Muzičari su zaduženi za dobru atmosferu na zabavama, ali da li od tog posla mogu sebi obezbediti pristojan život, pun dobre pesme i zabave?
Doček Nove godine redak je trenutak za opuštanje, druženje i veselje. I dok jedni slave, drugima je to još jedan radni dan u godini, možda najvažniji da bi donekle poboljšali godišnji budžet. Kafane, restorani, klubovi, trgovi uposliće brojne estradne umetnike i izvođače koji će nas zabavljati.
„Kafana je moja sudbina“, kaže nam Jugoslav Stanojević,1 muzičar. Ovaj posao je sam odabrao i voli da ga radi, čak i da neće, kaže da danas više i nema nekog izbora. Kako mu je ovo jedini izvor prihoda, ne može prestati da ga radi, čak ni pod pritiskom zdravstvenih problema prouzrokovanih ovim poslom. „Ljudi misle da je to zezanje i lak posao, a to uopšte nije tako. Ti treba ljude da zabaviš, da budeš raspoložen. E sad, da li ćeš ti otići na svirku stvarno raspoložen ili ćeš da glumiš raspoloženje… Nekad imaš problema u životu i to je onda toliko teško da ne mogu da opišem. Ako dođeš namrgođen, neće te publika. A i fizički je težak posao. To što mi radimo, to je više pozorište, kako je rekao jedan moj kolega.“
Većina muzičara danas radi bez ugovora o radu, što znači da mali broj njih poseduje sigurno radno mesto. Tako, oni zavise od privremeno-povremenih angažmana, čije je nalaženje otežano velikom konkurencijom budući da ponuda prevazilazi potražnju na tržištu rada njihove struke.
Fleksibilni život muzičara
„Manuo sam se menadžerisanja, a radio sam to amaterski potpuno i bez naplaćivanja“ – nastavlja naš sagovornik. „Ne radim to više, zato što mislim da treba imati poseban dar za rešavanje problema s kojima se susrećeš – da nađeš ljude koji su slobodni, s gazdom da isteruješ cenu, organizuješ zamenu kad je neko zauzet… Ne samo što zahteva novaca nego i nerava“, izjavljuje Stanojević.
Radni dan muzičara može početi kasno uveče ali i rano ujutru. Radno vreme ne postoji, u nekim slučajevima se svira dok poslednji gost ne ode. Koliko svirki će biti u toku određenog perioda zavisi od više faktora.
U proseku jednom nedeljno stalna svirka, ali nekada bude i nekoliko tezgi. Tri, četiri, a nekada i pet, a desi se da nema nijedna. Tokom praznika svirki ima puno više. Ranije sam u decembru svirao svaki dan, ponekad i više puta dnevno. Firme, društva… To je bilo ranije, pre demokratije, kaže Stanojević.
Kao i ostale komponente ovog oblika rada, zarada mužičara je fleksibilna. Zbog činjenice da veliki broj muzičara radi na crno, ali i upitnog pravnog okvira rada estradnih umetnika, teško je ugovarati cenu svirki.
Teški uslovi života i nepostojanje stalne zarade primoravaju izvestan broj muzičara na takozvane svirke za bakšiš, kada je količina zarađenog novca potpuno neizvesna. Pristajanjem da sviraju za bakšiš ili znatno nižu cenu, ovi muzičari snižavaju cene nastupa i ostalih muzičara, pa je šteta po muzičare višestruka, a korist ubiraju vlasnici ugostiteljskih objekata.
Naš sagovornik smatra da značajan faktor u snižavanju cene rada estradnih umetnika i izvođača predstavlja i „nelojalna konkurencija“. Dok jednima ovaj posao predstavlja jedini izvor prihoda, drugima je to dodatna zarada ili čak neka vrsta hobija. „Neke moje kolege imaju lepe penzije ili su zaposleni i imaju plate i uz to sviraju. Tako da njima nije važno koliko je gaža, koliko će da zarade. I takvi obaraju cenu.“, priča nam Stanojević.
Da li važi Kolektivni ugovor u kafani
Kako bi se ova vrsta problema predupredila Samostalni sindikat estradnih umetnika i izvođača Srbije (SSEUI) i Unija poslodavaca Srbije zaključili su Poseban kolektivni ugovor za radno angažovanje estradno-muzičkih umetnika i izvođača u ugostiteljstvu. Takođe, u julu ove godine Vlada je donela odluku o njegovom proširenom dejstvu i sada se ugovor odnosi na sve poslodavce na teritorije Republike Srbije, bez obzira da li su članovi Unije ili ne. Osnovna svrha ovog ugovora jeste da obezbedi jednaka prava izvođačima programa, sa jedne strane, kao i jednake uslove poslovanja za poslodavce, sa druge.
Ipak, predsednik SSEUI Dragiša Golubović, tvrdi da Poseban kolektivni ugovor u tom smislu ne predstavlja novost. „Poslodavci su i po Zakonu o radu imali obavezu da zaključuju ugovore sa svim muzičarima“ – kaže Golubović − najniža cena rada ostala je u iznosu minimalne zarade, koja se utvrđuje na socijalno-ekonomskom savetu, dodaje on. Ono što smatra da je ugovorom postignuto jeste specifična zaštita prava umetnika, izvođača, kao i poslodavaca. „Garantuje se bezbednost muzičara, instrumenata. Predviđa se vremenski rok za koji se zaključuje ugovor o izvođačkom delu, rok isplate i ta cena koja mora da bude ispoštovana. Ona ne mora da bude minimum, može biti i veća. Ukoliko umetnik ili izvođač imaju problem, onda imaju pravo da se obrate sindikatu“, kaže Golubović.
Međutim, situacija na terenu je ipak složenija. Pre svega, pojedinci koji se bave estradno-muzičkom delatnošću mogu biti samostalci – ljudi kojima je taj rad osnovno i jedino zanimanje – ili nesamostalci – odnosno pojedinci kojima je to dopunska delatnost. Preciznije, samostalci su po osnovu tog zanimanja prijavljeni na penziono, invalidsko i zdravstveno osiguranje, dok nesamostalci imaju drugi osnov prijave (ili nisu prijavljeni na PIO ni po jednom osnovu).
Zatim, utvrđuje se i status umetnika ili izvođača. Status umetnika uređen je nizom preciznih kriterijuma koje predviđa Pravilnik Ministarstva kulture,2 a mogu ga utvrditi Savez estradno-muzičkih umetnika ili Udruženje džeza, zabavne i rok muzike. Golubović ističe:
Ako je umetnik, on ima pravo da mu lokalna samouprava uplaćuje doprinose. Uglavnom to samouprave prihvataju, neke ne prihvataju, ali dosta njih prihvata, dok izvođač bez statusa umetnika sam sebi uplaćuje doprinose.
Dalje, estradni umetnici i izvođači moraju plaćati značajne iznose na godišnjem nivou kako bi stekli i održavali navedene statuse i uopšte imali priliku da nastupaju i zarade, ukoliko žele da njihov rad bude legalan.3 Pored toga, sami sebi treba da uplaćuju doprinose u iznosu od oko 8500 dinara mesečno, kako nam kaže Golubović. Ukoliko i ima stalan mesečni angažman, što je redak slučaj, i može da očekuje minimalnu zaradu predviđenu zakonom od 22 620 dinara, umetnik ili izvođač samostalac treba gotovo polovinu svoje zarade da uplaćuje za doprinose. Poslodavac pak za ovu kategoriju plaća samo porez, i to umanjen za priznate normirane troškove (što iznosi oko 35%). Tako i Golubović ističe u pomirbenom maniru: „Svaki kolektivni ugovor je u službi zaštite prava radnika. Ali i druga strana koja potpisuje kolektivni ugovor traži određena prava, ne samo da ima obaveze prema radniku već i da radnik ima određenu obavezu. Moramo tu pomiriti neke interese. Mi smo to uspeli da uradimo tako da su naši radnici, muzičari dobili određena prava kroz elemente koje sadrži kolektivni ugovor, ali i druga strana ima prava.“
Nekadašnja regulativa
U vreme socijalizma, muzički umetnik smatran je socijalističkim umetnikom, a socijalistički umetnik bio je direktan proizvođač kulturnih dobara na području umetničkog rada.
Prvi pokušaji formalizacije rada estradnih umetnika zabeleženi su neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Ipak, najvažniji period pokušaja regulisanja radnih odnosa muzičara jesu šezdesete godine prošlog veka i početak takozvane estradizacije. Ustanovljene su kategorije estradnog radnika i estradnog umetnika kao pokušaj stvaranja krovnog koncepta nezavisnog od muzičkog žanra.
Kako bi se regulisao pravni status muzičara u uslužnoj i estradnoj delatnosti, Udruženje muzičkih umetnika Jugoslavije je 1970. godine osnovao Jugokoncert, pravno telo koje se bavilo unajmljivanjem i rezervisanjem izvođača sa ciljem formalizovanja njihovog rada. Prioriteti su bili rešavanje pravnog statusa, autorska prava, socijalno i zdravstveno osiguranje estradnih radnika.
Osnova plana sastojala se u iskorišćenju tržišne vrednosti popularne muzike prilikom prodaje ploča. Glavni argument u korist ovakve regulative bila je činjenica da će estradni umetnici prodajom ploča, pored lične zarade, obezbediti i zaradu domaćoj industriji ploča.
Ipak, manjak regulative u okviru rada diskografskih kuća onemogućio je sprovođenje ovih planova. Muzičari su ploče izdavali preko državnih diskografskih kuća, ali su u praksi zadržavali svoje zvanje samostalnih umetnika i svoj rad nastavljali u neformalnom sektoru. Iako su zvanično bili zaposleni u nekom uslužnom preduzeću, muzičari bi, posredstvom vanzakonskih menadžera, nastupali na privatnim događajima, poput svadbi ili porodičnih okupljanja. Tako su muzičari, pored posedovanja zvaničnog posla, predstavljali i samostalne preduzetnike, a time i konkurente, čime je slabljen potencijal njihovog organizovanja.
Kako dalje?
Danas, pola veka kasnije, tržište rada estradnih umetnika i izvođača ostaje i dalje neuređeno. Za razliku od perioda socijalizma, danas ne postoje ozbiljni, sistemski pokušaji rešavanja ovih kompleksnih problema, pa su muzičari prepušteni neformalnom poslovanju.
Ponovnim pokretanjem reformi u ovoj oblasti, koje bi imale za cilj formalizaciju statusa umetnika i izvođača, mogla bi se sprečiti dalja prekarizacija i prekomerna eksploatacija njihovog rada. Neophodno je očuvati sistematizaciju rada u ovoj oblasti, ali u realnim okvirima rada umetnika i izvođača.
Kako bi se sprečila zloupotreba muzičkih radnika, neophodno je sprovoditi i konstantnu kontrolu zapošljavanja i unamljivanja muzičara. Bez rada inspekcijskih službi, svaki vid propisa je uzaludan, jer će vlasnici objekata uslužnih delatnosti, zbog niže cene njihovih usluga, uvek nastojati da unajmljuju muzičare na crno.
SSEUI tvrdi da redovno edukuje javnost o pravnim okvirima, pravima i obavezama umetnika, izvođača i poslodavaca, te da je nepoznavanje prava i obaveza odlika „bezobrazluka koliko muzičara toliko i ugostitelja“. Ipak, nedostatak poverenja u postojanje pravne države, kao i nepoverenje u rad sindikata ne mogu se zanemariti. Kako nam kaže Stanojević: „U ovakvom društvu u kojem se ne poštuju ni oni zakoni koji su dobri, mislim da nema rešenja.“ Iz tog razloga, rad sindikata i udruženja mora biti transparentniji i vidljiviji. Takođe, potrebno je raditi na uprošćavanju sadržaja o regulaciji i propisima koji se plasiraju putem zvaničnih stranica reprezentativnih institucija i medija, jer su većini korisnika, prosto, nerazumljivi. Naposletku, najvažnije je da prioritet sindikata postanu interesi radnika, a ne poslodavaca.
- Pravo ime sagovornika poznato je redakciji.
- Pravilnik o bližim uslovima, merilima i kriterijumima, kao i postupku po zahtevima lica za utvrđivanje statusa lica koja samostalno obavljaju umetničku ili drugu delatnost u oblasti kulture
- Da bi se postalo estradno-muzičkim umetnikom ili izvođačem, neophodno je članstvo u udruženju, savezu i sindikatu. Prvo određena komisija utvrđuje da li je neko muzičar i u kojem svojstvu (samostalac-nesamostalac). Kada je na osnovu određenih kriterijuma primljen, plaća članstvo u zavisnosti od svojstva: 7000 dinara za nesamostalca i 5500 za samostalca godišnje − članstvo u udruženju iznosi 3000 dinara, članstvo u sindikatu 500, a 3500 ili 2000 dinara plaća se članstvo u savezu, u zavisnosti od svojstva. Samostalci plaćaju manje, pošto uglavnom sami uplaćuju svoje doprinose (sem u slučaju umetnika kojima to pokriva lokalna samouprava).
