Istraživanje WARM (Women’s Access to Reproductive Care in Medically Underserved Areas), koje su sproveli istraživači i istraživačice Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i Etnografskog instituta SANU, pokazalo je da medicinske pustinje nisu samo mesta u kojima nema dovoljno lekara, već sredine u kojima se država postepeno povukla iz svakodnevnih uslova potrebnih da bi ljudi zaista ostvarili pravo na zdravstvenu zaštitu.
„Brojke o manjku lekara smo znali i pre nego što smo otišli na teren. Ono što me je najviše iznenadilo jeste koliko je to povlačenje države normalizovano“, kaže za Mašinu dr Ljiljana Pantović, jedna od autorki istraživanja i naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.
Prema njenim rečima, žene više ni ne očekuju da sistem funkcioniše drugačije.
„One ne razmišljaju o tome zašto nema prevoza ili zašto nešto nije dostupno. Razmišljaju ko će da ih vozi, ko će da pričuva decu, kako da dođu do pregleda. Taj teret koji bi trebalo da bude na institucijama preuzele su na sebe“, objašnjava Pantović.
Sat vremena čekanja kao normalna stvar
Koliko je takvo stanje postalo uobičajeno, istraživački tim je video i tokom nedavne posete Zaječaru.
Na autobuskoj stanici ispred Doma zdravlja razgovarali su sa ženama koje su čekale prevoz za okolna sela.
„Pitala sam ih koliko čekaju autobus. Očekivala sam da će reći deset ili petnaest minuta. Jedna žena je rekla: ‘Sat vremena’. Ali način na koji je to rekla bio je kao da govori o nečemu potpuno normalnom. Onda je dodala: ‘Nekad i dva sata ako nemate sreće’. Na stanici nema reda vožnje, nema nikakvih informacija. Samo stara nastrešnica i snalaženje“, priča Pantović.
Posebno je zabrinjava činjenica da su pojedina sela u okolini Zaječara nakon lokalnih izbora prošle godine ostala bez javnog prevoza.
„Komentar jedne žene bio je: ‘Dobro, nismo ga imali, sad ga makar imamo’. To pokazuje koliko su ljudi prihvatili da je normalno da osnovne stvari ne funkcionišu.“
Upravo zbog toga istraživači smatraju da se medicinske pustinje ne mogu meriti samo brojem zdravstvenih ustanova ili lekara.
„Red vožnje na autobuskoj stanici trebalo bi da bude nešto najnormalnije. Kada ni to nemate, a od toga vam zavisi odlazak lekaru, onda je jasno da problem nije samo zdravstveni.“
Kada žena sama finansira zdravstveni sistem
Sagovornice iz istraživanja opisivale su situacije u kojima same kupuju medicinski materijal potreban za preglede, plaćaju skupe taksi usluge ili organizuju prevoz do udaljenih zdravstvenih centara.
„Žene su nam pričale da same kupuju štapiće za bris i nose ih u laboratoriju. Dakle, ne govorimo više samo o tome šta se dešava u ordinaciji. Problem počinje mnogo ranije“, navodi Pantović.
U pojedinim sredinama odlazak kod lekara može da košta i nekoliko hiljada dinara, što za siromašnija domaćinstva predstavlja ozbiljan udar na budžet.
Zbog toga istraživanje pokazuje da zdravstvena zaštita u ovim krajevima postaje i ekonomsko pitanje.
Romkinje na udaru višestruke diskriminacije
Poseban deo istraživanja posvećen je iskustvima Romkinja, koje su među najugroženijim grupama kada je reč o pristupu zdravstvenoj zaštiti.
„Često se koristi izraz višestruka ranjivost, ali ovde se on zaista vidi u praksi. Za druge žene problem su udaljenost i nedostatak lekara. Za Romkinje se na to nadovezuju predrasude i diskriminacija sa kojima ulaze u zdravstveni sistem“, objašnjava Pantović.
Kako kaže, brojna istraživanja već godinama pokazuju da se Romkinjama manje veruje i da se njihovi zdravstveni problemi češće tumače kroz stereotipe.
„One ulaze u ordinaciju sa iskustvom da će ih neko manje ozbiljno shvatiti. A onda dolaze dodatni problemi – romska naselja su često na obodima sela i opština, nema prevoza, nema apoteka, nema lokalnih ambulanti. Kada na to dodate siromaštvo, dobijete situaciju da žena mora da bira između odlaska kod lekara i drugih osnovnih potreba.“
Takvo iskustvo često dovodi do potpunog gubitka poverenja u sistem.
„Kada se žena više puta oseća poniženo, sasvim je racionalno da poželi da se više nikada ne vrati na mesto gde se ne oseća bezbedno i uvaženo.“
Nije samo pitanje ljubaznosti
Jedan od najvažnijih nalaza istraživanja odnosi se na uskraćivanje informacija pacijentkinjama. Mnoge žene navodile su da im lekari nisu objasnili zašto dobijaju određenu terapiju, šta znače nalazi ili koje su moguće posledice određenih procedura.
Pantović smatra da se ovaj problem često pogrešno predstavlja kao pitanje dobre komunikacije.
„To nije samo pitanje ljubaznosti. To je pitanje kvaliteta zdravstvene zaštite. Zakon jasno propisuje pravo na informisani pristanak. Pacijentkinja mora da zna šta joj se radi, zašto joj se radi i koje su posledice.“
Kako objašnjava, nedostatak informacija može imati ozbiljne posledice po zdravlje.
„Imali smo sagovornicu koja je tokom trudnoće primala terapiju za sprečavanje porođaja, a sve vreme je govorila lekarima da smatra da termin trudnoće nije dobro procenjen jer ima neredovne menstruacije. Niko je nije saslušao. Kasnije se ispostavilo da je bila u pravu. Dakle, nije problem samo što joj neko nije lepo objasnio terapiju. Problem je što je mogla da dobije pogrešnu terapiju zato što njeno iskustvo nije ozbiljno shvaćeno.“
Zašto žene odustaju od pregleda
Istraživanje pokazuje i da ponižavajuća iskustva često dovode do toga da žene odlažu ili potpuno izbegavaju preventivne preglede.
„Prevencija je ono što se najlakše odloži, a najskuplje plati kasnije“, upozorava Pantović.
Kako navodi, posledice su dvostruke – bolesti se otkrivaju kasnije, a istovremeno se produbljuju društvene nejednakosti.
„Sistem često njihovo izbegavanje pregleda tumači kao nezainteresovanost. Mi smo na terenu videli nešto sasvim drugo. Žene žele da brinu o svom zdravlju. Problem je što ih sistem često obeshrabri.“
Posebno upečatljivo bilo je iskustvo jedne Romkinje koja je rekla da više nikada neće otići kod državnog ginekologa.
„Kada smo je kasnije pitali da li ide na preventivne preglede, rekla je da redovno radi briseve kod privatnog lekara. To pokazuje da žene vode računa o svom zdravlju kada god mogu. Ali ako nemaju novca za privatnu praksu, ostaju prepuštene sistemu u koji više nemaju poverenja.“
Šta bi država morala da uradi
Prema oceni istraživačkog tima, rešenja nisu ni komplikovana ni preskupa.
Potrebno je obnoviti lokalne zdravstvene službe, obezbediti stabilniji kadar, omogućiti dostupniji prevoz i ukloniti administrativne prepreke zbog kojih pacijentkinje nekada ne mogu da koriste najbližu zdravstvenu ustanovu.
„Prevoz mora da se tretira kao deo zdravstvene zaštite. Ne možemo da se ponašamo kao da je dovoljno da dom zdravlja postoji, a da nas ne zanima kako će ljudi do njega da stignu“, ističe Pantović.
Jednako važno je, dodaje, da podaci o dostupnosti zdravstvene zaštite budu javni i transparentni kako bi se problemi mogli pratiti i rešavati.
„Za donosioce odluka najvažnije je da se teret vrati tamo gde pripada – na institucije, a ne na žene.“
Medicinske pustinje nisu prazna mesta
Autori i autorke istraživanja ističu da medicinska pustinja nije isključivo geografski pojam. Ona nastaje kada ambulanta radi samo povremeno, kada u mestu nema apoteke, kada je najbliža zdravstvena ustanova udaljena desetinama kilometara, kada ne postoji javni prevoz ili kada su troškovi odlaska lekaru previsoki. Problem postoji i kada se pacijentkinje suočavaju sa dugim čekanjem, nedostatkom informacija ili ponižavajućim tretmanom u zdravstvenim ustanovama.
Glavna poruka istraživanja jeste da takozvane „medicinske pustinje“ nisu samo mesta u kojima nema dovoljno lekara. Na pitanje šta bi volela da javnost razume kada čuje termin „medicinska pustinja“, Pantović odgovara da taj izraz često stvara pogrešnu sliku.
„Medicinske pustinje nisu prazna mesta. Tamo žive ljudi. Tamo žive žene koje svakog dana pokušavaju da zakrpe sistem kako znaju i umeju“, zaključuje naučna saradnica na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju dr Ljiljana Pantović.
A.Đ.
