Ono kao “muška stvar”

foto: Saša Čolić / Kamerades

foto: Saša Čolić / Kamerades

Pokušaj da se dekonstruiše patrijarhalni sistem, zatim podela na “muške” i “ženske” uloge u porodici, na poslu, u društvu, gde je rodna uloga unapred i uvek podređena, nije isključivo “žensko” pitanje. Borba za oslobođenje polovine ljudske – ženske – populacije, koja podrazumeva i problem neplaćenog kućnog rada, nižih nadnica određenih polom, rodnog nasilja itd., ima svoje daleko „univerzalnije“ učinke: to je, u biti, borba za emancipaciju čitave planete.

Odavno i vrapci na grani drveta ženskih studija znaju razliku između pola i roda. Prvi bi, uslovno rečeno, bio biološka determinanta, prirodna „datost“ tela u kome se najčešće rađamo kao muškarci ili žene (određeno hromozomskom strukturom) – i ne zaboravimo interseksualne osobe, „hermafrodite“. Drugi bi predstavljao uticaj socijalizacije u određenoj kulturi koja nam propisuje kako taj pol razumemo kroz tzv. rodnu ekspresiju, specifičan „muški“ ili „ženski“ način ponašanja, stil odevanja itd. Kako kulture variraju ne samo u prostornom smislu, već se i same unutar sebe razvijaju u istorijskom hodu, rodno označavanje se nužno menja.

Muškarac u Srbiji nije isto ono što je bio pre sto godina, a još je manje ono što mislimo da je bio pre hiljadu – recimo srednjovekovni ratnik duge brade i kose, grub i nasilan, ali pravedan i junačan (tako bi bar narativ legende tvrdio). Slično važi i za žene, posebno imajući u vidu istorijsko-socijalni prelom oličen u antifašističkoj borbi i socijalističkoj revoluciji tokom i posle Drugog svetskog rata.[1] Nije reč o tome da su se prosto unapredila ženska prava, sam pojam, razumevanje žene se promenilo, pre svega i posredstvom feminističke borbe: od nejake domaćice, „anđela doma“, žena je prvo postala partizanka, a potom i ravnopravni društveni subjekt izgradnje socijalističkog društva.[2]

Ono što je važno u ovoj promeni jeste uvođenje ideje jednakosti između polova, insistiranje da su razlike sekundarne, a da je ono „zajedničko“ primarno. Zajedničko ne u okviru prostodušnog pripadanja kategoriji „ljudske vrste“ – gde bismo na nivou pola mogli da kažemo da su upravo manje razlike, a veće sličnosti ono što i omogućava da se pol hirurško-hormonalno promeni. Upravo je rodna razlika ta koja se može – posredstvom prihvatanja zajedničkog političkog projekta, nazovimo ga „feminokomunizam“ – u istorijskoj perspektivi i ukinuti.

Dovesti u pitanje „žene“ i „muškarce“, to jest uspustiti se u „nevolju s rodom“, znači istovremeno pokušaj dekonstrukcije i dalje prisutnog represivnog patrijarhalnog sistema koji nam nameće ovu vrstu uloga. Muška je uloga tako hijerarhijski „prva“, ali nikako oslobođena sopstvenih problema, pre svega u konstrukciji ideala muškosti, te nemogućnosti da se on dosegne i frustracija koje takva situacija proizvodi: biti „glava porodice“, uspešan na poslu, fizički jak i izdržljiv, potentan itd.[3] Posebno su u problemu upravo muškarci koji se u startu ne uklapaju u navedeni okvir, već su „feminizirani“, dakle viđeni kao bliži drugoj rodnoj ulozi.

Upravo iz ovih razloga – popuštanja zahteva za „muškošću“ muškaraca i odustajanja od asimptotski dostižnog „savršenstva“ (možemo mu se približiti, ali ga nikada ne ostvarujemo bu potpunosti) – borba za redefiniciju rodnih pozicija i rodnu ravnopravnost predstavlja ujedno i borbu za manje represije nad muškarcima.

Šta je to muškarac i kako se menja?

Ukoliko pogledamo kako se u poslednjih desetak godina XXI veka menjao rodni ideal muškaraca u medijskoj sferi, možemo da vidimo do koje se tačke u tom kontekstu stiglo, ali i gde ostaje prostora za dalje „feminističko“ delovanje. Ove promene stoje, naravno, u direktnoj vezi s kapitalističkim sistemom funkcionisanja modnog tržišta: neophodno je stalno proizvoditi profitno uspešne trendove, ne više samo u oblačenju, već u čitavom životnom stilu u čijem je centru telo, koje treba podvrgnuti određenim disciplinskim praksama, od vežbanja i ishrane, konzumacije određenih preparata, do spoljašnjeg izgleda. Setimo se jednog od najpoznatijih neologizama – metroseksualac – i odmah primetimo da on podrazumeva preuzimanje dela ženske rodne uloge, to jest stereotipa koji se dovodi s njom u vezu: biti uredan, mirisati, voditi računa o izgledu i oblačenju i sl.

Koliko otpor ovom projektu može biti jak pokazuje relativno skoriji slučaj u Srbiji, the curious case of Lepomir Bakić. Reč je o bodibilding šampionu, koji se svojim ponašanjem vrlo dobro uklapa u „klasičnu“ mušku ulogu – ili bi ga bar tako videla „većina“. Čak bismo mogli reći da po mnogim svojim karakteristikama on može biti njen „arhetipski predstavnik“ – mačo, izrazito snažne fizičke konstitucije, nikada ne odustaje uprkos povredama itd. Međutim, zato što se i depilira, te biva uslikan obnažene zadnjice u nekom od „salona lepote“, on dobija otkaz u policiji (to je bio jedan od navedenih razloga). Tako je verovatno prvi ozbiljan pokušaj uvođenja metroseksualnosti u ovaj represivni državni aparat (ne)slavno završio ovenčan tabloidnim žutilom. Ali, osim što ima tragikomičnu treš notu, ovo pokazuje koliko je razgraničenje rodnih uloga i dalje normativ preko koga se teško prelazi, čak i kada su u pitanju osobe koje se većinom svojih karakteristika uklapaju u rasprostranjena rodna očekivanja.

Dalji razvoj popularnog muškog ideala može se opisati još jednom rečju – spornoseksualac, neologizam skovan od pojmova pornografija i sport. Reč je o novom, gym idealu muškarca: on trenira svaki dan, nema gram sala viška, izgleda (i poželjno je jebe) kao zvezda „filmova za odrasle“, i uopšte ne želi nikoga da privuče svojim mozgom – koji postaje nebitan organ – već isključivo svojom telesnom vanjštinom. Možemo primetiti da u ovom slučaju muškarac travestira u mizoginu shvaćenu žensku rodnu ulogu: on postaje lepotan kome se sva pamet preselila u „malu“ glavu – „lep, a glup“. Čini se da ova inverzija pokazuje koliko smo se u stvari malo udaljili od dominantnih stereotipa koji mogu muškom polu dati i „ženske“ karakteristike, ali je prethodno potrebno ispuniti dva uslova. Prvi je da je to opet već prihvaćen stereotip, a drugo je da samo fizičko telo zadrži vizuelno izrazito maskulin karakter, drugim rečima da se „biološka baza“ polne razlike ne menja.

I kao poslednja reakcija na metroseksualnost i sporno-trend javio se lamberseksualac, „drvoseča iz prašume“, dlakav po celom telu, karirane majice, s tregerima, neuredne kose itd. Sada govorimo o povratku u „prvobitno“ stanje: muškarcu se pripisuje muškost u njenom „najekstremnijem“ izdanju. Možemo primetiti da je ovde reč o ponovnom „prišivanju“ roda i pola, odnosno o negaciji prethodno pomenutog razdvajanja ove dve instance, te pokazuje koliko smo se suštinski malo udaljili od patrijarhalnih normi i dualizama koje nam one diktiraju, nikako se ne zaustavljajući nigde između (npr. u prostoru transrodnosti), već stalno reciklirajući postojeće normative.

Da li to znači da je ovaj okvir nepromenljiv, i da li bi navedena perspektiva sada unosila pesimizam u smislu nemogućnosti suštinske promene statusa quo? Odgovor je nedvosmisleno ne, jer navedene oscilacije u diktiranim rodnim ekspresijama predstavljaju odstupanja i novina modernosti, makar za evroatlantski prostor, bar od seksualne revolucije i sedamdesetih godina XX veka (posebno stoje u vezi s drugim talasom feminizma – s naglaskom na odnos ličnog i političkog, i reartikulacije klasne borbe u kontekstu 1968. godine). Pre je reč o tome da je projekat jednakosti polova dugotrajan i težak, da poznaje vraćanje na fragmente prethodnih stanja, ali i da nema izvestan pozitivan kraj, već da je feministički aktivizam i dalje nužan ukoliko želimo da ostvarimo progresivne političke učinke.

Otkrivanje lične sfere u politici

Pokret za oslobađanje žena otvara nove horizonte politike, uvodeći u teorijsko razmatranje i kategoriju svakodnevnog života (po mišljenju Erika Rudenga). Ranije se ova oblast smatrala ili nevažnom ili manje važnom u odnosu na političku dimenziju, a klasični marksizam nudi nam (pre svega) izmenu političkog sistema, koja posledično menja i naše privatne odnose, što je svakako tačno. Iz ove perspektive, sama srž ljudskog bića je društvena, te se društvena revolucija nužno odražava i na ličnu sferu. Međutim, feminizam ovde dopunjuje marksizam, uviđajući da su upravo muškarci u svojoj konstruisanoj rodnoj dimenziji nosioci političkog i ekonomskog sistema kapitalizma, bivajući dominantno na njegovim centralnim, upravljačkim mestima, od parlamenta do banaka, na primer. Vezu između patrijarhalno ustrojene porodice, te tradicionalnih uloga majke i oca, ključnih za „stabilnost“ kapitalističke ekonomije, eksplicira i libertarijanski nastrojen Ivan Janković u tekstu Ekonomsko opravdanje patrijarhalne porodice, gde kaže kako je: „korisno i da se otac specijalizuje u maksimizovanju finansijskog kapitala i mesta porodice u društvu, a majka u maksimizaciji humanog kapitala dece i njihovog pravilnog uzgoja i vaspitanja.“

Iz navedenog sledi da promena u rodnim ulogama (redefinicija muškog i ženskog) destabilizuje i porodičnu strukturu, te posledično može biti subverzivna i za dominantni ekonomski sistem. Recimo, s naplaćivanjem vođenja domaćinstva, koje se tradicionalno smatra ženskom obavezom koja se obavlja bez novčane naknade, javili bi se ozbiljni poremećaji u preraspodeli bogatstva na rodnoj relaciji, bitne izmene u definicijama kategorija zaposlenih i nezaposlenih, potencijalni državni dugovi ženama koje godinama obavljaju ovaj posao itd. Takođe, boriti se za jednaku cenu muškog i ženskog rada znači boriti se za ukidanje ličnih razlika pri „isplati nadnica“ uopšte, što potencijalno otvara mogućnost da se ovaj ideal ostvari za sve ljude koji su iz narazličitijih „partikularnih“ razloga – kao što je rasa, „invaliditet“ itd. – manje plaćeni za svoj rad.

Feministički zahtev za dehijerarhizacijom porodice otvara mesta promeni koja se jednim delom odigrala: muškarac može obavljati i tradicionalno ženske kućne poslove kao što je kuvanje, pranje itd. Muškarcima to otvara mogućnost da budu manje zavisni (od žena) nego ranije. Takođe, promena u smeru demaskulinizacije pruža priliku da se bolje razviju afektivni odnosi na relaciji otac-deca, što vodi potencijalno boljoj emotivnoj realizaciji i ličnom razvoju muškaraca na polju osećanja, koje je tradicionalno bivalo zanemareno.

Pored navedenih primera, feminizam utiče na muškarce tako što ih pre klasne revolucije poziva i na ličnu promenu, jer po već pomenutom Rubengu, efekti političkog na lično neće se jednostavno sami od sebe ukinuti s globalnim društvenim promenama, budući da su duboko interiorizovani, te je neophodna neka vrsta terapijskog rada na „nama samima“.

Naša ambivalentnost prema drugim ljudima, strahovi i inhibicije prema sopstvenom telu neće nestati, naročito ako se danas ne suočimo sa njima kao s političkim projektima. Ako se suočimo, barem ćemo steći pravi utisak do kog fantastičnog stepena smo interiorizovali inhibicije i iracionalnosti. Na mnoge od nas odnosi se ona tvrdnja da smo ’progresivni u svojim glavama, a reakcionarni u svojim telima’.[4]

Takav zahvat se konsekventno „preliva“ i na politički projekat, te čini da se rodni odnosi unutar levih grupa, potencijalnih nosilaca društvenih promena, menjaju nabolje i da se već na tom nivou stvara praktična jednakost žena i muškaraca (na nivou rada same grupe), što predstavlja nukleus-model za širu društvenu promenu. Na ovaj način odgovara se na jednu od feministčkih kritika upućenih levom pokretu koje artikulišu npr. Simon de Bovoar i Monik Vitig, a to je da je rodna ravnopravnost uvedena deklarativno i da se tretirala kao marginalno pitanje čije se rešenje podrazumevalo tom deklaracijom, ali da je u praksi, od organizacija do revolucija, levica dominantno bila muška i patrijarhalna.[5]

Tako, „nehijerarhijske, neautoritarne, fleksibilne organizacije pokreta žena, u kojima nema pravog članstva, već je dovoljno osećati se delom pokreta i delati u svojim slobodno odabranim okvirima (…) nastale su kao praktična kritika klasičnih političkih principa organizacije, vođstva, discipline, članstva, utemeljene ideologije, kao i političkih grupa Nove levice, koje su u borbi protiv autoriteta, buržoaskih ideala, škole, građanskog načina života itd., zaboravile na problem dominacije nad ženom, produžavale je i smatrale ’normalnom’ i u sopstvenom okviru.“[6]

Zaključak

Borba za „partikularna“ prava žena zapravo nikada nije rodno ekskluzivna, već se ona uvek-već univerzalizuje i u krajnjoj linije utiče na sve. Levi ideal jednakosti muškaraca i žena čini se dostižnim samo ukoliko i muškarci pristupe njegovom političkom stvaranju (na svoju višestruku korist), prihvatajući nove politike feminizma, kao i sopstvena tela i ličnosti van ograničavajućih standarda nametnutih patrijarhalnim stereotipima.

1 Nažalost, u poslednjem „kontrarevolucionarnom“ prevratu, od devedesetih godina XX veka pa do danas, mnogi emancipatorni učinci smanjeni su ili urušeni procesima repatrijarhalizacije i neoliberalizacije: hronično osporavanje prava na abortus i smanjenje prava trudnica bili bi samo od nekih primera ove tendencije.
2 Da li je ta ravnopravnost ostvarena i u praksi i koji su svi problemi „žene u socijalizmu“ bili preneti iz prethodnog sistema ostavićemo sada po strani, konstatujući da je to pitanje otvoreno i da dijalog između regionalnih levih i liberalnih feministkinja i dalje traje.
3 Jedan od povratnih efekata konstrukcije maskulinosti kao one koja je poželjno nasilna rezultuje, između ostalog, i prosečno kraćim životnim vekom muškaraca u odnosu na žene. Videti literaturu za dalje čitanje za detalje.
4 „Društveni položaj žene – specifičnosti i teškoće utemeljenja problema“ u: Žarana Papić. Tekstovi 1977‒2002, ur. A. Zaharijević, Z. Ivanović i D. Duhaček, Centar za studije roda i politike, Rekonstrukcija Ženski fond, ŽUC, Beograd, 2012, str. 39.
5 Feministkičke članice levog Podemosa kritikovale su Sirizu zbog nedostatka javno vidljivih žena „u prvim redovima“ grčke partije i novoformirane vlade. Najavile su da slična greška neće biti ponovljena u Španiji.
6 Ibid, str. 43.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us