Šta se dešava kada osobama sa invaliditetom prestanemo da pripisujemo ulogu „inspiracije“ i dozvolimo im da budu ono što jesu – ljudi koji nisu uvek nasmejani, motivisani i spremni da „prevaziđu sve prepreke“? Na to pitanje pokušava da odgovori ovogodišnji Susret likovnih stvaralaca „Sudar umetnosti“, koji organizuje Udruženje distrofičara Beograda. Manifestacija će biti održana 10. oktobra od 14 do 18 časova u Češkom domu u Beogradu, u ulici Svetozara Markovića 40a.
Ovogodišnja tema nosi naziv „ISTINA – Mrak U Nama“, a mladi oboleli od retkih bolesti kroz likovno stvaralaštvo žele da govore o iskustvima koja se često prećutkuju ili posmatraju kroz unapred zadate predstave o životu osoba sa invaliditetom.
„Sudar umetnosti“ zamišljen je kao prostor u kojem mladi neće morati da ulepšavaju svoje iskustvo niti da se predstavljaju kroz očekivanje da budu stalno hrabri, pozitivni i motivišući za druge. Umesto toga, kroz umetnost će pokušati da pokažu ono što nose u sebi, dodaje se u saopštenju.
Manifestacija se oslanja na umetnički pravac koji organizatori nazivaju OSIizam (21. vek), a ovogodišnja tema biće predstavljena u dva dela. Prvi deo, „ISTINA – Mrak U Nama Part 1“, održava se 10. oktobra, dok je drugi deo najavljen za 26. decembar 2026. godine, takođe od 14 do 18 časova.
„Nismo nasmejani svakog dana“
Organizatori posebno ukazuju na očekivanja sa kojima se osobe sa invaliditetom svakodnevno susreću.
„Nismo nasmejani svakog dana. Opterećuje nas kada od nas očekujete da budemo motivacioni govornici“, poručuju mladi koji učestvuju u manifestaciji.
Jedan od problema na koji ukazuju jeste i način na koji se njihova svakodnevica često posmatra kroz prizmu „inspiracije“. Komentari poput „Svaka tebi čast!“ ili „Ti si moja inspiracija!“ za njih nisu nužno komplimenti. Naprotiv, postavljaju pitanje šta se zapravo podrazumeva pod tim rečima.
„Šta je toliko inspirativno u prelaženju prepreka koje nam drugi zbog nemara postavljaju?“, pitaju organizatori.
Ta prepreka nisu samo fizičke barijere, već i odnos društva prema osobama sa invaliditetom – od načina na koji im se obraćamo i predstavljamo ih, do situacija u kojima se njihova prava zanemaruju.
Organizatori tako podsećaju i na problem svođenja osobe na njenu dijagnozu. Kako navode, ne žele da ih drugi predstavljaju tako što će nakon njihovog imena automatski navesti i njihovu dijagnozu.
U materijalu kojim najavljuju manifestaciju ukazuju i na druge oblike svakodnevnog „drugčijeg“ tretmana, od iznenađenja kada osoba sa invaliditetom pohađa gimnaziju ili studira, do komentara kojima se njena obrazovna dostignuća predstavljaju kao nešto neočekivano.
„Empatija“ koja ostaje samo reč
Poseban deo njihove poruke odnosi se na reč „empatija“, koja se, kako navode, često koristi kada se govori o osobama sa invaliditetom.
Organizatori podsećaju da empatija podrazumeva sposobnost razumevanja i prepoznavanja osećanja, misli i iskustava druge osobe, odnosno pokušaj sagledavanja sveta iz njene perspektive. Međutim, stvarna empatija, ukazuju, ne može ostati samo na rečima.
Ona se, između ostalog, proverava u svakodnevnim situacijama: kada neko zauzme parking mesto namenjeno osobama sa invaliditetom, kada zauzme njihovo mesto u autobusu ili kada vozač odbije da spusti pristupnu rampu.
Zbog toga, kako poručuju, reč „empatija“ postaje problematična kada se iza nje zapravo krije sažaljenje.
A.Đ.
