Škola budućnosti: na zemlji ili u oblacima?

foto: Nemanja Jovanović Kamerades

foto: Nemanja Jovanović Kamerades

Jedan od naistrajnijih otpora neoliberalnoj politici i “merama štednje”, štrajk prosvetnih radnika, je okončan. Ovim činom se stvara prostor za nastavak sprovođenja reforme obrazovnog sistema kroz imlementiranje sistema koji isključivo udovoljava tržišnim potrebama, a na račun pogoršanja egzistencijalnog položaja prosvetara, dostajnstvenih uslova za rad, kao i dostupnosti obrazovanja.

Petomesečni, i najduži, štrajk prosvetnih radnika i radnica u Srbiji je završen. Nakon što je Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije odlučila da prekine štrajk, predsednik tog sindikata, Dragan Matijević, podneo je ostavku s obrazloženjem da ništa od zahteva prosvetara nije ispunjeno i da se jedino beskompromisnom sindikalnom borbom može postići željeni cilj. Kapitulaciju Unije sledio je i drugi reprezentativni sindikat u štrajku, Sindikat radnika u prosveti Srbije. Dok prosvetari čekaju da li će Ministarstvo prosvete ispuniti usmeno data obećanja da će sindikati učestvovati u rešavanju svih bitnih problema u prosveti, prosvetne vlasti mogu da se vrate nesmetanom obavljanju svog tranzicijskog zadatka ‒ sprovođenju reforme obrazovanja. No, da li sama reforma daje razloga za prosvetarski optimizam? Podsetimo da su prosvetari stupili u štrajk zbog nezadovoljstva i sopstvenim materijalnim položajem i stanjem školskog sistema.

Ekonomija zasnovana na znanju?[1]

Da bismo znali čemu možemo da se nadamo, nije zgoreg osvrnuti se na koncept obrazovnih reformi dokumentovan u Strategiji razvoja obrazovanja u Srbiji 2020. Autori Strategije smatraju da je za razvoj Republike Srbije ključno da se preko obrazovnog sistema izgradi ekonomija zasnovana na znanju. Šta li u praksi donosi takvo usmerenje reformi?

Na to pitanje nam može odgovoriti reforma visokog obrazovanja, i to iz dva razloga. S jedne strane, ona se sprovodi godinama, te nije nepoznata javnosti, a sa druge, Strategija smatra da je budućnost Srbije upravo visokokvalifikovana radna snaga.

Žila kucavica ideje visokog obrazovanja jeste preduzetnički univerzitet. Po Strategiji, takav univerzitet bi trebalo da dovede do industrije zasnovane na znanju. Zato bi sve visokoškolske ustanove trebalo da se fokusiraju na razvoj inovacija i preduzetništva kod studenata. Glavni stimulansi funkcionisanja univerziteta po tom novom modelu su omogućavanje direktnog uticaja privatnih preduzetnika na strukturu i sadržaj obrazovanja i uspostavljanje konkurencije među univerzitetima njihovim finansiranjem. Ukoliko se svršeni studenti univerziteta dobro kotiraju na tržištu rada, ta ustanova može da računa na (veću) podršku iz budžeta, ali i (ili pre svega?) na rast broja samofinansirajućih studenata. Takvi postupci signaliziraju budućim studentima da svoje fakultetske snove ili usklade s trenutnim stanjem na tržištu rada, ili da ih plate, budući da je jedna od posledica konkurentnosti poskupljenje ili čak i nestanak studijskih smerova tržišno neatraktivnih.

Takođe, Strategija predlaže da se odustane od stare prakse da univerzitetom upravljaju osobe iz nastavnog kadra. Po tom dokumentu, kormilo univerziteta treba da se prepusti profesionalnim menadžerima, što predstavlja postupak kojim se dodatno otvaraju vrata organizovanju fakulteta prema tržišnim principima.

Problematično je i što Strategija potencira koncept samozapošljavanja i celoživotnog učenja. Milozvučje tih reči ne znači da su one izvan aktuelnih procesa potržišnjenja obrazovanja. Naprotiv, ta dva koncepta predstavljaju zamenu za ideju dugoročnog zaposlenja, koje može da garantuje socijalnu sigurnost i slobodno vreme koje bi zaposleni mogao sadržajno da iskoristi. Na taj način obrazovanje saučestvuje u normalizaciji prekarnog rada, kao i u sprovođenju ideologije individualne odgovornosti: predstave da je osoba sama kriva za vlastite neuspehe, kao i za svoje uspehe. Ukoliko se dovoljno trudi, bude spremna za life long learning i za samozapošljavanje ‒ blagostanje joj sledi.

Reforma visokog obrazovanja ukazuje na to da je Strategija razvoja obrazovanja deo šire društvene transformacije ili tzv. tranzicijske politike koja podređuje institucije države i njihove odluke imperativima tržišta. U kontekstu visokog obrazovanja, pravi cilj nisu dostupniji programi i uslovi studiranja, već standardizacija proizvoda znanja na takav način da se oni lakše vrednuju na tržištu. Preduzetnički univerzitet zbog svoje ukorenjenosti u tržište neće, niti može da poveća pristupačnost visokog obrazovanja, a da je osnovna teza Strategije o potrebi za visokokvalifikovanom radnom snagom demagogija, pokazuje i iskustvo s investicijama. Preduzeća koja su izvozno orijentisana u Srbiji, kao Drekslmajer, Fiat, NIS, itd., zapravo traže uglavnom niskokvalifikovane radnice i radnike.

Dualno obrazovanje: 2 u 1?

Premijerovo novo reformsko mezimče je dualno obrazovanje. Po izjavama Aleksandra Vučića, implementacija tog sistema približiće Srbiju modernom svetu. U duhu multifunkcionalnih proizvoda ‒ kakvi su šamponi, kafe 2 u 1 i pametni telefoni ‒ dualno obrazovanje bi trebalo da obezbedi teorijsko znanje, praktične veštine i poveća stopu zaposlenosti o istom trošku.

Kada pogledamo brojke i rezultate vezane za taj model obrazovanja u Nemačkoj, dualni sistem zaista može da deluje kao rešenje za goreći problem nezaposlenosti. Naime, u toj državi, po podacima iz 2013. godine, 60% maturanata izabralo je dualni model, dok preko 500.000 preduzeća učestvuje u sprovođenju tog programa. Mnogi učenici po završetku uskostručno usmerenog školovanja ostanu da rade za preduzeće u kojem su prošli obuku. No da li je sam model obrazovanja proizveo 500.000 preduzeća koji su ključni deo dualnog sistema? Koliko će preduzeća moći da učestvuje u obrazovnom programu u deindustrializovanoj Srbiji, i koliko privatnih kompanija će uopšte imati interes da ulaže u takav program, kad već može da namiri svoje potrebe za jeftinom radnom snagom?

Slaba privreda u Srbiji ne iscrpljuje problematičnost premijerove zamisli. Ukoliko vlada usmeri školske reforme na dualno obrazovanje, ona će odustati od Strategije razvoja obrazovanja, koja ne predviđa uspostavljanje tog modela. Implementacijom dualnog sistema, obrazovne vlasti će akcentovati (niže) stručne spreme, što direktno krši viziju izraženu u Strategiji: da je budućnost srpske ekonomije u visokoobrazovanoj radnoj snazi.

Škola budućnosti: na zemlji ili u oblacima?

Zamislimo školu u kojoj je administracija brza i efikasna zahvaljujući računarskoj umreženosti, u kojoj svaki đak ima kompjuter na raspolaganju, a nastavnici koriste savremene edukativne softvere u nastavi svih predmeta, oslanjajući se na mogućnosti koje pruža cloud computing, tj. računarstvo u oblaku. Takvu viziju nam sugeriše publikacija koju je sufinansiralo Ministarstvo prosvete Republike Srbije, a koju je izradila kompanija Majkrosoft u saradnji s Ministarstvom prosvete Mađarske. Publikacija Škola budućnosti zamišljena je kao regionalni vodič za rukovodstva škola i nastavnike u Srednjoj i Jugoistočnoj Evropi. Iako sama publikacija delimično ostavlja gorak ukus u ustima, budući da deluje kao javno (su)finansirana reklamna brošura Majkrosoftovih proizvoda, mora se priznati da bi verovatno svakom nastavniku zaigralo srce i zavrtela se mašta od mogućnosti koje bi se otvorile s primenom opisanih softvera.

Međutim, kako rešiti problem neopremljenosti obrazovnih ustanova, budući da je u velikoj većini škola postoje do dva kabineta za informatiku, dok su ostale učionice opremljene starim, teškim i neudobnim klupama, zelenom tablom i belom kredom. U predgovoru publikacije, tadašnji ministar prosvete Žarko Obradović stvar rešava veoma jednostavno, navodeći da svi nastavnici mogu da koriste kabinete za informatiku. Ukoliko pretendujemo na malo veću dozu ozbiljnosti od tadašnjeg ministra, onda ćemo uzeti u obzir da su ti kabineti stalno u upotrebi za svrhe nastave informatike i da škola budućnosti zahteva ulaganja u infrastrukturu.

Međutim infrastrukturna ulaganja nisu potrebna samo zarad toga da bi učenice i učenici u budućnosti zajedno s nastavnicima uživali u mogućnostima računarstva u oblaku, već i zbog generalnog stanja infrastrukture škola: nedostatak objekata, nedovoljno učionica da bi se broj učenika sveo makar na 22 do 25 po razredu (što i Strategija preporučuje kao funkcionalni maksimum), neopremljenost učionica, nemanje materijala za primenu savremenih nastavnih metoda, itd.

Dakle, da li nam Strategija razvoja obrazovanja daje razloga za optimizam u vezi s infrastrukturnim ulaganjima? Strategija uvažava značaj infrastrukturnih ulaganja kao nezaobilaznog elementa kvaliteta obrazovanja. Na primer, u odeljku koji tematizuje osnovnoškolsko obrazovanje, piše: „Da bi škola uticala na učenike, ne mogu elementarni uslovi u školi biti gori nego oni koje učenici imaju kod kuće (posebno kada je u pitanju elementarna infrastruktura), a oprema bi morala biti takva da škola može da prati novine i koristi inovacije u radu s decom.“

Na više mesta se u Strategiji implicira da deo državne obaveze u pogledu namirivanja društvenih potreba (za, na primer, vrtićima, gimnazijama i umetničkim školama) treba da preuzmu privatne ustanove, ili lokalna samouprava i druge institucije. Već u Strategiji država zapravo priznaje unapred poraz i nemoć da izvrši neophodna ulaganja.

A da li nam finansijski plan Ministarstva prosvete daje razloga za nadu da će se ipak izgraditi ta škola budućnosti? Infrastrukturna ulaganja nisu prioritetna ni u finansijskom planu Ministarstva prosvete za 2015. godinu. Na primer, za modernizaciju infrastrukture osnovnih škola predviđeno je 576.000 evra, a za srednje škole oko 470.000 evra. Kada bismo taj drugi iznos podelili ravromerno na sve srednje škole u Srbiji, svaka bi dobila zanemarljivih 1.000 evra. Sudeći na osnovu planova Ministarstva prosvete, nemamo mnogo razloga da verujemo da će se škola budućnosti ostvariti u našoj zemlji.

Da li bi prosvetari trebalo da nastave štrajk?

Na dan prekida štrajka koleginica mi je u zbornici ispričala jedan vic:

U čemu je razlika između tepsije bureka i prosvetnog radnika? Tepsija bureka može da nahrani četvoročlanu porodicu.

Da bi prosečna plata radnika i radnica u prosveti dostigla iznos cene potrošačke korpe, trebalo bi je povećati 50%. Takva situacija je već dovoljan razlog za pobunu. Međutim, drugi veoma ozbiljan razlog jeste ne samo aktuelno stanje čitavog sistema prosvete već i trasa kojom će ići planirane reforme. Tržišno orijentisana obrazovna politika smanjivaće dostupnost obrazovnih ustanova i neće obezbediti ulaganja u ustanove koje su javne. Obrazovne profile nekorisne za tržište ili će eliminisati ili učiniti veoma skupim, uskraćujući time građanima slobodu izbora životnog poziva. Pod imperativima tržišta školovanje će biti prožeto ideologijom krajnjeg individualizma, koja normalizuje neljudske radne uslove i ograničavanje (ili čak ukidanje) socijalne politike. Znanje koje će se sticati u školama podređenim imperativima tržišta biće znanje prema meri aktuelnih tržišnih uslova. Teško je, na primer, zamisliti da je tržištu potrebna stručnjakinja za etimologiju srpskog jezika, bibliotekar ili književni komparatista. Nadalje, određene struke mogu biti atraktivne za tržište samo u kontekstu širih društvenih transformacija. Na primer, studije medicine su tržišno atraktivne ukoliko je i sam medicinski sektor (pretežno) deo privatne sfere.

Reforme obrazovanja, zajedno sa Strategijom, Školom budućnosti i dualnim obrazovanjem, jesu deo jedne mnogo šire transformacije, tranzicije Srbije ka što perifernijem, uvoznijem i zaduženijem statusu među državama. Radnici i radnice u prosveti zaista imaju razloga da nastave štrajk, ali sa zahtevima koji pogađaju u srž problema.

1 Ovaj odeljak se oslanja na: Stojanović, Vesić, Simović: Kome je odgovorno naše društveno odgovorno visoko obrazovanje, Stvar: časopis za teorijske prakse, KSF Gerusija ‒ Br. 4, Novi Sad, 2012, i na Bolonjska reforma i visoko školstovo u Srbiji, Stvar: časopis za teorijske prakse, KSF Gerusija - Br. 6, Novi Sad, 2014.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us