Mihailo Jovanović, Marija Obradović, Đorđe Milenković. Jedna od ovih osoba bila je ministar u prethodnoj vladi Ane Brnabić, jedna će biti ministar u novoj, a treću sam izmislio. Ukoliko niste izuzetno predan pratilac domaćih političkih prilika ili vas posao primorava da znate za njih, verovatno nećete moći da kažete ko je ko. U tome nema ničega čudnog. Ministri su u Srbiji potrošna roba, i u poslednjih deset godina menjaju se brzinom kojom šibicari premeštaju kuglicu od kutijice do kutijice. Tempo delimično nameću izbori: samo gledajući parlamentarne, u proteklih deset godina održani su pet puta. Dinamika, doduše, naglo opada čim se glasanje završi. Ove godine smo proveli rekordnih šest meseci čekajući da dosadašnja vlast sastavi koaliciju sama sa sobom, izabere istu premijerku i zadrži gomilu istih ministara.
Stvarnog razloga za zastoj u formiranju vlade, naravno, nije bilo: SNS i SPS imaju komotnu većinu čak i bez rezervista u vidu pseudoopozicionih partija iz Vučićeve orbite. Spolja gledano, jedina svrha odugovlačenja bilo je dalje urušavanje državnih institucija na čijim temeljima se gradi kult vođe kao nosećeg stuba paralelne strukture moći oličene u SNS. Raskrstili smo čak i sa prividom da vladu predlaže premijerka. Umesto toga, sastav je Glavnom odboru SNS izdiktirao predsednik države, oni su ga bez rasprave usvojili, a zatim je to formalizovala i skupština Srbije, poput ćate čiji se posao svodi na to da lupi pečat na dokument koji su napisali i potpisali drugi.
Javnost se, razumljivo, zainteresovala za čitav taj mučni proces tek po objavljivanju spiska ministara, polemišući o tome da li je nova vlada više “prozapadna” ili “proruska” u odnosu na prethodnu. Seciralo se ko je od ministara sklonjen a ko je novo lice, određujući na osnovu tog limenog petla pravac Vučićevih vetrova. Već na prvi pogled bilo je jasno da su ovoga puta izostavljeni istaknuti proponenti Zapada (Mihajlović, Čomić) ali i Rusije (Vulin, Popović). No, analizirati kuda naginju preostali i novopridošli članovi vlade imalo bi smisla jedino ako bi se pošlo od ideje da spoljnopolitički smer određuju ministri ili premijerka. Ne treba biti vanredno dobro informisan da se zna da to nije tačno.
Budući da se politički kurs Srbije diktira iz predsedničkih dvora, Vučić je ležerno mogao da u vladu natrpa najveće ljubitelje Rusije ili EU, i da se time i dalje ništa ne promeni ni za jotu. Imena ministara su fasada vlasti: među njima ima koloritnih pojava čije reči i postupci variraju – katkad dramatično – u količini štete koju prave, ali niko od njih ne vodi samostalnu politiku.
Šetanje ministara od resora do resora još jedan je pokazatelj kozmetičkog karaktera njihove uloge. Darija Kisić je od stručnjakinje za rad i zapošljavanje preko noći postala ekspertkinja za brigu o porodici i demografiju. Tomislav Momirović je 2020. bio kandidat za ministra privrede, umesto toga dobio je resor građevinarstva, a sada je prekomandovan na unutrašnju i spoljnu trgovinu. Nikola Selaković je sa spoljnih poslova prešao na rad i zapošljavanje. Ili je SNS rasadnik renesansnih ličnosti i polihistora koji sve čega se prihvate mogu da rade podjednako dobro, ili su – što je znatno izvesnije – razlike između vođenja različitih resora zanemarljive kada je uloga ministra svedena na sprovođenje predsedničkih direktiva.
Nominalno nestranačke ličnosti – ovoga puta ih, ako dobro brojim, ima čak devet – trebalo bi da signaliziraju tobožnje uvođenje eksperata u vladu. Međutim, ako se prisetimo vanstranačkih ministara od 2012. naovamo, shvatićemo da se njihova ekspertiza na kraju svede na to da a) promptno završe u SNS (npr. Brnabić, Kisić-Tepavčević), b) traju jednu sezonu i posle više nikad ne čujemo za njih (npr. Lazar Krstić, Verbić) ili c) traju jednu sezonu i posle, nažalost, i dalje čujemo za njih (Radulović).
Porastao je i broj ministara bez portfelja – mističnih bića koja nemaju ministarstva nego specijalna zaduženja. Radni zadaci trojca Tončev – Đerlek – Milićević još uvek se ne znaju, pa se nameće i pitanje kako je ikome normalno da se najpre odrede ministri a tek onda da se smišlja čime (i da li) ih uposliti. Zašto sada imamo tri takva slučaja ne dva, kao u prethodnoj vladi Ane Brnabić? Zašto ne pet ili devet? Nebo je granica, a ionako ih premijerka i njen šef ne plaćaju iz svog džepa.
Kraći mandati za duže vladanje
Kad smo kod toga, izbori su skupa rabota. Preliminarni izveštaj Transparentnosti Srbija navodi da nas je Vučićev ničim obrazloženi užitak pritiskanja tastera za reset vlade samo ove godine koštao 15,7 miliona evra. Vratimo se zato na trenutak na pitanje na kom se nedovoljno insistira: zbog čega smo u proteklih deset godina vanredne izbore imali čak tri puta? Kao što im ime sugeriše, oni su devijacija u odnosu na zakonom predviđeni četvorogodišnji ciklus, i u političkoj praksi dešavaju se u vreme nestabilnosti. Uobičajeno je da ih izazivaju sukobi unutar koalicija koji vode povlačenju podrške vladi, ili pak afere čiji rezultat je dramatičan gubitak podrške birača. To navodi na pitanje zbog čega stabilna većina, kakvu SNS uživa bezmalo deceniju, ima potrebu da krati mandate svoje vlade?
Prvi deo odgovora je poznat: održavanje konstantne krize unutar opozicije kroz ritualno nanošenje poraza za porazom u kratkom vremenskom roku, i priređivanje sopstvenim biračima razloga za isprazno slavlje. Međutim, drugi deo je daleko manje simboličan. Iako spolja monolitna, SNS je iznutra izuzetno kompetitivna. Unutarstranačke struje i beskrajni defile karijerista znače stalnu glad za napredovanjem.
Izbori su zato pretvoreni u svojevrsni stranački ventil: daju ogromnoj partijskoj vojsci nešto čime će se baviti, održavajući je aktivnom, a ambicioznim aparatčicima omogućavaju priliku da se istaknu kroz „organizovanje“ i tako se domognu viših spratova u hijerarhiji. Najvažnije, omogućavaju Vođi dvostruku kontrolu nad najvišim ešalonima kroz sistem nagrade i kazne. Oni koji su već u nekoj grani vlasti „duguju“ onome ko ih je tamo postavio, ali ujedno imaju šta da izgube i moraju da mu konstantno dokazuju lojalnost. Pojedinci koji se zaigraju i zaborave na svoje mesto (Mihajović, Stefanović) bivaju brižljivo odstranjeni. Pretendenti, s druge strane, treba samo da se istaknu do sledećih vanrednih izbora, koji su uvek tu za najviše godinu ili dve.
Tako je, na kraju krajeva, i sada: diktirajući ljude koje je šest meseci birao za ministre, Vučić je unapred najavio da je napravio vladu „koja će da prezimi ovu zimu i možda sledeću zimu i to je to“. Umesto novih vanrednih izbora, možda bi nam se više isplatilo da u zgradu u Nemanjinoj 11 ugradimo rotirajuća vrata. Vratara već imamo.
