„Narodno pozorište je očigledna pokazna vežba da oni mogu sve. Kada kažem oni, jasno je na koga se misli. To takođe dovoljno govori o životu u Srbiji danas. Pokazali su da mogu da dovedu bivšeg komandanta paravojne formacije, koji propoveda u svom maniru, o ‘pozorištu po meri države’ i disciplinuje neposlušne glumce. Po svemu sudeći, pozorište po meri države je – pozorište koje ne radi”, navodi glumica Hana Selimović.
Predsednik upravnog odbora je i dalje Dragoslav Bokan, a kako iz anasambla kažu njegova ga biografija ne čini dostojnim da bude na tom mestu. Postavlja se pitanje koliko je politika zarila svoje korene u kulturu i zašto različito mišljenje, kao i sloboda govora i javnog izražavanja predstavljaju problem u ovog društva, gde oni koji ne misle isto snose posledice.
„Moje, lično, mišljenje je da se prisustvo takvih aberacija u kulturnom prostoru nije smelo tolerisati od trenutka njihovog nameštanja. Mislim da to što Narodno izvodi repertoar u drugim kućama nije rešenje koje ide u prilog borbi. Takođe, najdublje verujem da taj problem nije problem samo kolega sa platnog spiska iz pomenute kuće, taj problem je problem svih onih kojih se iole tiče kulturni pejzaž ove zemlje“, navodi Selimović i dodaje da je na probleme u svojoj kući mesecima ukazivalo i Šabačko pozorište, a da je pozorište u Zaječaru zatvoreno „pod istim izgovorima kao i Narodno. Struka nije ćutala, ali je za moj ukus suviše dostojanstveno primala udarce“.
Ansambli Narodnog pozorišta održavali su proteste na Trgu republike, prvog dana su izneli svoje zahteve, govorili su u medijima (koji nisu pod upravom režima), nakon svake predstave kolege iz drugih pozorišta iznose transparente na kojim piše Narodno je narodno. Ali, borba i dalje traje, Narodno pozorište još uvek nije narodno. Opet se postavlja pitanje, da li će solidarnost koje glumci pokazuju jedni prema drugima uroditi plodom i kada?
„Ja o tome šta će biti zaista ništa pouzdano ne znam, ono što želim jeste ono što i jesu zahtevi kolega iz Narodnog pozorišta, a to je smena kompletne uprave na čelu sa opskurnim predsednikom upravnog odbora, kao i ministrom kulture. Svako delovanje je važno, svaki korak je važan, važno je da još uvek imamo autentičnu potrebu da dajemo doprinos i da brinemo jedni o drugima u ovom simulakrumu života“, navela je Selimović.
Glumci različitih ansambla u nedelju uveče, 9. novembra, otišli su ispred Radio televizije Srbije i ukazali na to da javni servis ne izveštava u korist građana, odnosno u skladu sa njohovom matrom koja glasi „Vaše pravo da znate sve”. Nakon govora ispred RTS-a, glumci su se uputili ka Narodnoj skupštini gde je u tom trenutku Dijana Hrka štrajkovala osmi dan glađu. Glumci su i tokom svih drugih dešavanja, u poslednjih godinu dana, stajali rame uz rame sa studentima i ostalim građanima na ulicama.
„Ja nikada nisam svedočila ničemu tako bizarnom kao onome što se događalo poslednjih dana kod Skupštine. Ali posle godinu dana od pada nadstrešnice u Novom Sadu, studentskog pokreta, blokada, građanskih inicijativa, više od deset hiljada protesta, i dalje – niko nije kriv.
Majka poginulog momka, Stefana Hrke, štrajkuje glađu u Takovskoj ulici, tražeći izbore, procesuiranje odgovornih, i oslobađanje studenata. Ona ne može da priđe skupštini jer je vlast postavila kamp za svoj paranarod, koji baca topovske udare, pušta četnicke pesme, i zelenim laserom maltretira ženu koja je izgubila sina“, kaže Selimović i zaključuje da „paranarod i narod, deli ograda, i kordon policije, koji čuva paranarod, od naroda. Predsednik teško uzdiše dok sve to posmatra iz predsedništva i daje sve sumanutije izjave, koje više niko i ne uzima za ozbiljno.
Ljudi su uglavnom očajni, histerični, prestravljeni ili se osećaju kao na ivici razuma. Ali sve što znam je, ako ova vlast opstane, imaće daleko manje posla oko ovog ‘neposlušnog’ naroda. Sumnjam da će ovde više iko normalan želeti da ostane.”
A.T.
