Uprkos mnogim pokušajima da se nakon više od šest meseci dođe do suvislog predloga razrešenja političke krize, od strane studentskih plenuma kao rešenje se nametnuo zahtev za prevremenim parlamentarnim izborima, na kojim bi studenti predložili kandidate za studentsku listu i pozvali građane da za istu glasaju. Gledajući logično iz pozicije u kojoj se nalazimo, ali ne i sasvim opravdano, izbori bi bili kakvo-takvo rešenje. Logično, jer su jedno od sistemskih rešenja društveno-političke krize. Neopravdano, jer dobro znamo da su izborni uslovi na vrlo niskom nivou, da je izborni proces strogo kontrolisan od strane vladajuće strukture, te kao takvi nisu garant da se preko njih dođe do realnih rezultata. Preciznije, onih koji odražavaju slobodnu volju građana iskazanu kroz izborni proces.
Da je ovo tačno, potvrdili su nam i nedavno održani lokalni izbori u Kosjeriću i Zaječaru, gde je i pored stroge kontrole i maksimalnog angažovanja pro-opozicionih snaga u zemlji da se spreči izborna krađa, opet došlo doduše, do tesne pobede vladajućih stranaka. Ispostavilo se da izbori nisu garant da se ova vlast može smeniti.
Predlog prevremenih parlamentarnih izbora je unutar sebe podelio takozvanu opozicionu javnost. S jedne strane, bili su ponosni što su se, kako kažu studenti dozvali pameti i prestali da se „igraju direktne demokratije“, ali s druge strane, jako ih je zabolelo to što studentski plenumi ne žele da se na listama koje oni predlažu nađu i imena iz tzv. opozicionih stranaka, poput PSG, SSP, SC, ZLF i sl. Jedan deo onih koji se pojavljuju kao podržavaoci studentske borbe, zdušno je pokušavao da preko tekstova pre svega na Peščaniku, ali i pojavljivanjima na televizijama N1 i Nova, dokažu kako su pojedini studentski plenumi pogrešili zbog raznih ograđivanja od opozicije, pa se išlo čak i dotle da se studente optužilo da se ponašaju autoritativno poput vlasti.
U tom duhu se nastavilo pa smo imali i razna etiketiranja, pre svega plenuma Filozofskog, Filološkog i FON-a. Grupacije okupljene oko ideje da stranačka opozicija mora biti deo studentskih lista, promovisala je ideju da ovim fakultetima i plenumima upravlja bučna anarho-komunistička manjina poznatija kao „Crveni Kmeri“ i kako nije prvi put da baš oni ruše jedinstvo svih plenuma i da su instruisani od strane Službe.
Na stranu i to što autori ovakvih nonsensa nisu svesni činjenice da svojim člancima kao niko drugi podrivaju studentski pokret spolja i da su na rečima, bilo pisanim, bilo izgovorenim, velike demokrate, ali samo do granice neslaganja sa njihovim ličnim viđenjem uređenja društva. U celoj toj priči izdvaja se nešto mnogo zanimljivije. Naime, svi oni su na tragu jedne ideje, pre nego argumenta. Ideja se može sažeti u jednoj kratkoj rečenici – budimo realni, tražimo isključivo moguće. I vanredni parlamentarni izbori su im u toj ideji maksimum maksimuma.
Ključno pitanje koje se nameće kroz ovih šest i po meseci, ili barem jedno od niza ključnih bi stoga bilo – Zašto tražimo samo ono što je isključivo moguće kroz društveno-političku borbu kakvu u poslednjih 35 godina nismo videli na našim prostorima? Zašto nam je praktički zabranjemo da mislimo da su drugačije društvo i sistem mogući? I kome takve primisli i zbog čega jako smetaju?
Delovi liberalno-građanske Srbije – drugačije društvo da, ali u okviru sistema
Grubo govoreći, domaća društveno-politička javnost obično gravitira oko dva izrazita javno delujuća korpusa, s tim što se mora priznati da jedan od ta dva, ipak ima jači uticaj na društvo. Reč je o podeli na nacionalističko-konzervativni i građansko-liberalni korpus. Naravno, podele nisu tako striktne, u sebi sadrže puno nijansi, čak i nepotrebnih dihotomizacija, jer je apsolutno zamislivo u stvarnosti biti istovremeno i liberal i nacionalista. No, društveno-političke okolnosti u Srbiji u proteklih više od tri decenije, proizvele su ovaj tip binarne opozicije, gde ako nisi sa jednima, onda mora da si sa drugima. Svaka alternativa se ili guši u startu, ili završi u jednom od ova dva.
Mnogima se činilo da je posle 35 godina došlo do zamora materijala i da je konačno došlo vreme da se ova podela prevaziđe stvaranjem jedne nove društveno-političke alternative „odozdo“. Da je sazrelo posle svih vlasti koje su se smenjivale, da potražimo neku novu koja donosi nešto drugačije. Ali „stare sile“ se ne daju. Pokazalo se sasvim (ne)očekivano da ova dva korpusa nisu tako strogo odvojena i da se međusobno hrane. Čak dotle da na svaki proplamsaj političke alternative, neretko imaju i sličan stav.
I dok je pozicija nacionalističko-konzervativnog korpusa sasvim jasna, umnogome isključiva prema drugima i drugačijima, i shodno tome da je kroz njene narative i praktične politike, odražavajući se kroz razne vlasti više od trideset godina, potpuno ogoljena, pozicija delova građansko-liberalnog je vrlo specifična.
Reklo bi se da je liberalno-građanskom korpusu ili jednom njegovom delu, koji sebe nameće kao alternativu, stalo do toga da se menja društveni sistem. Međutim, obično se ispostavi da oni protiv ovog sistema nemaju baš puno toga i da on zapravo za njih nije smenjiv. Njihov bes je pre svega usmeren na one koji u svojim rukama drže sve poluge moći u postojećem društvenom sistemu. Drugim rečima, krajnji cilj njihove političke borbe je pokušaj preusmeravanja društveno-političke moći iz ruku onih koji je poseduju oko 35 godina, sa manjim prekidima, u sopstvene ruke. Da nije tako, ne bi tražili isključivo moguće, a drugačije domišljene politike smatrali maštarijama i boljševičkim podmetačinama. Ili bi u najmanju ruku bili svesni da je upravo ovaj sistem, odnosno njegove slabosti i nesavršenosti, i proizveo autoritarne režime koje imamo na vlasti sa manjim prekidima više od 30 godina.
Njihovo „idealno društvo“ je tako ono koje se nalazi u okviru postojećeg sistema. Čemu onda promena sistema? Jer je za njih nemoguće ni zamisliti bolji od postojećeg koji je trenutno, samo disfunkcionalan. Čim profunkcioniše, krenuće med i mleko. Čak ni razmišljanje o antisistemskoj borbi nije poželjno. Takav stav doveden do nivoa dogme, guši svaku moguću realnu alternativu dok je još na nivou ideje i nameće igru u čvrstim društvenim okvirima. Autoritarizam se po njima ruši jedino smenjivošću vlasti putem izbora i to se smatra vrhuncem demokratije, ali smenjivošću s minimalnim brojem igrača u čvrstom okviru, po mogućstvu samo dva. Svaki potencijalni treći, svaki alternativan postaje suvišan. A rušenje sistema i stvaranje novog je rizik za pojavu tog nekog remetilačkog trećeg i za jedne, i za druge jer ne znaju šta da očekuju i kako se ponašati ako bi potencijalno taj neki treći ovladao polugama moći. Zato je o tom trećem zabranjeno i misliti.
Delovi liberalno – građanske Srbije i „đinđićevska vizija“ – vizija u okviru postojećeg
Pokojni premijer i njegova politika nešto je što je njihov ideal (ako ga uopšte imaju), a ideal se najjače očituje kroz reč – vizija, te neretko imamo žalopojke kao smo propustili istorijsku šansu da tu viziju i ostvarimo. I tu upadaju u protivrečnu situaciju, jer reč vizija etimološki u slobodnom prevodu znači slika koju stvara mašta bez nužnog uporišta u stvarnom. Dakle, njima je dozvoljeno da maštaju, ali nekim drugima baš i ne.
Đinđićeva, kao i njihova vizija jeste nešto što itekako ima uporišta u stvarnom. I sama po sebi nije ništa novo. Danas živimo u doba u kojem spavamo po pet-šest sati, imamo najdužu radnu nedelju u Evropi, vodimo računa da satovi rade, jer je potrebno meriti dozvoljeno vreme pauze na poslu i zadržavanja u WC-u radnicima i radnicama u pogonima, itd. Mnogi elementi Đinđićeve vizije doista jesu ostvareni, naročito u poslednjih 13 godina i vrlo imaju uporišta u stvarnom. Vučić je samo za razliku od Đinđića shvatio da se kod nas takva vizija ne može ostvariti ako doputiš demokratiju, slobode i različitost mišljenja, već jedino na autoritaran način.
Pored toga deo liberalno-građanske inteligencije izbegava da vidi i ovo – da ni Đinđićeva ideja nije bila rušenje i stvaranje novog društvenog sistema, već popravljanje postojećeg. Stoga, Peti oktobar nije nikakva revolucija. Njegova vizija je vizija realnog. Da mu je ideja bila revolucionarna, zar bi smo mogli i poverovati da će doći vreme u kom bi bi vodeće figure u politici bili Aleksandar Vučić bio predsednik države i Ivica Dačić ministar unutrašnjih poslova? Sasvim je jasno da Đinđićeva vizija to uopšte nije ni bila. Ona je prost pokušaj da se društvo unutar postojećih okvira popravlja u željenom pravcu. Što se ispostavilo kao greška već nakon 12 godina, a takve ideje o popravci društva nažalost čujemo i vidimo i danas. Kao da mnogima nije jasno i kao da ne žele da osveste da je koren problema baš u popravkama u kojima po (ne)pisanom pravilu, zakažemo. A onda se na sav glas širi narativ kako nam se istorija ponavlja, kao da mi u njenom krojenju svojim postupcima ni ne učestvujemo.
Demokratija da – ali samo ako imamo jednoglasje
Još jedan fenomen se ogolio kada govorimo o delovima liberalno-građanske javnosti u proteklih šest i po meseci. Već je rečeno da kod njih tolerancija seže do granica koje oni lično odrede (čitaj: dok se slažeš sa njima da je nešto prirodno, štagod prirodno bilo). Njihovo viđenje i domišljanje demokratije je isključivo moguće kroz vizuru parlamentarne demokratije. Direktna demokratija je bila dobra i mogla se tolerisati sve do momenta dok su se odluke na plenumima poklapale sa političkim svetonazorima liberalno-građanske inteligencije.
Onoga momenta kada su se pojedini plenumi fakulteta, poput Filozofskog, Filološkog i FON-a u Beogradu počeli ograđivati od pojedinih odluka i ne slagati se sa odlukama većine plenuma, počev od podrške određenim grupacijama studenata bliskim opozicionim strankama, preko odluke o trčanju u Brisel, pa sve do ograđivanja profesora i profesorki Filozofskog fakulteta okupljenih u Otvorenu zbornicu od Inicijative za spas Univerziteta u Beogradu, kod ove grupacije se upalila „crvena lampica“. I po starom, dobrom običaju i geslu, prolomili su se narativi iz repertoara, „ako nisi sa mnom onda si protiv mene“.
Studenti Filozofskog su dobili etiketu „Ćacizofi“ uz savet da ako više vole trče u Moskvu i Peking. Očigledno im slepa ljubav prema Briselu i EU ne dopušta da izađu iz binarne opozicije, „dobri Zapad vs. zli Istok“, kako bi pokušali da shvate ono što su studenti Filozofskog, Filološkog i FON-a jasno uvideli. Da taj birokratsko-političko-institucionalni konglomerat sa formalnim sedištem u Briselu, a realnim u Berlinu i Parizu, u velikoj meri jeste odgovoran za održavanje Vučića na vlasti u Srbiji.
Svaka politička borba može biti osuđena na uspeh ili neuspeh. Ali se često dogodi da se kod pojedinih ljudi javi potreba da usled mogućeg neuspeha, pronađu krivce tamo gde ih realno nema. Još ako im se neko kolokvijalno rečeno „sam namesti“, eto im veselja. Ne moraju zamarati svoje mozgove u potrazi ko će im biti žrtveni jarac. Tako će biti i ovog puta. Ukoliko studenstka borba potencijalno ne uspe, teško da će delovi liberalno-građanske inteligencije prst sumnje uperiti ka sebi upitavši se da li su mogli učiniti više. Kad su tu razni koji bi da se igraju direktne demoktratije i po njima, ograđuju se od svega „zdravorazumskog“.
A zdravorazumsko je sve ono što se ne kosi sa mogućnosti unapređivanja postojećeg društvenog sistema. Parlamentarizam za njih ne može nestati. On se samo može popraviti. Kapitalizam za njih nije zao, jer mi zapravo i nemamo „pravi kapitalizam“. Demokratija je moguća samo ako je predstavnička, nikako i direktna. Jer šta imaju svi da se direktno pitaju za budućnost društva na raznim plenumima i zborovima, kad nam je tu Narodna Skupština, naša nasušna?
Demokratija za njih dakle, ima svoje granice. A ako uz to, nije jednoglasna, onda nije demokratija što je samo po sebi paradoks. Dakle, nije njima sporan Filozofski i drugi fakulteti i njihovi plenumi – njima je sporno što ne postoji jednoglasje oko onoga kako oni lično vide rešenja za političku krizu. Što nikako nije odraz njihovog ličnog demokratskog potencijala, već ozlojeđenosti zbog neuspeha da nametnu sopstvene političke agende. Gde je onda tu demokratija i pravo da se drugačije misli? Očigledno se zagubila u nekim domaštavanjima.
Zašto je zabranjeno politički domaštavati i gde su granice realnog i irealnog u politici?
Time dolazimo do zaključka da ni u društveno-političkom domaštavanju nismo baš svi jednaki i da neki imaju veća, a neki manja prava na to. Nije li narativ o „realnom“ u politici zapravo jedna vrsta paravana da ništa osim postojećeg ne može biti ni zamišljeno kao bolje i/ili drugačije? I zašto se od građansko-liberalnog korpusa ideja o drugačijem stavu tumači kao „teror manjine“ nad „terorom većine“?
Zamislimo istoriju sveta u kojoj je sve što se društveno-politički desilo bilo „realno“. Da li bi danas svet izgledao isto? Da li je recimo, ideja prosvetiteljstva pre pojave Didroa i Dalambera doista smatrana realnom, ili je u najvećem mogla biti obična maštarija ljudi okupljenih u salonu barona Holbaha?
Teško je povlačiti čvrste granice između realnog i irealnog u društveno-političkim dinamičkim procesima. Teško je znati u kom pravcu će neki idejno-politički proces otići, niti je lako predvideti njegovu konačnu posledicu u praksi. Zato i nije čudno što i danas mnogi imaju strah od toga kako će se, kada i na koji način studentski protest završiti. To je sasvim prirodan strah, jer se društvo ne može kontrolisati strogim laboratorijskim uslovima i okvirima.
Shodno tome potrebno je zapitati se – zašto se onda uopšte uzdati u „realno“? Da li zaista možemo očekivati relevantne društvene promene u određenom pravcu, ukoliko je maksimizacija naših nadanja i snaga usmerenih ka promenama i veri u bolje društvo popravljanje postojećeg koje nam je „realno“? Čini se barem za sada, da nije važno izvaditi sliku iz okvira na zidu i u isti okvir postaviti novu sliku. Važnije je, ma koliko daleko bili od toga, skinuti sliku sa zida, naslikati i okačiti novu. To je čini se, jedini ali dug put koji vodi ka odgovoru kakvo društvo uopšte želimo.
