Nemanja Milićević iz Ekomorfa objašnjava da je gubitak šuma automatski znači apsolutni gubitak balansa čitavog biodiverziteta.
„S obzirom na povezanost živog sveta, njihovu međusobnu uslovljenost u različitim staništima, nestanak prirodnog terena je ugrožavajući element za njihov opstanak. Smanjenjem obima staništa, mnoge vrste smanjuju i svoje razmnožavanje, a migracije na druge lokacije često ne urode plodom za pojedine vrste“, govori Milićević za Mašinu.
On ističe da su akcije pošumljavanja od vitalnog značaja za probleme gubitka staništa kao i smanjivanje visokih temperatura.
„U Srbiji, iako prusutne, ne prate ni blizu dovoljno trendove masovne seče šuma, ili nestanak zelene mase usled letnjih požara“, smatra Milićević.
S druge strane, profesor na Šumarskom fakultetu Univerziteta u Beograd Vladan Ivetić za Mašinu ocenjuje da u Srbiji postoji veliki broj inicijativa i akcija pošumljavanja, za šta smatra da je pozitivno, ali samo ako se radi stručno i sa jasnim dugoročnim ciljem.
„Nažalost, mnoge akcije se uprkos najboljim namerama pretvaraju u neuspeh izborom pogrešne vrste, odnosno sadnjom bilo koje vrste koja se može naći u rasadnicima. Na ovaj način se stanište okupira slabim drvećem i/ili uopšte ne preživi prvih pet godina nakon sadnje. Za pošumljavanje treba koristiti samo vrste koje su dobro adaptirane na sadašnje, ali i buduće uslove sredine, u skladu sa klimatskih promena.“, navodi profesor Šumarskog fakulteta.
Strategija umesto principa „posadi i zaboravi“
Ivetić ističe sadnja pogrešne vrste ima dugotrajne posledice i mogu se izgubiti i decenije pre ispravljanja greške.
Dodaje i da svako pošumljavanje, nezavisno od površine, mora biti strateški planirano sa dugoročnim ciljevima.
„Zato treba izbegavati one inicijative i akcije pošumljavanja koje su zasnovane isključivo na entuzijazmu, a bez uticaja struke, jer one najčešće liče na „green-washing“ koji ne doprinosi stvarnom povećanju obima šumovitosti i kvalitetu postojećih šuma“, kaže Ivetić.
Mere nege sadnica i mere gajenja nove šume su ključne i predstavljaju kontrolu sadnica od rasadnika do mesta sadnje, kao i negu u prvim godinama nakon sadnje.
„Veliki broj inicijativa i akcija pošumljavanja se, na žalost, zasniva na principu „posadi i zaboravi“, jer kada se akcija završi, nema nikakvog plana nege i gajenja nove šume. Zbog toga je za uspešno pošumljavanje neophodno znati ko će je gajiti i biti odgovoran za njeno stanje“, smatra Ivetić.
Kako objašnjava profesor Šumarskog fakulteta, sadnice mogu podneti različite stresove, ali je ipak neophodno da budu zaštićene od ekstremnog izlaganja suncu, vetru, hladnoći i suši.
„U prvih pet godina nakon sadnje, ili dok stabla ne porastu dovoljno za sklop – da im se grane međusobno dodiruju, ključne mere gajenja su suzbijanje korova, zaštita od štetočina i eventualno popunjavanje, odnosno sadnja novih sadnica umesto onih koje su se osušile. Jednom kada se obrazuje sklop, počinju da se primenjuju redovne mere gajenja“, ističe Ivetić.
Šumski inženjer i predsednik nacionalnog saveza vlasnika šuma „Dendrosrbija“ Đorđe Marić za Mašinu objašnjava da intervencije u vezi mera nege šume traje više decenija, što čak može biti i više od veka u zavisnosti od vremenskog perioda koji je prošao od početka sadnje mladica.
On ocenjuje da je za obnovu šumu potrebno u proseku oko 300 godina, a da se uz ljudsku stručnu pomoć isto to može postići za duplo manje vremena – za 160 godina.
„Šumarstvo samo oponaša prirodne procese i ubrzava ih kako bi za kraće vreme ljudi dobili korist, takozvane ekosistemske usluge od šuma koje se u tom procesu mogu dobiti. Samo neke od njih su kiseonik, biodiverzitetski benefiti, ogrevno drvo, šumski plodovi, hladovina, regulacija klime, zaštita voda i vodoizvorišta i zaštita zemljišta“, ističe Marić.
Šta je sa rezervatima prirode?
Među hiljada hektara površine koja je bila zahvaćena požarom, neki delovi izgorelih površina spadaju i u rezervate prirode, gde čovek ne bi trebalo da ima uticaja. Međutim, trenutna situacija će možda zahtevati da se umesto samostalne obnove, preduzmu određene mere pošumljavanja.
Ivetić govori da je suviše optimistično misliti da postoje delovi sveta, uključujući i rezervate prirode, gde čovek nema uticaja.
Pojašnjava da su, u izmenjenim uslovima sredine i ekstremnim vremenskim pojavama, male šanse da će se nakon jednog tako značajnog poremećaja u šumskom sistemu kakav je šumski požar, šuma brzo vratiti u prethodno stanje prirodnim putem.
„Ako se želi obnoviti šumski ekosistem kakav je bio pre požara, čovek ne samo da treba, nego ima i obavezu da reaguje, ali to pre svega zavisi od obima štete i nivoa izmenjenosti uslova staništa. Sa druge strane, šumski požari su prirodna pojava i javljali su se i pre nego što je ljudska vrsta počela da utiče značajno na svoje prirodno okruženje. Požari su često pokretač sukcesije vrsta, i možda u rezervatima prirode treba prepustiti samoj prirodi da uspostavi novi ekosistem“, zaključuje Ivetić.
Sanacije nakon požara ne mogu da krenu odmah
Šumarski inženjer Đorđe Marić kaže da su hektari su tek statistička brojka o korišćenju prostora, a da zapremina u kubnim metrima po hektaru govori o kvalitetu šume i njenoj sposobnosti da pruži sve ekosistemske usluge.
On objašnjava da sve to nikako ne znači da u Srbiji nema mesta pošumljavanju, ali da je to proces koji je drugačiji od onog kako ga javnost percipira.
„Ono gde pošumljavanje daje najveći doprinos jesu sanacije površina oštećenih nepogodama, pre svega požarima. Ovakve pojave će biti učestalije u budućnosti zbog svega što donose klimatske promene pa je to prilika da intenziviramo radove na pošumljavanju. Sanacije nakon požara ne mogu da krenu odmah, već se mora sačekati najmanje dve, tri godine da se zemljište stabilizuje i da patogeni koji bi ubili mlade biljke nestanu“, ističe Marić.
Druga oblast u kojoj pošumljavanje ima nemerljiv doprinos jeste proces prevođenja niskih šuma u visoke šume. Visoke šume su biološki mnogo stabilnije i dugovečnije od niskih koje su sklonije bržem propadanju. U Srbiji je više od polovine šuma nisko.
„One se prevode u visoke na dva načina. Prvi je da se vrše jake seče obnove tako da se npr. poseče se trećina ili polovina svih stabala i seme padne sa preostalih. Drugi način je da se izvrši čista seča cele niske šume i da se pošume sadnice nikle iz semena. Za Srbiju je prevođenje niskih šuma u visoke višedecenijski strateški cilj“, objašnjava Marić.
Međutim, on ističe da se ovaj strateški cilj definitivno treba preispitati, s obzirom sve češće suše, ređe plodonošenje drveća, niži kvalitet semena i nedovoljan broj radnika koji bi sadili sadnica u ovom procesu prevođenja niskih šuma u visoke.
„Ako želimo povećan obim pošumljavanja, moramo da verujemo struci, a ne javnom diskursu u kome svako može da kaže šta hoće bez osećaja za odgovornost i posledice. Voleo bih da nije tako, ali moram nažalost priznati da je pitanje pošumljavanja u ovoj zemlji dominantno društveno pitanje, a ne ekološko ili naučno kako bi trebalo da bude“, zaključuje Marić.
Kako će se obnavljati Deliblatska peščara?
Govoreći o planovima nakon gašenja požara, izvršni direktor za šumarstvo, ekologiju i razvoj u javnom preduzeću „Vojvodinašume“ Marko Marinković za Mašinu govori da oni postupaju prema propisima i zakonskim obavezama.
„Požar je još uvek aktivan i još uvek smo u Deliblatskoj peščari. Danas smo ušli u trinaesti dan gašenja bez prestanka. Kada se požar potpuno ugasi, imamo rok 3 meseca da uradimo „Sanacioni plan” kojim će biti konstatovano stanje posle požara, i koji će propisati sve sanacione radove“, govori Marinković.
On ističe da će taj dokument sadržati sve elemente sanacije i pošumljavanja.
Osim toga, pošto se ovde radi i o Specijalnom rezervatu prirode postojaće i poseban dokument za revitalizaciju SRP Deliblatska peščara.
Što se tiče sistema zaštite i predviđanja pojave požara, Marinković kaže da javno preduzeće „Vojvodinašume“ ima dva područja sa visokim stepenom rizika od požara – Deliblatska i Subotička peščara.
On objašnjava da su u toku ove godine postavljene nove termalne kamere, kao i kontrolne sobe koje rade 24 časa, tako da je monitoring na Deliblatskoj peščari 24 sata.
„U Subotičkoj peščari imamo video nadzor i čak notifikacije koje odgovorna lica i čuvari šuma dobijaju na telefonske aparate. Osim toga, nabavili smo opremu za gašenje požara što čine 3 laka vatrogasna vozila, nekoliko teških mašina kao i oprema za ljude na terenu“, navodi naš sagovornik.
On ističe i da je razvijen softver za detektovanje požara koji radi na principu satelitskog snimanja i veštačke inteligencije koji u realnom vremenu javlja i rano detektuje požar.
„Ukoliko ipak dođe do požara, mi kao preduzeće imamo direktnu komunikaciju za sektorom za vanredne situacije koji su opremljeni za gašenje i lokalizovanje požara. Oni u tom slučaju preuzimaju rukovođenje“, govori Marinković.
Šumski inženjer Đorđe Marić zaključuje da je najvažnije je da svi građani deluju preventivno, jer najbolja zaštita od požara jeste da učinimo sve da se on ne dogodi.
„Apelujem na sve građane da ne pale poljoprivredni otpad, da ne lože vatru na otvorenom, da roštilj prave u zatvorenim ložištima i ugase vatru i žar pre nego što odu i dobro se uvere da je ostali žar zaista potpuno ugašen. Bilo bi korisno i da se što veći broj mladih priključuje dobrovoljnim vatrogasnim društvima“, poručio je Marić.
Podsećamo, požari u Srbiji izbijali su prethodnih nedelja na brojnim lokacijama u šumovitim predelima, a trenutno je, prema zvaničnim informacijama, aktivno 40 požara na otvorenom. Vetar otežava gašenje vatre u Deliblatskoj peščari, gde gori nisko rastinja i trava, a požari su u ovom rezervatu aktivni od kraja jula na različitim lokacijama.
L.M.
