Ko nije verovao da između univerziteta i tekstilne fabrike postoji tektonska pukotina – grdno se prevario. Vlast više i ne mora da se previše bakće sa pacifikacijom otpora centralnim političkim procesima te se može upustiti u kreativniji deo posla i stvarati kompletiranu investicionu strukturu: centralni procesi su završeni, sada se može baciti na oštru regulaciju onih efemernijih i marginalnijih pojava koje još nisu došle na red. A na taj red je došao i sistem visokog obrazovanja, koji će po starom dobrom običaju sada biti tržišno uređen – i do kraja unakažen. Makar je to bila namera dok studenti nisu ustali sasvim drugim povodom, a univerzitetski radnici stali uz njih – svakako jedan neočekivani razvoj po režim.
Ali namesto da previše drobimo o detaljima procesa, novom zakonu koji je nedavno predložen i otporima koje pružaju neke akademske institucije – institucije koje su, čast izuzetcima, do sada orno prećutkivale ostale procese privatizacije, sve dok mečka nije zakucala na njihova vrata – probajmo nešto drugo. Naime, kako je u pitanju ekonomska doktrina neselektivnog prošenja bilo kakvog kapitala, kako smo isti proces već prošli, te kako se u centru te doktrine nalazi reprezentovanje naše države kao „zgodnog mesta za investiranje“, probajmo da izradimo marketinšku strategiju vlade kada Srbiju bude prezentovala na međunarodnom tržištu univerzitetskih investicija; pokušajmo da obujemo cipele neke Ane Brnabić ili Siniše Malog i da međunarodnom kapitalu spremnom na turu pranja predstavimo Srbiju kao to zgodno mesto za univerzitetske investicije.
Od pogodnosti za investitore, na prvom se mestu svakako nalazi ono što su gotovo svi komentatori već notirali: akreditacije, prema predlogu novog zakona, ne morate dobiti u samoj Srbiji; traje i dosadno je, zahteva da neke institucije imaju makar zrno kredibiliteta i kompetentnosti, a to je sve zajedno potencijalno politički nezgodno, naporno i, u krajnju ruku, smeta praksi promptnog investiranja; zato priznajemo akreditacije od bilo gde i ne postavljamo mnogo pitanja – opšte je poznato da od akademske izuzetnosti nakon trideset godina privatizacije ovde nije ostalo ništa, ako je ikad išta od nje i bilo; jedina stvar o kojoj brinemo je cirkulacija kapitala, za sadržaj ne hajemo mnogo. To, naravno, važi i za kurikulume, programe, literature i sve ostalo.
Uostalom, potencijalni kupci se prema proizvodu odnose kao prema kupovini na pijaci – usled dugotrajne indoktrinacije o suštinskoj nepotrebnosti akademskog obrazovanja (koje je danas, doduše, možda zaista nepotrebno) – pa je prodaja proizvoda zaista isključivo stvar postmoderne reprezentacijske prakse. Dakle, ne treba ič ulagati u sam sadržaj.
Jer nakon što smo se smestili u kategoriju zemalja koje se neće baviti „naukama“, „znanjima“, gajenjem i izgradnjom nekakve „tehnološke“ ili „industrijske“ baze, već samo servisiranjem stranog kapitala i pranjem njegovog dupeta – ovde na ceni i nije nekakvo „znanje“ već njegov označitelj, što isprazniji i kičastiji, to mu je cena veća, pa time i Vaš budući profit.
Kao drugu pogodnost navodimo: deregulisani prostor u kojem je postojanje pravila ili ograničeno ili se ona „slobodno tumače“ – češće onako kako je u interesu investitora i nikako onako kako je u interesu domaće javnosti; u stvari, pokušaćemo da napravimo idealnu zemlju Arkadiju za liberatrijanske teoretičare – jer će ovi budući univerziteti funkcionisati unutar pravne građevine koja će ih čuvati od bilo kakvih regulatornih opterećenja (naravno za ostatke društva, regulatorni mehanizmi će postati tačno toliko suroviji – kao na kraju i u svakom libertarijanskom eksperimentu).
Ni najmanje nije slučajno što smo u usta uzeli libertarijski pokret: sem što će mu odgovarati pravni okvir (zato što praktično neće postojati) odgovaraće i ona ekonomska arhitektura: jer pogleda li se iz još specifičnijeg rakursa, u pitanju je izgradnja obrazovne carinske slobodne zone i sa njim usko i strukturno povezane prakse „lon“ poslovanja. Drugim rečima, univerziteti koje budemo uspeli da dovučemo da u Srbiju investiraju to će činiti unutar specifičnog oblika slobodne zone: prvo slobodne od regulative a u dogledno vreme slobodne i od konkurencije i, najvažnije, eventualne kritike kurikuluma i/ili programa od strane javnosti – pošto ona, ukoliko nam ovaj plan upali, jednostavno neće imati šta tu da se meša i kapital će trajno postati suveren u domenu obrazovanja.
Zapravo, primenićemo strategiju koja je već jednom upalila kada smo razvijenu industriju priklalali ne bismo li omogućili prljavom kapitalu da ovde otvori sweatshopove i mota kablove. Sada ćemo priklati postojeće obrazovne institucije (naravno, u procesu koji će biti sasvim legitiman jer će sadašnji univerziteti biti pogubljeni tržišnim sredstvima), ne bi li doveli ovde neke profitabilnije organizacione forme koje će se samo pro forme zvati univerziteti, a zapravo će biti najobičnije fabrike titula koje će se kupovati na slobodnom tržištu – slobodnom od bilo kakvih standarda, naravno.
Uostalom, to da cirkulaciju svega reguliše kapital, za to smo početne korake načinili još pre trideset godina kad nije odgovarao socijalizam, već smo hteli da se uvalimo u trend globalizacije – nesvesni da nam je tamo zagarantovana uloga toalet papira – i sada smo, četrdesetak godina kasnije potpuno uspeli. I univerzitete će nam od sada regulisati kapital, pa smo zaista i dobili ono za čim smo se uputili pre nekih trideset i pet godina čime ovo postaje i slučaj iz registra „tražili ste, eto vam“. O tome da nije samo stvar sadašnje političke elite, već strukturni proces koji guraju sve političke ergele koje su se poslednjih trideset godina smenjivale govori i činjenica da rečenica „‘znanje nije roba’? – ma bogati, nego šta je?“ nije došla iz usta predstavnika ove vlasti, već iz usta nekada solidno etabliranog ekonomiste i zagovarača svakakvih oblika privatizacije pre dobrih dvadeset i kusur godina. „Znanje nije roba“, vikali su nekada studenti. Mi ne znamo šta je „znanje“ (zaista ne znamo, nije fora) ali za „obrazovanje“ smo poprilično sigurni da nakon ove naše intervencije neće biti ništa sem robe.
Stoga očekujte da se u Srbiji uskoro pojavi, na primer, PragerU, para obrazovna i paralegalna institucija sa ozbiljnim pedigreom propagandnog centra i ciljem ispiranja mozgova koja ozbiljno krivično odgovara za to što se svojevremeno nazivala „univerzitetom“ – ovde će to sasvim slobodno (pun intended) smeti.
Ali nastavimo sa šturim nabrajanjem benefita našeg predloženog sistema i kao treću stavku nevedimo: izuzetno prekarizovani akademci, sistematski poniženi decenijama, spremni da rade za mrvice, koji će činiti okosnicu budućeg radnog kadra. U pitanju je oproban model: nekada smo svoje radnike doveli na ivicu gladi da bi ih reklamirali kao obučene a jeftine, pa ćemo sada samo istu strategiju primeniti na akademce koji su mislili – pazite sad kakva im je fora uvaljena a oni su je sa zadovoljstvom progutali – da nisu radnici nego da su nešto više, bolje i jače, pa su do sada ćutali misleći da ih ne čeka ista sudbina. Više nema ostalih radnika koji bi mogli da im pruže podršku, pa će sada namesto aperitiva u obliku praznog obećanja elitnosti, u tanjiru biti nešto sasvim drugačije, osetno smrdljivije. Ali poješće i to, zbog čistog egzistencijalnog pritiska (najboljeg od svih pritisaka).
Kad smo kod eventualnog više pozicioniranog kadra budućih bržih, jačih i boljih univerziteta, napominjemo da je temeljno korumpiranje sistema obrazovanja obavilo još jedan posao: u akademskim institucijama je akumulirana manjinska, ali veoma dobro pozicionirana i organizovana formacija akademskog šljama bez skrupula, koja je orno i neselektivno služila svim režimskim projektima i pružala im usluge prećutkivanja i legitimizacije – počev tu od projekta „patriotizacije“ akademskih institucija – što opet znači i da će orno podržati i ovaj projekat i u nj se uključiti svom silom ne bi li računala na lukrativnije pozicije. Uz sve to, ta je ekipa toliko duboko ukorenjena u dominantne strukture moći da je u poslednje vreme počela i praktično i estetski da preuzima preovlađujući model organizovanja političke i ekonomske moći u nas – ulično mafijašenje. A sve to zajedno ih čini podjednako dobrim – u marketinškom smislu – zaposlenicima, samo malko skupljim.
To će nam omogućiti i sekundarni zadatak: obezbeđivanja dobro plaćenih poslova za one koje su najtvrdoglavije upirali u podržavanju centralnog političkog procesa poslednjih par decenija, ćutanjam mu otvarali put i time još davno pokopali ono što se zove „kritičko mišljenje“ čiji bi baštinik trebalo da budu upravo univerziteti i akademske institucije. Upravo se od njih očekuje, takođe, da budu spremni da sa daleko manje skrupula podrže osmišljeni sistem i kao takvi su, razume se, predviđeni da čine onu privilegovaniju strukturu budućih univerziteta. Drugim rečima, nova obrazovna struktura kani da u visokom obrazovanju reprodukuje surovu hijerarhijsku strukturu tranzicione Srbije: oni bez skrupula gore, a radna snaga dole.
Što se tiče političkog konteksta države u koju nameravate uložiti, napomenimo da usvajanju zakona neće prethoditi nikakva javna rasprava niti nekakve proceduralne začkoljice a usvojiće ga poslanici koji glasaju instinktom pavlovljevog kera, samo što je uslovni refleks baljenja na svetlo zamenjen refleksnim stiskanjem dugmeta na zvuk zvonca – naša mašinerija donošenja „investment-firiendly“ zakona je najefikasnija na svetu i eventualna pojava potencijalno nezgodne „savesti“ poslanika je sasvim otklonjena. A da bi se glatko usvajanje zakona obezbedilo i dodatno, kanili smo ga usvojiti na sednici sa još 55 dodatnih zakona, od kojih je jedan i onaj o budžetu, tek da bismo potvrdili značaj sistema obrazovanja za nas koji se otprilike meri sa značajem poslednje rupe na svirali (preciznije: 56. rupe na svirali).
Valja istaći i našu spremnost na zaobilaženje svih pravnih i parlamentarnih običaja u procesu usvajanja zakona: sve se može zaobići, a posebno proceduralne stvari, pa se ne treba plašiti privremenog skidanja zakona sa dnevnog reda: delegiraćemo njegovo predlaganje vrhovnoj ličnosti i autoritetu – čiji je autoritet, kao i u svakog drugog nasilnika, u krajnju ruku fizičkog karaktera – predsedniku Srbije. A ne treba da plaši jer je i za vas rezervisana pozicija koja izbegava regulaciju koja je, naravno, predviđena da ostane na snazi za postojeće domaće univerzitete koje ćemo gurnuti na tržište pa nek se snalaze, dokle ćete vi imati obilnu količinu subvencija. I nakon samo izvesnog broja semestara – svi će tržišni ishodi biti sasvim legitimni.
Na kraju krajeva, o ideološkoj hegemoniji govori i činjenica da danas sasvim slobodno i otvoreno možemo da operišemo autorasističkim diskursom za koji optužujemo – dršte gaće – našu opoziciju, pa sada bez ikakve opasnosti od političkih poledica demonstriramo da dubinski preziremo sve što je autentično naše i smatramo da je sve što dolazi od nas nekako bedno, loše, nikakvo i sirotinjsko, dok za kič i bidermajer koji dolaze spolja imamo izuzetnu količinu alavosti.
Ne treba da plaši ni sada već beskonačni štrajk prosvetnih radnika: naprotiv. Naša spremnost da se uvučeno u guzicu svakakvom obliku kapitala koji dolazi spolja je ništavna prema našoj spremnosti da prema unutra iskažemo neverovatne nivoe surovosti i bezdušnosti, koje ćemo usmeriti prema upravo tim radnicima čim okolnosti dozvole. A sasvim je moguće da će upravo Vaša investicija facilitirati i defetizam u svim obrazovnim strukturama: nadamo se da će novi – tržišno orijentisani – sistem visokog obrazovanja u visokoškolske ustanove jednostavno uvesti gvozdeni odnos gazde i radnika.
Što se tiče incidenata u poslednjih nekoliko dana – kada studenti masovno otkazuju poslušnost i blokiraju svoje fakultete – ni to ne bi trebalo da plaši: onoga trenutka kada odnos univerziteta i studenta bude sveden na odnos prodavca i kupca a obrazovanje u potpunosti bude pretvoreno u robu, biće i u potpunosti depolitizovano, pa će ovakvi izleti biti i gotovo epistemeološki nezamislivi.
Od pogodnosti za kupce, pak, izdvajamo
Pretvorena u robu koja se jednostavno kupuje, akademsku titulu možete pazariti odmah i bez mnogo zejebancije oko nekakvih „učenja“, „znanja“, „seminarskih radova“ i „akademskih standarda“. A to je svakako koliko pogodnost za kupce, toliko je i benefit za prodavce – elementarna tržišna logika ukazuje da što je lakše kupiti, to je lakše i prodati te se stoga poslednjih godina facilitiranje ovog odnosa uklanjanjem bilo kakvih prepreka ispostavilo kao centralna uloga države. A to će naša država učiniti ukidanjem bilo kakvih akademskih standarda koji bi se mogli isprečiti. Znanje i obrazovanje, dakle, potpuno pretvoreno u robu i lišeno svih onih istorijskih, srećom sasvim slučajnih, naslaga kao što su „naučni metod“, „akademski standardi“ i slične gluposti.
A ako možete kupiti ko na pijaci, možete i prodati, pa se pravi efekti deregulacije i liberalizacije ovog tržišta valjaju očekivati u formiranju budućeg slobodnog tržišta diploma, magistarskih i doktorskih titula. Tim pre što je rast potreba za ovom robom proporcionalan rastu moći naše lokalne kaste upravljača koji se poslednjih godina i decenija upuštaju u lov za označiteljima sopstvene spremnosti na učestvovanje u prljavim poslovima i još prljavijim radnjama.
Zapravo, u urnisanju obrazovanja i njegovom pretvaranju u commodity smo toliko daleko dogurali da političku elitu regrutujemo gotovo isključivo iz redova onih koji dilome kupuju i onih koji teško nalaze izlaz sa sopstvenim prostoproširenim rečenicama, a u našoj internoj političkoj hijerarhiji upotrebna vrednost titule raste sa njenom akademskom bezvrednošću pa kod nas čak i tolet papir može predstavljati siguran put do pozicije ministra finansija ili čak premijerke. U tome smo svog mentora daleko premašili, jer tu tek sada primerci koji se rvu sa artikulacijom sopstvenih misli dobijaju mesta ministara za efikasnost vlade (department of government efficacy – doge).
Dakle, u izvesnom smislu mislimo i o ekološkoj održivosti jer je u pitanju sasvim nova forma cirkularne ekonomije: univerziteti koji nakon usvajanja novog zakona budu došli u Srbiju obezbeđivaće štambilj pristajanja na učestvovanje u dominantnom političko ekonomskom modelu, iz tih redova ćemo regrutovati deo populacije koja će bez propitivanja učestvovati u (našoj) levijatanskoj mašineriji a zarad nade da će se u tom sistemu dobro pozicionirati, biće spremni da Vama basnoslovno plaćaju školarine.
Naime, komodifikacija obrazovanja je toliko duboko zašla da će komercijalne potrebe od sada potpuno diktirati i programe, pa je sasvim moguće da se nalazimo i na pragu jedne prave pravcate revolucije. Jer kako funkcioniše isključivo prema principima potražnje i ponude, sasvim je moguće da će ponuda, imajući u vidu političku snagu, neophodnost i popularnost antinaučnog diskursa, upravo uz pomoć nevidljive ruke, kreirati i totalno antinaučne programe (koje će proveravati nevidljiva univerzitetska tržišna komisija). Ergo, sasvim je moguće očekivati da se upravo u Srbiji razreši vekovna dilema: dva će sveta biti potencijalno potpuno pomirena, došli smo i do konačnog suda o tome da li je zemlja okrugla ili je ravna: ona je i okrugla i ravna, sve zavisno od potreba kupca i kapaciteta prodavca da deliveruju. Nema više znanja, ima samo vrednosti robe koja se nalazi u izlogu! Uostalom, zarad mađijskog delovanja nevidljive ruke „nauku“ smo jednom već priklali, a i opet ćemo, ako bog da – ovog puta zarad ubrzanije cirkulacije prljavog kapitala.
Psi laju, zakoni prolaze, pa zato na komentare kritičara ne obraćajte pažnju. A posebno nekog tamo „Verbića“: ono što obrazovanje danas nosi nije više nekakvo „iskustvo studiranja“, „znanje“, „stručnost“ i ostale trice na kojima on insistira, već je samo i isključivo označitelj klasne pozicije, pa se stoga ič ne tiče „mišljenja akademske zajednica“. Tako da suština dolaska stranih univerziteta neće biti u nekakvom formiranju akademskih građana i pravom „obrazovanju“ – šta je to uostalom (magistrirali smo na postmorenoj relativizaciji svega) „pravo obrazovanje“ – i još većoj trici „društvenog benefita“, već naprotiv: u označavanju kadra koji se može, zna i sme utaknuti u već razgranati sistem cirkulacije ekonomske i političke moći.
Verbića u usta uzimamo samo zato što je i sam svojevremeno učestvovao u istom sistemu i sa istim đavolom tikve sadio – doduše, možda to jeste svojevremeno bilo iz najbolje namere, ali to činjenicu saučestvovanja ne menja ni za zericu. Šta mu se sada to obilo o glavu nismo sigurni, ali smo sigurni da je Verbić svojevremeno učestvovao u početnim koracima procesa koji sada samo ulazi u završne, pa nam nije najjasnije šta mu to tačno i smeta.
Uostalom, sam Verbić može da posluži i kao paradigma: kao i sva roba (a to znamo, jer se mi samo proizvodnjom i prodajom roba i bavimo – uključujući tu i najtraženiju: pacifikacijom javnog mnjenja i efikasno manipulisanje tranzicijom u njenim metastazičkim stadijumima) izuzetno je potrošan, zamenjiv i lako kvarljiv, pa smo ga pokvarili, zamenili i sad je kao autoritet sasvim potrošen, pa njegova reč danas ima težinu lanjskog snega.
Prim.aut: sve je zapravo poprilično jasno i očekivano, samo ako se za trenutak pogleda iz rakursa dominantnog političko ekonomskog modela.
