali, da li to znači da je kriza pokrenuta od „spolja“, virusom koji nema veze sa kapitalizmom?
Na samo nekoliko kutaka planete može se naći priroda koju nije izmenio kapitalizam. Staništa divljih životinja kopne kao lanjski sneg, dok su same životinje sve integrisanije u cikluse valorizacije, što dovodi do toga da životinjske vrste koje se retko međusobno sreću u „divljini“ bivaju skupa stešnjene na pijacama. To, zauzvrat, olakšava prenošenje virusa sa jedne na drugu vrstu. Intenzivni uzgoj je takođe idealan rasadnik za zarazne bolesti. Nehigijenski (štedni) uslovi života i rada olakšavaju širenje virusa kada je već prenesen na čoveka. Još od epidemije SARS-a 2002-2003 podozrevalo se da se može očekivati slična pandemija sa većim brojem žrtava. Nemačka vlada je radila na prednacrtu mera predostrožnosti, ali one su završile arhivirane.
No, nisu samo širenje i prenošenje virusa olakšani zahvaljujući procesima kapitalističke proizvodnje. Način na koji je pandemija napredovala u pojedinim zemljama nije zavisio isključivo od brzine kojom su države intervenisale, već i od toga do koje mere je koji sistem zdravstvene zaštite bio oštećen merama štednje. Nije slučajno što najveći broj žrtava imaju SAD, gde značajan deo stanovništva nema zdravstveno osiguranje, a mnogi ostaju bez njega kada izgube posao.
Mnogi levičari koji priznaju da se suočavamo sa krizom neumorno naglašavaju kako virus uopšte nije uzrok, već samo okidač za pokretanje krize. Jasni znaci krize su postojali su 2019. godine, tvrde oni; skori finansijski krah bio je neminovan. Mada je tačno da su već prošle godine postojali znaci koji su upućivali na recesiju, to je i nije bilo iznenađujuće nakon gotovo decenijskog privrednog rasta.
Prekid proizvodnje koji nameće država ubrzava postojeće tendencije. Čak i pre koronavirusa, na primer, za većinu avio-kompanija je situacija bila napeta i bilo je jasno da će uslediti bankroti i preuzimanja. I u automobilskoj industriji nije ni blizu kraja međunarodni proces tržišnog koncentrisanja.
Pored brojnih gubitnika postoje i dobitnici krize poput Amazona, Applea ili Googlea – unutar kapitalističke ekonomije se, istina, težišta pomeraju, ali u očekivanom pravcu. Istovremeno su ogoljene postojeće slabosti kapitalističke reprodukcije, i to ne samo u sektoru zdravstva. Nije lišeno izvesne ironije to što su, više od veka nakon što je Apton Sinkler razotkrio radne uslove u čikaškim klanicama, fabrike za preradu mesa u navodno uzornoj Nemačkoj i dalje bruka i sramota.
Na berzama je isprva vladala panika, ali je veliki finansijski krah izostao, a nije ni za očekivati da se uskoro desi uzevši u obzir da Evropska centralna banka (ECB) i dalje upumpava milijarde na finansijska tržišta (što ne isključuje manje korekcije usled ubiranja kajmaka). Ako se sada iz raznih izvora može čuti da su cene hartija od vrednosti „previsoke“, ili da je tržište akcija „pregrejano“, to otkriva naivnu veru u objektivnost ekonomskih pokazatelja. A kakav bi bio odgovarajući odnos cena hartija od vrednosti i profita?
Naredna kritika, koju su godinama iznosili kako konzervativni neoklasični ekonomisti, tako i svi levičari kojima se nova kriza priviđa iza svakog ćoška, temelji se na tvrdnji da će novac koji toliko obilno uvode u opticaj centralne banke neminovno izazvati inflaciju. Marks je već oštro kritikovao ovu primitivnu teoriju inflacije, pišući da za razvoj nivoa cena nije presudan obim novčane mase, već upotreba tog novca. Novac ECB i Američkih Federalnih rezervi (FED) (za razliku od novca ekonomski slabih zemalja) može se koristiti za mnoge stvari; ne samo za kupovinu robe širom sveta, već i za ulaganje na finansijskim tržištima, čijim se proizvodima uglavnom trguje u evrima i dolarima.
Ne pokreću samo centralne banke programe teške milijarde evra; i nacionalne države intervenišu velikim stimulativnim programima. Baš kao i tokom finansijske krize 2008. godine, postaje očigledno da je narativ o kraju nacionalne države prilično neodrživ. EU takođe ne predstavlja transnacionalizaciju država u suprotnosti sa nacionalnim državama. I desničarski protivnici EU i levičari evroentuzijasti tu prave istu grešku. EU je organizacija nacionalnih država. Savet ministara, koji se sastoji od predstavnika nacionalnih država, je daleko moćniji od Evropske komisije ili Evropskog parlamenta. A sam program ekonomskog podsticaja vredan 750 milijardi eura, koji je predložila Ursula fon der Lajen, a koji prvi put predviđa udruživanje evropskog duga, još uvek moraju da odobre zemlje članice.
Ipak, može se pokazati da su nacionalni programi ekonomskog podsticaja presudni za tok krize u pojedinim zemljama. Nakon što je nemačka vlada već potrošila nekoliko milijardi na naknade za rad sa skraćenim radnim vremenom, podršku „individualno samozaposlenima“ i tome slično, početkom juna odobren je i program vredan 130 milijardi evra. Jedan od njegovih ključnih delova je privremeno umanjenje PDV-a koje će koštati oko 20 milijardi evra. To je prevashodno namenjeno jačanju opšte kupovne moći, mada će verovatno tek delić tog poreskog umanjenja dopreti do potrošača, tako da će na kraju najviše porasti profit maloprodaje.
Bez obzira na to, program je uglavnom naširoko hvaljen. Ne samo zato što je „uravnoteženi budžet“ sada stvar prošlosti, već i zbog onoga što je izostavljeno iz programa, a to su opšte olakšice za kupovinu automobila koje bi podržale nabavku vozila na motore sa unutarnjim sagorevanjem. Zahtev automobilske industrije za takvim premijama, čijim bi se ispunjenjem obesmislili svi napori za zaštitu klime, podržao je i Zeleni premijer Baden-Virtemberga (matična država Daimler-Benza – prim. prev.). Zeleni su ekstremno fleksibilni kad se domognu sedišta u vladi.
„Velika koalicija“ nije ništa zelenija od Zelenih; ona pre obavlja posao „idealnog totalnog kapitaliste“, kako je precizno Fridrih Engels i opisao buržoasku državu. Ono čemu državna politika mora težiti nije zadovoljenje interesa pojedinih frakcija kapitala, već dugoročnih interesa kapitala u celini, kao i integraciji subalternih klasa. Nemačka automobilska industrija, koja je i dalje najvažniji pojedinačni ekonomski sektor u zemlji, nije spremna za prelazak na elektromobilnost koju donosi naredna decenija. Subvencioniranje zastarele tehnologije bilo bi u skladu s kratkoročnim interesima profita (i interesima radničkih sindikata), ali dugoročno predstavlja ćorsokak.
Razni programi ne haju za Zelene ili levo-socijaldemokratske puste snove; njih više brine konkurencija na svetskom tržištu posle pandemije. Kineska ekonomija se zasad najuspešnije izvlači iz krize, dok je američka posebno teško pogođena – mada i ona ima svoje krizne dobitnike. Jedna od verovatnih posledica pandemije je suženje jaza između ekonomskih „teškaša“, SAD-a i Kine. Zemlje EU su u različitoj meri pogođene krizom pa u skladu s tim i reaguju. Pomoć ekonomiji koju je sama njemačka vlada pokrenula, a koja obuhvata mnogo više od programa ekonomske stimulacije od 120 milijardi evra, iznosi gotovo koliko i programi svih ostalih zemalja EU skupa. Nemačka ekonomija je već najjača u Evropi, a nastaviće da jača u odnosu na druge evropske ekonomije.
I pored toga, nemačka ekonomija je zavisna od EU kao tržišta prodaje, budući da je gotovo polovina celokupnog nemačkog izvoza usmereno na ostale zemlje EU, zbog čega bi evro teško preživeo kolaps, na primer, italijanske ekonomije. Nemačkoj vladi je EU na geopolitičkom nivou još potrebnija. U tom pogledu, 500 milijardi evra vredan investicioni program koji su predložili Makron i Merkel, kao i podrška Nemačke programu Evropske komisije – uključujući objedinjavanje evropskog duga, što je nemačkim konzervativcima teško za podneti – postoje zahvaljujući razumevanju oko toga šta je neophodno i za nemački kapital i za nemačku državu kao međunarodnog igrača. Idealni totalni kapitalista jeste ponešto naučio, ali to nikako ne znači da je postao Zelen niti socijalno osvešćen.
Najsvežiji rad Mihaela Hajnriha je prvi tom njegove biografije Marksa, „Karl Marks i rađanje modernog društva“ (Monthly Review Press, 2019). Drugi tom će biti objavljen sledeće godine.
Sa engleskog prevela: Iskra Krstić
- Ovaj članak je prvobitno objavljen pod naslovom „Profit raten: Lasst sich angesichts der Corona-Pandemie von einer okonomischen Krise reden?“ („Stope profita: Možemo li govoriti o ekonomskoj krizi tokom pandemije korone?“), u magazinu Konkret, u julu 2020. Profit raten je igra reči na nemačkom – Profitraten znači „stope profita“, dok je raten infinitiv glagola koji znači „savetovati“ ili „pogoditi“.
- Up. „Radićemo tokom decenija koja dolaze“, intervju sa Polom Nolteom (Freie-Universitat Berlin), 31. marta 2020. godine.
- Justin Mandej, „Das Virus und der Vert“ („Virus i vrednost“), magazin Konkret, maj 2020.
