Šta su sve posledice manira okrivljavanja svih, povratnika iz inostranstva, migranata, okrivljavanja „onih 10 posto“, jer „90 posto se pridržava mera“?
Za početak, da razumemo šta je to uopšte manir. Manir je put i način ponašanja ili postupanja u nekoj stvari, način obrađivanja koji prelazi u jednoobraznost i šablon. Ovo je, naravno, samo deo mogućih značenja reči, no za ovaj tekst to će nam biti dovoljno.
U proteklim nedeljama, u medijima se sve više kristalisala poruka sa različitih strana o nepoželjnosti načina na koji se čelnici vlasti obraćaju građanima, pri tom, prevashodno se ukazivalo na manir okrivljavanja celokupnog građanstva naše države za vanrednost trenutnog stanja.
O tome su već napisani mnogi tekstovi i dati mnogi komentari na različitim medijima, pa tako i u komentarima na postove na društvenim mrežama. I to je dobro. Pritisak i glas javnosti je važan, i to ne samo u ovim okolnostima. No, pogledajmo malo bliže šta su sve posledice manira okrivljavanja celokupnog građanstva, povratnika iz inostranstva, migranata, i, najaktuelnije, okrivljavanja „onih 10 posto“, jer „90 posto se pridržava mera“.
Pre svega, iznošenje ovako paušalnog procenta da bi stvari izgledale istinitije manir je ovih čelnika vlasti i u redovnom, pa tako i u ovom drugom, vanrednom, stanju. Ipak, jeste veoma važan pomak da se u zvaničnim obraćanjima više ne govori o svima kao krivcima, već da se počelo sa diferenciranjem i da smo došli i do zvaničnog uvida da većina građana, ipak, poštuje propise. Kako se to može indirektno zaključiti? Pa, pre svega, iznošenjem zaključaka da „mere Vlade uspevaju“. Ovo, nasuprot implicitnom značenju, ipak nije jednosmeran proces.
Mere Vlade uspevaju jer su građani doneli odluku da poštuju, budu solidarni, zaštite sebe i druge… Dakle, uspevamo jer su građani doneli dobre odluke o svom ponašanju, a koje su u skladu sa preporukama struke i Valde. Iz ovoga sledi da, gle čuda, građani i Vlada imaju zajednički cilj koji je jedino moguće postići usaglašavanjem i poštovanjem. Zastoj u ovakvom maniru rešavanja problema, pak, pravi manir komunikacije u kom je važo pronaći krivca, a cilj čelnika vlasti je da krivac bude negde drugde, po mogućstvu među ljudima.
I, kao što smo mogli ispratiti na društvenim mrežama i u medijima, ljudima onaj prvi manir „svi ste krivi“ ipak nije prijao, te je na snagu stupio manir „10 posto je krivih“. I sada zastanimo na trenutak. Prisetimo se kako smo se osećali kada smo dobijali poruke da smo svi krivi. Da, iako ne izlaziš više nego što je neophodno jer, zaboga, štitiš sebe i druge, ipak si nekako kriv. Bes, ljutnja, strah, tuga, bespomoćnost,..? Sve od navedenog?
Problematičnost sa manirima koji krase čelnike vlade i osobe na pozicijama moći je što njihovi maniri imaju snagu da se preliju i na građane i da postanu stvarnost građana. Građani, u tom slučaju, počinju stvarnost da razlučuju u tim manirima, u konkretnom slučaju, da i sami traže krivca – vlasnike pasa, na primer. I tako, vlasnici pasa počinju da budu krivi za to što oni mogu da se prošetaju, ali ne i oni koji nemaju pse – Vlastima su bitniji psi od ljudi!
Vlasnici pasa počinju da budu kivi i što se u javnosti ne čuje dovoljno glas roditelja dece sa autizmom, zar su psi bitniji od dece?! Vlasnici pasa počinju da budu krivi i što su naši stariji sugrađani zatočeni već nedeljama – zar su psi važniji od moje bake?! Primećujete manir? Sećate li se i ko ga je prvi javno izneo, u maniru – važniji je život ljudi nego šetanje pasa, a oni su iskorišćavali svoje privilegije. I opet manir – svi su ih iskorišćavali. I opet manir koji ide ruku pod ruku sa manirom „svi“ – „mi i oni“: mi koji nemamo pse i svoja prava i oni koji imaju pse i njihova prava; mi koji sedimo u kući jer smo odgovorni i oni koji ne sede jer su bezobrazni; mi koji se protivimo ovome što nam rade i oni koji botuju i podržavaju…
A mi, mi koji se protivimo ovome što nam rade, mi koji se protivimo načinu na koji komuniciraju sa nama, mi koji smo besni jer smo prepušteni Vođi na Volju, da li smo otporni na korišćenje njegovih i njihovih manira prema Drugima? Da li smo, uopšte, svesni Drugog? Jer taj Drugi nije otcepljen od nas. Taj Drugi ima ista prava i nedaće kao i mi, jer smo zajedno u ovome. Zajedno smo i u tome što nikome ne prija sve što se dešava, jer smo uplašeni i zabrinuti, bez obzira što nam, krajnje nestručno, kažu da je sada „sve poznato, pa nemamo čega da se plašimo“. I ja i ti i onaj Drugi, svi smo u ovome. I tu leži zamka manira – da ih ne želimo na svojoj koži, ali ih koristimo na koži Drugog, jer smo uvučeni u taj manir, a da ni ne primećujemo. To je zamka.
A kad ima zamki, valja biti i oprezan – zastati, razmisliti. Razmisliti o samohranoj majci deteta sa autizmom koja više nema podršku defekologa kakva joj je potrebna, o onome ko je ostao bez posla i pita se šta će biti kada ovo prođe, o onome ko skuplja i dalje plastične flaše po kontejnerima jer, i bez korone, to je njegov jedini način da zaradi, a sada je opasnost od zaraze veća, o onima koji su u porodicama ispunjenim nasiljem i mržnjom… A kada razmislimo i razumemo i Drugog, onda imamo šanse da mi ne upadnemo u zamke tih manira. Naša je odluka koji ćemo manir izabrati. I tu leži sloboda, čak i u ovim vanrednim okolnostima. A posebno u redovnim, kada i ovo prođe…
