U petak 8. septembra, održan je protest radnika i radnica preduzeća Apoteka Beograd u Beogradu. Oni su protestovali zbog neisplaćenih zarada i činjenice da u apotekama već neko vreme ne stižu količine lekova koje su potrebne za normalni rad.
Jelena Šikuljak, predsednica sindikata „Opstanak“ obavestila je javnost da je direktor Apoteka Beograd saopštio da preduzeće nema dovoljno novca i da sve što se zaradi ide za isplatu plata i plaćanje robe (lekovi se definišu kao roba za posebnu nemenu). Izjavila je i da je poslednje što je radnicama i radnicima isplaćeno polovina junske plate i akontacija za jul.
Sa druge strane, gotovo u isto vreme, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, izjavio je da je jedino rešenje za Apoteke Beograd da budu prodate. On je saopštio da nije upoznat sa razlozima propadanja ovog preduzeća i da će odluka o njihovoj sidbini biti donešena do kraja godine.
Zašto su važne javne apotekarske ustanove
Prve državne apoteke u Srbiji otvaraju se oko 1830. godine. Ipak, većina gradskih apotekarskih ustanova oformljena je nakon Drugog svetskog rata. Širom Jugoslavije otvarane su javne apotekarske ustanove u većim gradovima, dok su manji gradovi i varoši imali ispostave apoteka iz većih gradskih ustanova. Tako se 1971. godine otvara Apoteka Beograd, 1947. Apoteka Niš, 1966. Ljekarna Zagreb, 1949. Apoteka Sarajevo i td.
Tadašnja misija apotekarstva (misija apotekarstva uopšte), bila je adekvatna snabdevenost stanovništva lekovima i medikamentima. Upravo zbog ovoga, javne apotekarske ustanove imale su svoje ispostave i u selima koja su bila centri određenih geografskih okruga. Postojanje ovakvih apoteka bilo je moguće, jer se zdravlje lokalnog stanovništva stavljalo ispred profitabilnosti poslovanja. Neke od tih apoteka opstaju i dan danas i još uvek su u javnim apotekarskim ustanovama.
U sklopu javnih apotekarskih ustanova razvijane su i takozvane galenske laboratorije. Pa tako sve veće gradske apotekarske ustanove poseduju i svoju galensku laboratoriju, poput Galenske Laboratorije Niš i galenskih laboratorija u Beogradu koje su najveće. Važno je istaći da se u javnim galenskim laboratorijama izrađuje veliki broj preparata poput kapi borne kiseline, kapi za nos, preparata za kožu i mnogi drugi preparati. Ovi preparati su proverenog kvaliteta i nalaze se na tržištu dugi niz godina, pa su lekari, građani i građanke navikli na njihovo postojanje i primenu. Ništa manje važna je i činjenica da su ovi preparati jeftiniji u odnosu na preparate koje izrađuju galenske laboratorije privatnih apotekarskih lanaca.
Ono gde postoji najveća razlika između privatnih i javnih apoteka, jeste magistralna izrada preparata. U svakoj javnoj apotekarskoj ustanovi postoje apoteke u kojima se izrađuju magistralni preparati. Ovo su preparati koji se izrađuju po meri svakog pacijenta individualno, pa je za njihovu izradu potrebno posedovati odgovarajuće dozvole, radne uslove, dobru apotekarsku praksu izrade i stručni kadar. Ovakav način izrade preparata nije isplativ privatnim apotekarskim lancima, te se u njima ne izrađuju magistralni preparati, a ukoliko se i izrađuju njihova izrada i transport do pacijenta traju duže.
S obzirom da su u javnom vlasništvu, rad javnih apoteka se lako može prilagoditi potrebama stanovništva. Tako su za vreme pandemije Korona virusa, javne apoteke radile u kordinaciji sa potrebama javnog zdravstva. Radno vreme je prilagođavano srazmerno potrebama građana i građanki. Važno je pomenuti da većina dežurnih apoteka, čije radno vreme je 24 časa, jesu apoteke javnih apotekarskih ustanova, te da u gradovima u kojima više ne postoje javne apoteke, uglavnom nema dežurnih apoteka.
Propadanje i privatizacija
Uprkos činjenici da su javne apotekarske ustanove u Srbiji uspele da preguraju period sankcija i ratova, one su ipak godinama (planski) uništavane lošim upravljačkim politikama. Toliko lošim, da je danas lako aktuelnim vlastima reći da je jedini „lek” za njih – privatizacija. Za njih, one su samo još jedan trošak u budžetu.
I sam ministar zdravlja Zlatibor Lončar, izjavio je da se teži izjednačavanju privatnih i državnih apoteka, bez ikakvog obrazloženja zbog čega je doneta ta odluka i koji su benefiti za građane i građanke. „Izjednačavanje”, se može shvatiti i kao privatizacija, što je i pokazano u praksi. Tako se pod izgovorom „jednaki uslovi za sve“, uskraćuje podrška javnim apotekarskim ustanovama, koje nisu zamišljene kao nužno profitabilne institucije.
Uskraćivanjem budžetske pomoći od strane gradova koji su vlasnici javnih apotekarskih ustanova u kombinaciji sa lošim menadžmentom, gomilalo je dugove javnih apoteka, najčešće prema dobavljačima i fabrikama lekova. Jednako važna činjenica u kaskadi propadanja državnih apoteka je to da je od 2014. godine i privatnim apotekama dozvoljeno izdavanje recepata. Ovim je javnim apotekama oduzeta veoma važna stavka finansiranja, a za uzvrat nisu preduzete nikakve mere pomoći.
Veliki problem u radu javnih apotekarskih ustanova uneo je i Zakon o javnim nabavkama iz 2013. godine, kojim su sve javne apoteke u obavezi da lekove trebuju posredstvom centralizovanih tendera. Ovim je rad javnih apoteka dodatno birokratizovan i otežan, a ovakav način nabavki uzrokovao je česte nestašice lekova i otvarao prostor za malverzacije. Privatne apoteke nisu u obavezi da organizuju tendere za nabavku lekova. Trebovanja se vrše po apotekama na dnevnom nivou, a kompanije mogu sa proizvođačima da pregovaraju oko boljih cena nabavke lekova, što je često i slučaj.
Ovakvim spletom okolnosti, krenule su da se gase javne apotekarske ustanove, pa je spisak gradova gde više nema javnih apoteka sada veoma veliki. Grad Šabac je jedan od prvih gradova u Srbiji koji je ostao bez javnih apoteka. Pod izgovorom da štiti novac građana, tadašnja gradska uprava na čelu sa Nebojšom Zelenovićem, praktično je ugasila gradsko apotekarsko preduzeće i prostor na kome su bile apoteke dala u zakup. Po sličnom scenariju gradovi poput Kikinde, Sombora, Apatina, Gornjeg Milanovca, Prokuplja, Trstenika, Ljiga i Mionice ostale su bez javnih apoteka. Javnih apoteka više nema ni u Pirotu, koje su date u zakup Benu apotekama. Objekti Apoteke Subotica takođe su dati u zakup, pa umesto 20 sada ima samo dva objekata. I grad Leskovac je ugasio preduzeće Apoteke Leskovac, pod izgovorom da će lokacije na kojima su bile apoteke biti izdavane, samo pod uslovom da se u njima otvaraju nove apoteke. Zatvaranjem javnih apoteka u Leskovcu, mnoga manja mesta u okolini ostala su bez svojih apoteka, koja su pri tome veoma loše povezana gradskim javnim prevozom.
Građani i radnici gradskih apotekarskih ustanova u Kragujevcu i Kraljevu vode tešku borbu za očuvanje svojih javnih apoteka. Građani i građanke Kraljeva prikupljaju potpise kako bi se sproveo referendum o privatizaciji javne apotekarske ustanove u tom gradu, dok gradske vlasti postepeno vrše rasprodaju imovinu Apotekarske ustanove Kraljevo.
Kuda ide apotekarstvo u Srbiji?
Početkom 2017. godine, objavljen je nacrt zakona o apotekarskoj delatnosti. Usvajanje ovog zakona trebalo je da doprinese uređenju poprilično neuređenog apotekarskog sektora u Srbiji. U njemu su posebnu važnost imale dve tačke: zabrana otvaranja apoteka u krugu od 300 metara od najbliže apoteke i otvaranje apoteke u svakom mestu sa preko 4000 stanovnika. Obe tačke za cilj su imale razbijanje koncentracije kapitala na određenim mestima i uređenje apotekarstva prema geografskim potrebama stanovništva.
Međutim, nacrt ovog zakona povučen je iz procedure bez konkretnih objašnjenja. Ovakav razvoj situacije ne čudi previše ukoliko se u obzir uzme uticaj velikih privatnih lanaca na apotekarsku delatnost. Na teritoriji Srbije posluje nekoliko velikih kompanija poput kompanije Benu koja ima 447 apoteka, kompanije Dr. Max i Lilly Drogerije. Ove kompanije predstavljaju najveću smetnju javnim apotekarskim ustanovama, jer koriste sve prednosti neuređenog apotekarskog sektora u Srbiji i ostvaruju ogromne profite.
Apotekarska delatnost u Srbiji, postala je isključivo profitnog karaktera, a potrebe stanovništva stavljene su u drugi plan. Ni državne a ni lokalne vlasti uopšte ne razmatraju opcije spašavanja javnih apotekarskih ustanova, već dodatno sudeluju u njihovom gašenju i rasprodaji. Zakonski okviri menjani su u suprotnom smeru u odnosu na onaj koji bi doprineo spasavanju preduzeća koja su od visokog značaja za sistem zdravstvene zaštite.
Da bi se spasile javne apotekarske ustanove ali i zdravstvo u celini, država mora da načini ozbiljne korake u tom smeru. Za početak treba donositi zakone i pravilnike koji će biti u interesu građana i građanki a ne u interesu pojedinaca i kapitala. Srbija je za sada jedina zemlja u regonu koja nema Zakon o apotekarskoj delatnosti. Neophodno je osloboditi javne apotekarske ustanove tenderskih nabavki i sprovoditi konstantnu kontrolu njihovog rada. Zdravstvo ne sme da bude prepušteno profitnoj logici.
