Ovaj članak istovremeno objavljuje portal Mérce na mađarskom jeziku.
Država pod vođstvom predsednika Aleksandra Vučića, premijerke Ane Brnabić i ministra spoljnih poslova Ivice Dačića odlučila je da izruči Turskoj Đevdeta Ajaza (Cevdet Ayaz). Sud turske diktature osudio je tog kurdskog aktivistu na petnaest godina zatvora. Odluka o izručenju doneta je uprkos molbi jednog od stručnih tela Organizacije ujedinjenih nacija. Srpska je država, naime, tvrdila da je dotična molba Komiteta OUN protiv torture kasno primljena, što je, na žalost, laž.
Beogradski centar za ljudska prava ističe da su turske vlasti već vršile torturu nad Đevdetom Ajazom, da povrh toga nije obrađen ni njegov zahtev za azil, te da njegovo izručenje pre odluke nadležnog organa o tom zahtevu predstavlja kršenje zakona. Prema Centru, izručenje Đevdeta Ajaza krši član 3. Evropske konvencije o ljudskim pravima, član 33. Konvencije o statusu izbeglica, odnosno član 6. Zakona o izbeglicama Republike Srbije.
Težnja državnog vođstva Republike Srbije je da međunarodno javno mnjenje uvaži Srbiju kao evropsku i demokratsku zemlju. Istina je da se svuda u svetu krši Ženevska konvencija o izbeglicama, ali ta činjenica ni za jotu ne menja međunarodnu pravnu situaciju kao ni mišljenje o Srbiji. To što druge — između ostalog zapadne — države (i sama EU) u današnje vreme ignorišu prava izbeglica, ne predstavlja pravni presedan za izručivanje političkih izbeglica dželatima diktatura; jer ovakvim zloupotrebama krši se zakon.
To što ni takozvane evropske demokratije nisu demokratske, ne čini demokratskom ili prihvatljivom državu Aleksandra Vučića (ili Viktora Orbana).
Jasno je da Đevdetu Ajazu ne bi palo na pamet da traži utočište u Mađarskoj: mađarska država (a ne ceo mađarski narod!) poznata je po protiv-izbegličkom stavu, ksenofobiji i islamofobiji. Ali ono što se sada dogodilo sa Đevdetom Ajazom u Srbiji, pokazuje da je mit o ljudskim pravima u Evropi doista samo mit. Srbija i Rumunija donekle jesu slobodnije države od Mađarske i Poljske — međutim, ove razlike su, na žalost, zanemarljive.
„Demokratska Evropa“ povremeno strogo osudi diktaturu predsednika Erdogana, ali to veoma često ide u korist rasističkoj propagandi protiv turskih pečalbara, migranata (odnosno turske manjine koja odavno tamo živi). Na primer, zabranjuju se izborne kampanje turskih političara među pripadnicima dijaspore — uključujući turske i kurdske demokrate — sprečava rad turske i kurdske levice na zapadu, čije su stotine predstavnika u zapadnoevropskim zatvorima. Time pomažu tursku diktaturu, i istovremeno sateruju u ćošak vlastitu tursku (ili turskog porekla) manjinu, što je odurno.
Uprkos tome što režim predsednika Erdogana na osnovu fabrikovanih optužbi zatvara desetine hiljada ljudi, ukida prava slobode, zapadne sile i dalje gaje manje više prijateljske odnose s njim. Kako je to rekao jedan od ministara Viktora Orbana — otvorenog neprijatelja organizacija ljudskih prava — „Turskoj je potrebna stabilnost, a ne demokratija.“
Politiku gledamo realistično i znamo da vlade moraju da vode računa o ekonomskim i strateškim interesima svojih država. Turska, pak, vrši veliki pritisak na evropske, pre svega balkanske države. Ali, Turska nije jedina. Ekspanzija Rusije i Kine nameće opreznost srednjeevropskim državama prema primenjivanju ljudskih prava. SAD, EU i zapadnoevropskim sile takođe vrše ekonomski pritisak zarad postizanja vlastitih političkih ciljeva. (Donald Tramp je otvoreno pretio ekonomskom odmazdom svim članicama UN, koje bi glasale protiv Amerike u slučaju „Jerusalima“: vredi primetiti da se više istočnoevropskih država suzdržalo od glasanja na Generalnoj skupštini UN.)
Ali, ni zapadna praksa nije mnogo bolja. Opšte je poznato da zapadnoevropske države primoravaju na „povratak“ izbeglice pripadnike ugnjetavanih religioznih grupa, nacionalnih manjina, ili, pak, političkih struja. Time se krše kako stari principi prava izbeglica, tako i važeći propisi. U Berlinu su diplomate iz Vijetnama (!) usred bela dana kidnapovali izbeglicu iz Vijetnama i ukrcali ga na privatni avion za Hanoj. Taj čovek je u zatvoru, protiv njega se se vodi sudski postupak. Nemačka ne čini ništa osim davanja izjava za štampu. Deniz Juđel (Deniz Yücel), saradnik Die Welt (ranije Die Tageszeitung, ili Taz) pod mutnim optužbama sedi u zatvoru u Turskoj — uprkos poprilično slabom protivljenju Nemačke vlade — baš poput još otprilike 1500 turskih novinara koji su manje poznati u inostranstvu.
Azerbejdžanski (!) diktator troši ozbiljan mito (milione u dolarima) na postizanje svojih evropskih političkih ciljeva. Od toga je navodno 7 miliona završilo na računima povezanim sa interesima u Mađarskoj. Ovo je najneposredniji oblik ekonomskog uticaja, i ne predstavlja retkost.
Svedočeći takvim (i mnogim sličnim) pojavama s pravom možemo biti pesimisti. Ali ovo nije pitanje raspoloženja. Države imaju obaveze, koje moraju poštovati nezavisno od okolnosti. Političke izgnanike i izbeglice nije dozvoljeno izručiti — može se protiv njih voditi istraga, ali izručiti ih državama koji ne raspolažu ni minimumom garancija pravne države: zabranjeno je.
Ovaj članak pišem, jer se i naši srpski prijatelji protive ovom postupku srpske vlade, i za to protivljenje svako mora da zna; nadalje, zaštita političkih sloboda ne poznaje — ne sme da poznaje i neka nikad ne stekne — granice. Zatim: zato što je istočnoevropska solidarnost važna, kako u slučaju malih i velikih, tako i u slučaju individualnih i kolektivnih interesa, i ona treba da ignoriše retoriku etničke netrpeljivosti antidemokratskih sila u regionu. Na posletku: treba činiti sve da bi se oslabio Erdoganov režim, koji predstavlja pretnju narodu Turske i istočnoevropskim komšijama. (Setimo se samo Erdoganove posete Atini, gde se drznuo da otvoreno iznese nelegalne teritorijalne zahteve.)
Više desetina hiljada naših drugova i drugarica sa levice pati u turskim zatvorima (da ne spomenemo druge društvene grupe širom sveta lišenih svojih prava). Najmanje što možemo da učinimo je da dignemo glas: međunarodno javno mnjenje ne sme da odustane od protesta, od štićenja žrtava, od neprekidnog zastupanja prava na slobodu političkih zatvorenika.
Neka puste na slobodu turske političke zatvorenike, poznate i nepoznate, levičare i religijske konzervativce, svih nacionalnosti.
Ovaj članak nije duhovit, ni originalan. Ali to nije ni represija.
Sa mađarskog preveo: András Juhász
