„(…) ne tražim od tebe da svedočiš o onome što smatraš lažnim, što bi bio greh, već da lažno svedočiš o onome što smatraš istinitim, što je dostojno hvale, jer time samo nadomešćuješ, u nedostatku dokaza, nešto što sigurno postoji ili se odigralo“
(Umberto Eko, Baudolino)
Šah je u Sovjetskom Savezu bio jedan od obaveznih predmeta u osnovnim školama. A tehničko tehnološka dominacija jedne države često se zna ogledati u broju velemajstora i svetskih šampiona baš u šahu. A šahovski geniji možda jesu poznati po tome da mogu u glavi žonglirati sa nekoliko desetina kombinacija i poteza unapred, ali najuspešniji se može biti i kada znate samo jedan potez. Jer, ima začkoljica: kako ne znati šah i pobediti u svakoj partiji?
Jednostavno: kad je mat neizbežan – srušite tablu. Pa, ako je verovati medijima, nacija šahista je na korak do toga da shvati da je jedini izlaz sada da Rusija nakon trideset godina beskrajnog krunjenja socijalnog tkiva može da ostane „globali faktor” samo ukoliko pomeša špil karata globalne geopolitike i/ili sruši šahovsku tablu, a nažalost, jedini mehanizam kojim Rusija to može da učini je upotrebom nuklearnog naoružanja.
Ali valja imati u vidu da magla kroz koju posmatramo ukrajinski rat toliko gusta da se ne može gotovo ništa razaznati i da tu maglu u velikoj meri formiraju mediji motivisani dvema opasnim inspiracijama sa inherentnom tendencijom krivljenja: političkom servilnošću i profitnim motivom. Prvoj je neophodno Rusiju prikazati u što gorem svetlu, drugoj celu situaciju prikazati dramatičnijom no što zaista jeste. A zajedno su se sinhronizovale u sve češće naslove koji najavljuju skoru rusku upotrebu nuklearnog naoružanja u Ukrajini.
I zaista kao da je malo falilo hladnoratovske egzistencijalne neizvesnosti – koja bi uspešno sakrila onu ekonomsku neizvesnost kao osnovni ekonomski model sadašnjosti – jer izgleda da je za potrebe držanja stanovništva u beskrajnom stanju borbene gotovosti i ekonomske trpljivosti potrebno uvek podsećati da je kraj blizu, a ako baš i nije blizu, onda ga valja i izmisliti. Tako su religijske ideje kraja zamenile one profane – pa je to neko vreme bio strah od globalne revolucije, pa od nuklearne apokalipse, pa u poslednjih nekoliko godina od ekološke. A uz pomoć ruskog divljanja po Ukrajini ova poslednja – iako možda „stvarnija“, a možda i upravo zog toga – se seli u drugi plan jer se na velika vrata sada vratio strah od nuklearne apokalipse.
I iznova, situacija je jako pogodna za razvoj unutrašnjih društvenih mehanizama disciplinacije stanovništava: nuklearno naoružanje postaje sve poželjnije, države koje nemaju nuklearni arsenal „razmišljaju o opcijama“, one koje ga imaju sada gledaju da ga osavremene po ogromnim cenama, a trgovci oružjem trljaju ruke.
Izvesne se političke bolne tačke sada vešto anesteziraju: setimo li se političke dinamike u Velikoj Britaniji, jedna od glavnih populističkih i prostačkih zamerki laburistima koja je dolazila iz konzervativnog tabora bilo je odlučno protivljenje projektu instaliranja Trident 2 projektila na britanske strateške podmornice. Sada je to rešeno na najgori mogući način – ne samo da sada nema više prepreka za Trident 2, već ni za bilo koji projekat naoružavanja koji će pasti napamet torijevcima, tabloidima i ostalim članovima konzervativno populističkog brloga. Pa ispada da se u samim društvima sada uspešno instalira politički jako zgodna psihologija opsadnog stanja koja naravno najviše pogoduje konzervativnim snagama svakakvih mogućih valenci. Pa pošto stanovništvo pod opsadom malo manje gleda u sopstveni novčanik u pitanju je i politički mehanizam i politički cilj: psihološka fantazija svih valenci novokonzervativnih struktura moći je društvo uređeno po modelu vojne kasarne.
Situacija je, međutim, daleko manje dramatična nego što je predstavljena. Ruska vojna operacija nakon traljavog početka sada deluje manje smotano, pa će izgleda Rusija operativni cilj (zauzeti bilo šta, pa onda to proglasiti pobedom) ostvariti u sledećih par meseci, a glavni je strateški cilj (demonstrirati odlučnost da žrtvuje nerazumno veliki broj sopstvenih vojnika) ostvaren već i samim početkom operacije, pa je i dodatno podcrtan spremnošću da se u ovakvu operaciju upusti uz skandalozno nekompetentnu organizaciju.
Uz sve to, kriterijumi za lansiranje nuklearnog naoružanja su nedvosmisleni i jasni, ruska doktrina ne predviđa agresivnu upotrebu nuklearnog naoružanja, odluka nije u rukama jedne osobe a upravo je Sovjetski savez barem dva puta demonstrirao da su nuklearni osigurači funkcionalni: za vreme kubanske krize odapinjanjanje oružja armagedona je sprečila trezvenost Vasilija Akripova, a 1983 svet je spasila trezvenost Stanislava Petrova. Uz to, za lansiranje nuklearnog arsenala se pita i generalštab, a vojnike, zbog proste činjenice guzice na prvoj liniji fronta, u ovom slučaju valja računati u faktore racionalnosti. Na kraju, iz same Rusije smo dobili samo relativno malo indicija o spremnosti da se pribegne bilo strateškoj ili teatarskoj upotrebi nuklearnog naoružanja – samo dve tri nejasne rečenice od Putina, dve tri još manje jasne od Lavrova i jedna jedina očigledna budala od novinarke. Potonjoj svakako ne treba pridavati previše važnosti jer, kao i svi nešto mlađi novinari, ona za cilj ima formatiranje sebe kao brenda u očima režima koji voli servilne glasnogovornike maskirane u novinare.
Bacite im ju na glavu
Ono što međutim zabrinjava su još mikrokapilarniji i lokalni oblici zilotizma koji sada dobijaju dodatno gorivo: o raspoloženju prosečnog pripadnika ruskog javnog mnjenja teško je govoriti, ali zalutate li (poput nesrećnog autora ovog teksta) u lokalno formirane (dakle srpske) lagume globalnih mreža u kojima se raspravljaju vojno strategijske teme – nabasaćete i do nemalog broja pojedinaca koji zahtevaju od Rusije da bez odlaganja izvadi iz konzervacije sovjetske stotinu-megatonske projekte te da ih smesta izruči Ukrajini na glavu. Naravno, to se može zahtevati samo ako znate da ste brabonjak oslobođen odgovornosti kojeg ne sluša niko sem skupine sličnih ludaka. No problem sa brabonjcima je da znaju da se grupišu te da tako prave nešto veće gomile koje prostom grupisanošću znaju daleko da zaudaraju. Drugim rečima, potencijalna glasnost ovakvih fejsbuk mislilaca em je daleko veća no što im je pamet, em im se važnost da amplificirati uz pomoć medija nanjuše li potonji neku klikabilnost, em je podilaženje upravo (intelektualno) najslabijim karikama globalni politički trend. Tako da ono što je pre nekoliko godina izgledalo kao bizarni lagum – danas je mejnstrim, pa se lako može destiiti da se za nekoliko godina nađemo u svetu u kojem se politike usmeravaju analizom klikova i lajkova na glupostima koje se znaju izreći na globalnim mrežama (pun intended – jer u takvom svetu već živimo).
A to ni najmanje neće smetati dominantnim političkim snagama: kompletni i poželjni politički subekt danas je koliko vernik, toliko i dobar kupac medijskih proizvoda a na kraju i medij sam po sebi, spreman na neumornu diseminaciju svakakvog krša na koji nabasa – i često: što je krš lošiji to je subjekt orniji za njegovu amplifikaciju. A rat se uistinu danas vodi prvo preko medija – i to ne više onih tradicionalnih, već upravo ovih mikrokapilarnih u kojima svaki pojedinac postaje primopredajnik i amplifikator.
I to je donekle i sam centar ovog jako čudnog rata: u njemu učestvuju svi, taman onoliko koliko je njegov primarna linija fronta locirana u medijima te služi prvenstveno unutrašnjoj koheziji nacionalnih država svrstavale se one na jednu ili drugu stranu.
Zna se ko ovde voli da krade
A koliko je ovaj rat pogodovao koheziji unutarnjih regulatornih aparata – pokazuje jedan primer upravo iz Ukrajine.
Jer ne pada sneg da pokrije breg: pre nekoliko nedelja u javnost je procureo niz fotografija koje prikazuju pripadnike ukrajinske romske populacije koji su vezani žutom trakom za bandere i stubove u Lvovu, lica ofarbanih zelenom bojom. U pitanju bio klasičan rasistički incident u kojem se građani romske pripadnosti optužuju za džeparenje i koje je maltretirala grupa nekakvih uličnih osvetnika i pozadinskih heroja pa onda fotografije diseminirala preko društvenih mreža.
No nije to najzanimljivija komponenta događaja: ono što je našu pažnju uhvatilo bilo je reagovanje jedne organizacije (romea.cz) koja se bavi pravima romske populacije i koja dodaje još skandalozniji komentar: tvrdi se da je u pitanju banda džeparoša koju su osvetničke (vigelante) grupacije uhvatile i pod optužbom za džeparenje vezali za stubove, da su njihove fotografije diseminirale grupacije „koje se bave publikacijom takvih slučajeva“, a da to ruska medijska propaganda sada koristi ne bi li Ukrajinu prikazala u što lošijem svetlu. Da, dobro ste pročitali: romska organizacija tvrdi da je grupa Roma koju abitrarno maltretira ulična banda možda stvarno odgovorna za džeparenje te da je najveći problem tu što to može iskoristiti Rusija u propagandne svrhe kaljajući tako valjda „sliku Ukrajine u svetu“.1
Dakle, zarad „viših ciljeva“ jedna nevladina organizacija koja bi trebalo da bude najosetljivija na različite oblike maskiranja fašizacije kontradžeparoškim panikama, te na kraju i najmanje uviđajna na potrebe država (i to posebno onih koji su – kao Ukrajina – fašističke elemente itekako brižljivo gajile) za poboljšavanjem imidža skrivanjem dubinskog rasizma, sada se pretvara u medij ukrajinske maskirovke u kojoj se ova istočnoevropska zemlja valjda pokušava predstaviti kao multikulti zemaljski raj. A nevladin sektor, originalno nabaždaren da bude kontrateža narastanju moći države, sada je uspešno pretvoren u jedan od stubova njenog podupiranja.
Drugim rečima, posla imamo sa čitavom mrežom maskirnih i mimikrijskih praksi. Jer nema crnokošuljaša u prebogatoj istoriji crnokošuljaštva da se nije sakrivao iza brige o zajednici i njene odbrane od izmišljenih pretnji te da izmišljenu opasnost nije pripisivao nekim već marginalizovanim grupama; navodna opasnost od „džeparenja“ je svaki put maskirna uniforma kojom se maskira rasistički maltretman Roma; ali do sada barem nije bilo nevladinih organizacija koje će rusku propagandu koristi kao lažnu metu iza koje po svemu sudeći želi da sakrije da u Ukrajini i nije baš da teče multikulti med i mleko te da se u toj istočnoevropskoj državi već godinama javljaju slike koje smo mi u našim životima uglavnom gledali u obliku istorijskih reportaža iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kao najave fašizma.
Politike metafizike
Ali i ne bi trebalo da se previše čudimo proliferaciji viših ciljeva: metafizika se na velika vrata vratila u globalnu politiku, prvenstveno putem danas najrasprostranjenijeg ideološkog tropa – da tržište sve dovodi u red te da je komodifikacija svega siguran put u „prirodnu ravnotežu“. Pa tako i Rusija invazijom na Ukrajinu – sem što želi da razreši jedan stvarni problem – navodno ostvaruje mesijansku ulogu ispravljanja krivih Donova i Dnjepara.
Koncept upotrebe nuklearnog naoružanja je temeljno neracionalan pa je za povlačenje okidača potrebna upravo jedna doza nadracionalne vere u sopstvenu ispravnost – i upravo na tu kartu i igra doktrina MAD (Mutually Assured Destruction) osigurača: niko nije toliko blesav da bi izvršio de facto samoubistvo. To, međutim, fercera samo u slučajevima makar minimalno racionalnih subjekata sa prstom na dugmetu. A u Rusiji je već tri decenije dozivana kombinacija ezoteričnog nacionalizma i kulta nacionalnog vođe ne bi li se amortizovala katastrofalna ekonomska i socijalna transformacija i legitimisao mesijanski proces vraćanja prirodnog poretka, pa se sada i ne zna šta može da uradi nacija koja je zapala u amok, državotvorni zanos i nacionalni misticizam.
Ali čini se da najava nuklearnog rata koji samo što nije izbio nije usmerena samo na domaća stanovništva, već ponajpre na rusku buržoaziju kojoj možda ne smeta Putin na čelu Kremlja (zapravo, ne da joj ne smeta, no joj i odgovara postrojavanje nacije u borbeni poredak) niti joj smeta da se u ukrajinskom ratu žrtvuju hiljade ruskih vojnika – ali joj itekako smeta ideja o zaprečavanju cirkulacije njenog kapitala. Jer zapad odlično poznaje marksističku teoriju i njen aksiom: država je sluškinja nacionalne buržoazije i u nacionalnoj državi buržoazija je ta koja vedri i oblači: u Rusiji joj je odgovarao haos devedesetih, odgovarala je čelična pesnica Putina, pa se sada računa da će Putina smeniti uplaši li se neželjenog nusproizvoda njegove vlasti: zaprečavanja akumulacije kapitala.
Zato treba imati u vidu da su sankcije koje su Rusiji uvedene izuzetno vešte: dizajnirane su da Putina i njegovu ekonomsku elitu posvađaju te da mu oduzmu jedinu stolicu na kojoj sedi. Zato predviđamo da se već sada u krugovima ruske elite misli o eventualnom sklanjanju diktatora čiji politički model počinje stvara smetnju cirkulaciji i akumulaciji kapitala, ako se već i ne razgovara usled straha od oštrog uha FSB precizno nabaždarenog na prisluškivanje svakog unutrašnjeg glasa otpora, pošto očigledno nije nabaždareno da prisluškuje komunikaciju neprijateljskih vojnih formacija.
Tako da je zaključak: nuklearnog rata verovatno neće biti. U ovom krugu geopolitičkih natezanja. Ali u nekom drugom – nije više zasigurno da ga neće biti. Na kraju krajeva, razaranjem Sovjetskog Saveza razoren je nešto pouzdaniji partner u održavnju globalnog mira2 a nasledila ga je čaura za tranziciju u kojoj su nabujali i nacionalni zilotizam i misticizam – pa nije baš ni sigurno kako će Rusija voditi onu partiju šaha kad konačno shvati da joj ekonomske, demografske politike ne idu na ruku.
