Nedavno gašenje emisije o poljoprivredi „Dobra zemlja“ je u prvi mah delovalo kao posledica političkih pritisaka odozgo, a zapravo je bilo posledica korporativnog regulisanja medijskog prostora. Iako je odgovarala na određeni javni interes, emisija je ukinuta usled pritisaka za njenom komercijalizacijom, marketinškim i reklamnim praksama, te prinudnim političkim disciplinovanjem.
Shvatanju da je osnovni mehanizam autoritarne vladavine politički pritisak „odozgo“ često izmiče suptilna veza između interesa krupnog kapitala i težnje političkih elita za političkom disciplinacijom medija. Stoga liberalima nužno van dometa ostaju i fantastični transformativni kapaciteti političke i finansijske moći – posebno u savremenoj globalnoj situaciji u kojoj je političkoj eliti delegirana uloga servisa krupnog kapitala pa su ovi interesi po pravilu sinhronizovani.
„Našim poljoprivrednicima treba omogućiti da budu mali kapitalisti i da rade za sebe, a ne kao najamna snaga velikih kompanija”, verovatno je u najboljoj nameri izjavio Uroš Davidović, sada već bivši autor poljoprivredne emisije „Dobra zemlja“. Međutim, nema ničeg izvan teksta pa je iz njegove rečenice ispala i orvelovska dvo-misao. Voditelj sjajnog neusiljenog akcenta zaboravio je da upravo te dve krajnosti i to zajedno – može se ili biti kapitalist ili jeftina snaga u polu-robovskom odnosu – jesu kapitalizam a da će najveći deo stanovništva, pa i poljoprivrednika, završiti kao ovo drugo. Ali najlakše je uhvatiti se opštih mesta, pa se Davidović uhvatio najopštijeg – marketinški ulepšane i ideološki fotošopovane slike kapitalizma: u kapitalizmu su svi kapitalisti, svi su srećni i bogati a sve zavisi od toga koliko ste radni.
No, kontradikcije dvo-misli moraju negde „ispasti“ pa se emisija, i pored toga što je strateški pripremala teren agitovanjem za „slobodno tržište“, našla u nebranom tržišnom grožđu: emisija je postala prepreka taktičkom manevrisanju kapitala na „slobodnom tržištu“ jer je Davidović zadatak adekvatnog i objektivnog informisanja javnosti shvatio odveć revnosno za ukus zainteresovanih fondova. Prečesto se, naime, nije zadržao na tvrdnji da je državni mismenadžment u poljoprivredi samo posledica „bahatosti“ institucija i pojedinaca, te je nekoliko puta podsetio da baš takav mismenadžment ide na ruku ovom ili onom obliku privatnog kapitala zainteresovanog za akumulaciju poljoprivrednih kapaciteta. Ispada da interesima kapitala možda i odgovara reklamiranje „slobodnog tržišta“, ali nikako mu ne odgovara i ukoliko se osvetle temeljni uslovi „slobodnog tržišta“ – kriminalne prakse primitivne akumulacije.
Ali, iako je teza o političkom pritisku odozgo bilo objašnjenje kojeg su se komentatori prvog latili, ipak je verovatnije da je sudbina emisije bila da završi kao otpad tržišnog a ne političkog regulisanja medijskog prostora. Potencijal tržišnih odnosa za rešavanje političkih problema mogao se zapaziti davno pre nego je giljotina komercijalizacije programa zakačila baš Davidovića. Otkada „tržište kroz konkurentske odnose i takmičenje poboljšava kvalitet“ svih – pa i medijskih – proizvoda, kvalitet programa (pa i B92) nalazi se u konstantnom opadanju. Preko noći nestaju kvalitetne i/ili politički opasne (da ne pominjem one kvalitetne a ne-baš-popularne) emisije a njihovo mesto zauzimaju beskrajni talkshow-ovi i laprdanja ni o čemu: rečju, šeme za popunjavanje vremena između dve reklame. A u tom smislu Davidovićeva emisija ima jednu ključnu manu: ona je odgovarala na neki javi interes – deo publike (poljoprivrednici i oni koji su za poljoprivredu na ovaj ili onaj način vezani) imaju stvarnu potrebu za jednom takvom emisijom, posebno u kontekstu gorepomenute zainteresovanosti raznih kapitala za poljoprivredne kapacitete. Međutim, agensi komercijalizacije programa – verovatno nekakvi urednički bordovi naoružani zahtevima za povećanjem profita – imaju problem baš sa takvim emisijama. Sa jedne strane Davidovićeva je emisija targetirala samo određenu grupu ljudi dok je program besmislenog čavrljanja potencijalno za svakog (ispražnjen bilo kakvog sadržaja prilagođen je nikome posebno, dakle svakome) a sa druge – pošto nisu potrebni režiseri, scenaristi, producenti, snimateljske ekipe i sagovornici, već samo voditelj, smoreni tehničar za pultom i dva snimatelja – potonji je i jeftiniji za proizvodnju. Sve u svemu, kad se, kako kažu naši liberali „svede račun“, jasno je: raus smislenim programskim šemama, enter beskrajni tokšou.
No, emisije od javnog interesa imaju i još jednu manu: potencijalno su subverzivne jer odgovaraju na društvene potrebe među kojima je i, uvek nezgodno, adekvatno informisanje. Stoga nije slučajno to što u isto vreme B92 i svoju informativnu emisiju transformiše prema potrebama proizvodnje imidža kapitalizma: gledaoci su primetili da je u okviru nove programske šeme umesto vremenske prognoze za region, sada instalirana (podugačka – ne treba da iznova pominjem da je proizvodnja vremenske prognoze po jedinici vremena jeftinija od proizvodnje vesti) prognoza za čitav svet. A suštinski zadatak transformacije je u proizvodnji iluzije: kao bajagi, kritični broj građana dovoljno je bogat da svakodnevno putuje diljem zemaljske kugle pa je zainteresovan za sutrašnju vremensku prognozu za Karači ili Sidnej; stoga, da vam neočekivani pljusak ne bi upropastio frizuru dok „volumenizirani i hot izlazite iz svog privatnog aviona“, B92 obaveštava o vremenskim prilikama u globalnim stecištima džetset-a. Ali sve je to po cenu onoga što bi trebalo da bude primarni proizvod jedne informativne emisije: adekvatnog informisanja – sad znate kakvo je vreme u Santjagu ali uskraćeni ste za, recimo, objašnjenje najnovijeg potpunog kraha sistema odbrane od poplava. A posledica ima dve oštrice: sa jedne strane program je komercijalizovan, sa druge, politički disciplinivan. Za potrebe i kapitala i autoritarne političke moći, situacija je win-win.
Prolog o ukidanju Davidovićeve emisije dolazi naknadno: na stranici UNS-a stoji da su pritisci koje je Davidović trpeo bili korporativne prirode: po svemu sudeći, Davidović je odbio da se emisija potpuno transformiše u platformu za ono što se naziva native advertising-om. Ispada, dakle, da je „Dobra zemlja“ ekonomski neisplativa jer je služila opštem interesu a da je politički opasna jer autor nije želeo da se ona potpuno pretvori u servis kapitala. Pa kada je Davidović odbio da svoju emisiju pretvori u reklamni pano, njegova je kapitalistička sudbina zaključena i on je dobio pedalu. Očigledno, Davidoviću, da je za vas spremljeno mesto u kapitalizmu – Vi i vaša emisija ćete „raditi kao najamna snaga velikim korporacijama“ ili vas neće biti.
