Narodna biblioteka Srbije je na svom sajtu objavila dopis u kojem se javnosti predočavaju razlozi zbog čega je digitalizovanu Politiku vratila na svoju javnu adresu. Do prethodnog uklanjanja kolekcije tog lista za period od 1904. do 1941. godine je došlo na osnovu usmenog zahteva aktuelne direktorke medijske kuće Politika.
Kako se u dopisu od 18. marta navodi, direktorka Politike, Mira Simić-Glišić, krajem februara 2019. godine, uputila je zahtev Narodnoj biblioteci Srbije da sa svog sajta ukloni digitalizovanu kolekciju brojeva listova Politike od 1904. do 1941. godine, kao i da ukine uslugu skeniranja i fotokopiranja članaka iz lista Politika za svoje korisnike. Dodatno, direktorka Politike je uputila zahtev Narodnoj biblioteci da sa svog sajta ukloni obaveštenje da je digitalna Politika upravo uklonjena na njihov zahtev.
Nije jasno zbog čega je ovaj (usmeni!) zahtev uopšte upućen jednoj biblioteci, budući da ne postoji nijedan pravni osnov za njega.
Kako se i u samom dopisu navodi, Pravna služba Narodne biblioteke Srbije pozvala se na Zakon o autorskom i srodnim pravima, specifično na član 45, član 102 i član 103, koji potvrđuju zakonsku osnovu i odluku biblioteke da se „digitalne kopije Politike bez ograničenja nađu u slobodnom pristupu.“
Ističući u pismu da je institucija postupala u skladu sa zakonom ostvarujući opšti interes i ispunjavajući svoje nadležnosti koji su joj povereni Zakonom o bibliotečko-informacionoj delatosti, upravnik Narodne biblioteke Srbije, Laslo Blašković, inače potpisnik navedenog dopisa, dodao je da stavljanjem digitalnih kopija Politike u slobodan pristup, Narodna biblioteka nije ostvarila nikakvu ekonomsku korist. U pismu se dalje navodi:
U vremenu vrtoglavog porasta potrebe najšire korisničke publike za pristup informacijama u elektronskom formatu, kao i trendu digitalizacije informacija izvorno nastalih u papirnom obliku, vitalna uloga biblioteka je da čini napore da svim zainteresovanim građanima omogući da pristupaju građi na način koji je za njih pristupačan i jednostavan, vodeći računa o tome da ova građa pripada javnom domenu. U predmetnom slučaju nismo utvrdili da je Narodna biblioteka napravila prekršaj u razumevanju prava da pomenute sadržaje javno prikaže.
Budući da su pored zahteva za uklanjanje sadržaja Politike za navedeni period, upućeni zahtevi da biblioteka ukine mogućnost skeniranja i fotokopiranja Politikinih izdanja, nameće se utisak da iza poteza Politikine uprave stoje pre svega razlozi lukrativne prirode.
U prilog tome govore i mnoge druge prakse privatnih, a sve češće i javnih institucija, da putem naplaćivanja različitih usluga skeniranja i fotokopiranja, dodatno popunjavaju sopstvene budžete. U dopisu se upozorava da se radi o grubom mešanju „u unutrašnja pitanja Narodne biblioteke Srbije koja nadilaze okvire Vaših ingerencija.“
Zanimljivo je i da je u periodu o kojem je reč Politika obustavila dostavljanje obaveznih primeraka novih izdanja Narodnoj biblioteci kao nadležnoj depozitnoj instituciji, što, po zakonu, predstavlja prekršaj, na šta dopis takođe podseća.
V.K.
