Novo takmičenje će biti pod kontrolom klubova i izvan ingerencija evropske fudbalske asocijacije (UEFA), a karakterisaće ga zagarantovano mesto za osnivače i gotovo nikakva šansa za učešće manjih klubova. Uprkos pažnji koju je izazvala, ova odluka nije toliko iznenađujuća i predstavlja još jedan korak ka potpunoj neoliberalizaciji fudbala, koji je u konačnici od lokalne zabave za siromašne postao globalna igračka bogatih.
Istorija fudbala pisana je kroz priče, mitove i legende, jedna od glavnih niti svih ovih priča je kako se na terenu mogu desiti čuda i kako novac i moć ne moraju da igraju značajnu ulogu. Pamte se priče o tome kako je mala Grčka postala šampion Evrope, kako je jedan Lester, sa golgeterom koji je samo par godina ranije bio na ivici alkoholizma, osvojio Englesku Premijer ligu ili kako je veliki Maradona doveo sirotinjski Napoli do titula. Stvaranjem zatvorene superlige bogatih ovakve priče postaće gotovo nemoguće.
Nije se samo fudbal promenio, svet se promenio!
Dok fudbalski romantičari plaču za zlatnim dobom ove igra a nacionalni savezi i UEFA prete i optužuju najbogatije klubove za pohlepu, potrebno je biti iskren i uvideti da je kreiranje ovakve zatvorene lige samo logična posledica svih stvari koje se u svetu i fudbalu dešavaju proteklih decenija.
Zapravo deregulacija fudbala krenula je još 60-ih godina prošlog veka kada je u Engleskoj ukinuta maksimalna nedeljna plata za profesionalne fudbalere, čija je zarada pre toga bila slična radničkim platama. Uzimanje fudbala od radničke klase nastavljeno je za vreme Margaret Tačer, a u Engleskoj je kulminiralo kreiranjem Premijer lige. Iste one lige koja sada kritikuje stvaranje Evropske superlige, a koja se odvojila od nadležnih tela kako bi maksimizirala profit od televizijskih prava i sponzora. Iste one lige koja je dozvolila da klubove preuzmu sumnjivi oligarsi, šejci i strani fondovi čije je poreklo novca često nejasno.
UEFA je glasna u svom protivljenju Superligi i već je najavila sankcije za klubove i igrače koji budu učestvovali u novom takmičenju. Pa ipak čini se da je snažno protivljenje UEFA-e utemeljeno mnogo više monetarnim nego u sportskim motivima. Naime, odlaskom nekih od najvećih i najbogatijih klubova UEFA bi izgubila značajan deo finansijskog kolača.
Iako sada na sve načine pokušava da sputa Frankenštajna u vidu Evropske superlige, UEFA je zapravo i majka i otac ovog čudovišta.
Stvaranjem Lige šampiona i finansijskom prioritizacijom ovog takmičenja naspram drugih evropskih klubskih takmičenja sama UEFA je doprinela raslojavanju između klubova. Da je Evropska kuća fudbala ranije pokazala zube i uradila nešto da se nejednakost među klubovima smanji možda danas ne bi bila u ovoj poziciji. Upravo suprotno UEFA je sve vreme koketirala sa bogatima i ispunjavala njihove zahteve, pa čak i najavljene reforme Lige šampiona idu u tom pravcu.
Odbrana i poslednji dani
Dani iza nas ali i oni koji dolaze biće pretrpani različitim reakcijama, pozivima na bojkot, pozivima na nalaženje razumnog rešenja kao i različitim preokretima ali potres je pokrenuo lavinu koju sada niko zaista ne može da zaustavi.
Dobra stvar je što se za sada veliki broj navijača i poznatih sportista usprotivio stvaranju Evropske superlige. Kritike su stigle od Aleksa Fergusona i Gerija Nevila koji su razočarani u svoj Mančester Junajted, dok trener Liverpula Jirgen Klop kaže da njega i igrače niko ništa nije pitao i da se radi isključivo o želji za više novca. Trener Totenhema Žoze Murinjo danas je otpušten a spekuliše se da je osim loših rezultata jedan od razloga za raskid ugovora, samo nedelju dana pred finale kupa, i to što nije želeo da izvede tim na trening u ponedeljak ujutru kada je saznao da je Totenhem pristupio Evropskoj superligi.
Istovremeno lokalni navijači iskazuju svoj revolt, Liverpulovi najverniji fanovi krenuli su da uklanjaju zastave sa stadiona. I navijači drugih klubova negoduju ali izgleda da su globalizacijom fudbala lokalni navijači izgubili na zanačaju. Sve manji deo budžeta najbogatijih fudbalskih klubova predstavlja novac zarađen na kartama od utakmica, uprkos tome što su one enormno poskupele. Sve više se obraća pažnja na tržište Azije, Srednje Amerike i drugih delova sveta gde postoji potencijal širenja, pa se tako termini utakmica prilagođavaju i drugim vremenskim zonama a sve češće se i neke utakmice igraju u inostranstvu.
UEFA je za sada odlučna da održi disciplinu pa je najavljeno da će klubovi koji su osnivači Evropske superlige biti izbačeni iz Lige šampiona. Time će najverovatnije Paris Sen Žermen za zelenim stolom postati šampion Evrope. Izgleda da je ova najava UEFA-e preventivna kako bi sprečila druge velike klubove da se priključe odmetnutoj dvanestorki a usput se i čašćava PSŽ za lojalnost jer su svi već videli i njih kao učesnike Evropske superlige. Najvaljeno je da igrači koji igraju za odmetnute timove neće moći da nastupaju za nacionalne selekcije što bi moglo da desetkuje Evropsko prvenstvo u fudbalu, a svakako možemo očekivati i reakcije nacionalnih saveza na ove najave.
Sve ovo ostaje još uvek na nivou špekulacija i najverovatnije nas očekuju pregovori ali trenutno obe strane žele da prikupe što jače adute pred razgovore, od kojih će ponovo profitirati oni najbogatiji a pitanje je samo koliko.
Socijaldemokratska igra u neoliberalnom svetu
U svojoj knjizi „The Game of Our Lives“, David Goldblat naziva fudbal socijaldemokratskom igrom u neoliberalnom svetu. Pa ipak čini se da su slavni dani fudbala kao i slavni dani socijaldemokratije iza nas. I fudbal i socijaldemokratija pravili su ustupke neoliberalizmu sve dok nisu došli do tačke sa koje je jako teško vratiti se na pravi put.
U saopštenju osnivača Evropske superlige navodi se da moraju da brinu o svom ekonomskom interesu i da pronađu održiv model poslovanja. A interesantan je i deo saopštenja u kojem pominju da kako budu rasli njihovi prihodi sve više novca će se prelivati i manjim klubovima i tako će svi postati bogatiji. Trickle down (ekonomija prelivanja) jedna je od glavnih karakteristika neoliberalne dogme i više puta je potvrđeno da do prelivanja zapavo ne dolazi, već bogati postaju još bogatiji a siromašni još siromašniji.
Dobar primer toga kako zatvorena takmičenja ne donose pogodnosti većini već samo odabranima je košarkaška Evroliga. U trenutku kada su najbogatiji košarkaški klubovi Evrope formirali Evroligu razlika između njih i drugih klubova bila je značajno manja nego danas. Evropska košarkaška federacija (FIBA) je slično kao danas UEFA pokušavala da zastraši klubove, molila ih, suspendovala ali na kraju je izgubila bitku i njena takmičenja su danas marginalna i gotovo da ne donose nikakve finansijske dobiti učesnicima. Danas je u košarci gotovo nemoguće da jedan Partizan osvoji najbolje košarkaško takmičenje.
Pa ipak mora se priznati da postoji razlika između fudbala i košarke i to ne samo u popularnosti ova dva sporta. Fudbal koji je decenijama predstavljao radnički sport ima vrlo živu navijačku bazu koja je spremna da brani ovaj sport od potpunog uništenja. Sve čeće se čuje glas navijača koji su protiv modernog fudbala, koji žele da se ovaj sport vrati njima.
Navijači i svi oni koji vole fudbal danas moraju da biraju između manjeg zla u vidu Evropske Superlige ili UEFA tiranije. Jedna od opcija možda daje nadu da navijači Crvene zvezde opet gledaju pobedu nad Liverpulom, dok ih druga potpuno onemogućava u tome. Uprkos tome što danas možda mora da se bira između dva zla, trebalo bi da se razmišlja šta uraditi sutra i kako fudbal vratiti narodu, tamo gde zaista i pripada.
