Nisu postojale prepreke da se nova vlada formira već dan nakon konstituisanja novog saziva Narodne skupštine. Zašto i dalje ne znamo imena novih ministara i ministarki stvar je odluke akutelnog predsednika koji se jedini pita za sve u našoj državi.
Kada je nakon održanih parlamentarnih izbora 21. juna postalo jasno da je vladajuća Srpska napredna stranka, odnosno lista „Aleksandar Vučić – za našu decu“, u čijem se nazivu ime partije ne spominje, osvojila 188 poslaničkih mandata, malo ko je verovao da više od sto dana kasnije i dalje nećemo znati ko su novi premijer i ministri.
Da u novom parlamentu ima opozicionih partija, da se vode teški pregovori više partija oko nove većine, i da se partije trude da formiraju minimalne pobedničke koalicije i tako uvećaju broj svojih članova u izvršnoj vlasti, kako je to uobičajeno u parlamentarnim demokratijama, onda ne bi bilo ništa sporno oko formiranja nove vlade. Ipak, u novom parlamentu nema opozicije, za pregovorima nema potrebe jer je jasno ko vodi glavnu reč, a vladajuća partija, odnosno njen predsednik koji je ujedno i predsednik države mogao je da formirao novu većinu odmah nakon izbora. Da je hteo.
Iako ne postoje realne prepreke da se formira nova vlada, sasvim je moguće da će ovo biti najduži period čekanja nakon održanih izbora. Pre trinaest godina čekalo se sto četrnaest dana za formiranje nove vladajuće većine, kada su koaliciju sklopile, „u minut do dvanaest“, Demokratska stranka Srbije, Demokratska stranka, Nova Srbija i G17+, koje danas ne predstavljaju ozbiljniju političku opciju na domaćoj partijskoj sceni.
Od završetka izbora, naslovne strane tabloida prepune su spekulacija oko kadrovskih rešenja za novu vladu i imena potencijalnih ministara i ministarki. Naravno potpuno je nevažno za život ljudi ko će dobiti koji resor, jer se odluke neće donositi u ministarstvima. Da li će bezbednosne službe manje prisluškivati građane i opoziciju ako će ministar policije biti Aleksandar Vulin ili ako budemo imali novog šefa BIA-e umesto Bratislava Gašića? Da li će dvesta hiljada otpuštenih radnika i radnica za vreme pandemije koronavirusa imati kvalitetniju socijalnu zaštitu ili će se naprasno početi da se poštuju radna prava ako Ministarstvo za rad, boračka i socijalna pitanja ne bude vodio Zoran Đorđević? Da li će nam biti bolji putevi ako Goran Vesić zaista bude vodio Ministarstvo saobraćaja i infrastrukture, kako se spekuliše? I da li će nam ekonomija procvetati ako ministar zaista bude bio Tomislav Momirović?
Pre bilo kakve analize i navođenja objašnjenja i razloga zašto i dalje nije formirana nova vlada, važno je istaći da je presudna volja jednog čoveka koji se pita za sve u našoj državi, pa tako i za kadrove nove vlade.
Sada bi mnogi izneli argumente kako je protivustavno da predsednik određuje nove ministre i to odavno znamo, a nije toliko korisno obnavljati debatu da li je u skladu da ustavom da predsednik države bude istovremeno i predsednik partije. Takođe, različite „geopolitičke“ debate, te međunarodne okolnosti koje navodno utiču na sastav nove vlade bolje je ostaviti dežurnim analitičarima i „stručnjacima“ za globalna pitanja, koji svakog jutra na televizijama kao što su Pink ili Happy, ispiraju mozak ljudima, opravdavajući tako samovladavinu jednog čoveka. Ne postoji svetska sila koja bi mogla ubedljivu većinu poslanika da okrene na drugu stranu. A i u korist koje opcije?
Zakonski rokovi i parlamentarna demokratija
Ustav Republike Srbije predviđa rok od devedeset dana nakon konstituisanje Narodne skupštine za formiranje nove Vlade, tako da neće biti kršenja Ustava, ali ni dobrog obrazloženja zašto bilo potrebno toliko vremena za formiranje vlade. Republička izborna komisija objavila je konačne rezultate izbora tek 5. jula kada je počeo da teče rok od trideset dana za konstituisanje Narodne skupštine, nakon što su ponovljeni izbori na čak dvesta trideset četiri biračka mesta. Parlament je konstituisan tek 3. avgusta i na taj način je kupljeno dodatno vremena za spekulacije na naslovnim stranama tabloida oko toga kako će izgledati nova vlada.
Odavno se u parlamentarnim demokratijama, svuda u svetu zakoni ne pišu u samim parlamentima, već većinu zakona predlaže izvršna vlast. Zakonodavna vlast više gotovo i da ne predlaže zakone, niti odlučuje o zakonskim rešenjima, već samo kontroliše rad vlade i automatski usvaja predložene zakone od strane izvršne vlasti. Elita izabrana na izborima tako ima odrešene ruke u vremenski oročenom periodu da vlada kako želi. Zato se pokušava sa drugačijim modelima demokratije koji neposrednije uključuju građane u politički život.
Ako ostavimo ovaj problem savremenih parlamentarnih demokratija po strani i vratimo se stanju u Srbiji, videćemo da se domaći parlament odavno čak ni formalno ne kontroliše rad vlade. Zakoni su se usvajali bespogovrno, bez rasprave i glasanjem na zvonce uz znanje da se vlada ne pita ništa oko donošenje odluka i da je kontrola onoga ko se ništa ne pita potpuno besmislena. Čak je i mogućnost rasprave unutar parlamenta u prethodnih nekoliko saziva svedena na minimum.
Može delovati čudno, ali problem se teško može rešiti popravljanjem skupštinskih procedura ili izbornih zakona. Prava adresa na kojoj treba tražiti krivca za urušavanje rada parlamenta, uz sva ograničenja koja ovavakav model demokratije donosi, jeste Andrićev venac 1, a tamo stanuje uzurpator vlasti koji je na sebe preuzeo i sudsku i zakonodavnu i izvršnu vlast. Ako imamo u vidu da je rad parlamenta obesmišljen i da je nevažno ko će sedeti u vladi jer se ministri i ministarske ništa ne pitaju, onda sledi da je postojanje obe institucije samo fasada iza koje se krije autoritarna vladavina jednog čoveka.
Sve dok je široka mreža klijenata zadovoljna trenutnim stanjima, dok cvetaju državno sponzorisani privatni biznisi i dok međunarodni akteri i dalje budu čekali da se „reši“ status Kosova, malo je verovatno da će se stanje promeniti. Pri tome, treba imati u vidu da kada se sloboda dobije od nekoga sa strane, a ne osvoji delima građana samih, postoji dug prema pomagaču. Zato treba biti obazriv prema inostranim pomagačima i usresrediti se na samostalnu političku borbu.
Lažne dileme i dobar PR
Imajući u vidu da će novi parlament biti bez opozicije, SNS se okrenuo onome što najbolje zna – spinovanju – pa se tako nedeljama raspravljalo da li će nova vlada biti koaliciona ili koncentraciona. Prva bi podrazumevala koaliciju SNS-SPS i manjinskih stranaka, dok bi druga obuhvatila sve partije koje su ušle u parlament.
Druga verzija je odličan izgovor da se opravda raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora već 2022. godine, zajedno sa predsedničkim izborima i lokalnim u Beogradu, čime će Vučić pokušati da stvori „pristojniju“ Narodnu skupštinu, ali i ojača svoje snage na lokalnim izborima. Dobro poznati resursi vladajuće partije za postizanje poželjnog rezultata bi se tada iskoristili i na lokalnom nivou o istom trošku.
Uz to, koncentraciona vlada je i savršen izgovor i za uključivanje svih partija u novu vladu, bez ijedne opozicione partije u budućem parlamentu. SPS je važan zato što je bez njihove podrške manje verovatna Vučićeva pobeda u prvom krugu predstojećih predsedničkih izbora, s obzirom na to da drugi krug uvek donosi dozu neizvesnosti. Zbog toga je mala verovatnoća da će socijalisti ostati bez vlasti i nove prilike da izvlače budžetski novac za potrebe svojih klijenata.
Šapićev SPAS je potencijalni „tas na vagi“ za formiranje nove većine nakon beogradskih lokalnih izbora, pa je potrebno da i on učestvuje u radu nove vlade. Podsetimo, Šapićeva lista bila je trećeplasirana na beogradskim izborima 2018. godine sa osvojenih 9% glasova. Na ovakav način bi SNS vezao oba aktera za sebe čime bi znato olakšao posao za godinu i po dana. Ukoliko SPAS ne bude deo nove većine, sigurno će biti pronađeni mehanizmi da se Šapić veže za naprednjake u narednom periodu, a istraživački portali će imati dosta posla u praćenju tokova novca.
Formalno opravdanje za stvaranje koncentracione vlade su ekonomska i zdravstvena kriza uzrokovane koronom i pregovori oko Kosova. Valja istaći da se u predizbornoj kampanji nije spominjala mogućnost formiranja koncentracione vlada, niti je ovakvo rešenje korišćeno bilo gde u Evropi u borbi protiv korona krize. Da za borbu protiv korone nije neophodno „nacionalno jedinstvo“, najbolje svedoče primeri okolnih država, Hrvatske i Crne Gore, gde se partije nisu odlučile za koncentracione vlade, iako je zdravstvena situacija slična kao u Srbiji.
Ako se napravimo naivni i prihvatimo argument krize, onda se sa kreiranjem nove vlade ne bi čekalo toliko dugo, već bi vlada bila odmah formirana i bez odlaganja bi se krenulo sa rešavanjam nagomilanih problema. Da je zaista stanje toliko katastrofalno naši odgovorni rukovodioci bi odmah formirali vladu i prionuli na posao, bez ostavljanja tolikog tereta tehničkoj vladi.
Ni pregovori oko Kosova nisu dobro opravdanje, jer je sasvim svejedno za eventualno rešavanje ovog pitanja da li će u novoj vladi sedeti Aleksandar Šapić ili ne. I ovde se za sklapanje bilo kakvih sporazuma pita samo jedan čovek, što je posrednicima u pregovorima i pregovaračima sa druge strane.
Dakle, zašto toliko dugo nema nove vlade najbolje zna predsednik Aleksandar Vučić. On zna odgovore na pitanje ko će biti ministri, ko će činiti novu vladu i kada će biti novi izbori. Kada se samo jedan čovek pita za sve u jednoj državi, takav oblik vladavine se naziva tiranija.
