Nakon dve i po decenije sprovođenja politike privatizacije, prodato je i preduzeće Avala film – nekada najveća produkcijska kuća u Jugoslaviji. Iako je deo javnosti protestovao protiv ove privatizacije “kulturnih dobara”, sistemska logika nam još jednom demonstrira da u kapitalizmu postoji samo interes profita. Nakon proizvodnih, uslužnih i trgovinskih preduzeća privatni kapital sve više preuzima ono što smatramo “javnim dobrima”.
Ako smo 2015. emotivno pogođeni privatizacijom, ili iznenađeni što se ona događa i u kulturi, biće da smo prethodne dve decenije verovatno proveli u nekom autističnom filmu, bilo da smo ga gledali ili da smo ga snimali. Tako će nas lako šokirati i prodaja Avala filma.
Društvene svojine više nema, naš posao je završen. To bi mogli da saopšte scenaristi i reditelji tranzicije od 1990-ih do danas. Čak i aktuelni direktor Agencije za privatizaciju kaže da je on verovatno poslednji skript doktor, otkako je vlada napisala sinopsis od dve reči: stečaj i doboš. Taj politički krimić pratiće i porodična drama “Gubitnici tranzicije”, dok SF o utopijskom društvu, smešten u veoma daleku budućnost, nosi naziv “Svaki je čovek preduzetnik”.
S tim repertoarom, eventualna analiza krize kapitalizma i širih procesa, koji su doveli do pljačkaških privatizacija, ubrzo bi zaličila na karikaturu. Nedavno je na naslovnoj strani Politike (!) objavljen crtež Dušana Petričića, na kom je prikazan građevinski plan za dobar biznis od nacionalnog značaja. Na crtežu se vidi Beograd na vodi, u zlatu i na vrhu, modeliran onako kako ga aktuelna vlast i zamišlja, a ispod njega, u ruševinama, šutu i crnilu, zgrade Zdravstva, Pravosuđa, Obrazovanja i Kulture. Pošto je sama država jasno i glasno proglasila takvu politiku prioriteta, kakvu prikazuje Petričićev crtež, a sve sile novog političkog sveta ujedinile se da je odbrane, onda je zbilja karikaturalno govoriti iznova i naširoko o povlačenju države iz zdravstva, obrazovanja, kulture i pravosuđa (vidi pod: privatni izvršioci & javni beležnici), u tonu otkrivanja Amerike. Vapaj za državom u tom karikaturalnom batrganju podseća na dvostruki mit o srednjoj klasi, o kojem su govorili i pisali G. M. Tamaš i Primož Krašovec, provincijalni očaj zbunjenih malograđana, koji u načelu nemaju puno problema sa socijalnim razlikama, niti baš pokazuju solidarnost sa radničkom klasom i novim proleterijatom, ali jako žude da im država omogući državni posao, da spreči klijentelizam pri zapošljavanju, i, naravno, iskoreni korupciju. Kad se oni situiraju, sve drugo je nebitno.
Tu dolazimo do prodaje Avala filma, “Grada izgubljenih fimova”, kako su ga nazvali filmski umetnici u nedavno pokrenutoj kampanji protiv privatizacije (doduše, samo filmskog fonda), i jada izgubljenih filmadžija u celoj toj ludoriji.
Posložimo činjenice. Avala film, nekada najveće i najznačajnije jugoslovensko preduzeće za proizvodnju filma, godinama u dugovima, pred bankrotom, pa u stečaju, prodato je pre par dana privatnoj firmi Film Way. Zastupnik na aukciji nije hteo da otkriva detalje o vlasnicima, a ubrzo se otkrilo da je firma osnovana s malim početnim kapitalom, registrovana na javnosti dosad nepoznate, a verovatno i odsad nebitne osobe. U medijima se ovih dana špekuliše da je sve namešteno, da je reč o američko-švajcarskom kapitalu, čak da su u pitanju holivudski producenti, željni jeftinih usluga i poreskih olakšica. Po čaršiji se, pak, pominje kako iza svega stoje domaći tajkuni, direktori velikih stranih fondova koji su zainteresovani za filmsku i televizijsku produkciju, ili neki obični biznismeni sa rđavim namerama i lošom poslovnom praksom, koji će na mestu filmskog studija sazidati stambene zgrade. (Moje proročko čulo kaže da će se najverovatnije ispostaviti kako je reč o kombinaciji svega pomenutog.)
Država i njene ustanove koje su bile nadležne za “kulturna dobra”, odnosno izuzimanje filmova iz stečajne mase ili posebne tenderske uslove – Ministarstvo kulture i informisanja, Filmski centar Srbije, Ministarstvo privrede i Agencija za privatizaciju – nisu učinile bog zna šta, i Avala film je prodat ispod svake cene. Pet minuta nakon aukcije, vlasnici su već masno zaradili samo na pravima za filmove. Eto, dakle: ko je pametan, vredan, igra po tržišnim pravilima (ma kakva ona bila), i poseduje kapital od 9 miliona evra, uspeće brzo da zaradi na tržištima u razvoju.
Ipak, nema ničeg originalnog u tom krimiću. Na isti način prodavane su i važnije stvari: fabrike lekova i medicinskih sredstava, fabrike žita, mesa i šećera, saobraćajna i građevinska preduzeća, banke… Kultura i mediji samo su zadnji došli na red, iako i tu već znamo slučajeve takozvanih spornih privatizacija novina, televizija, knjižara i izdavačkih kuća. Štaviše, dok kulturnjaci dižu dževu zbog Avala filma, zahtevajući da se filmski fond izuzme iz stečajne mase, radnici Trudbenik-gradnje vode borbu na sudu takođe za izuzimanje iz stečajne mase, ali njihovih stanova u samačkim hotelima, u kojima neki od njih i po trideset godina žive s porodicama. (I to izuzimanje, ako smem da primetim, traže sa boljim pravnim osnovom nego u slučaju Avala filma.) Istovremeno, ponovo je počelo suđenje J. S. Niniju, bivšem vlasniku zrenjaninske Jugoremedije, fabrike u kojoj su se radnici-akcionari borili protiv loše privatizacije, pokušali da investiraju i pokrenu proizvodnju, odupirali se pritiscima države i raznoraznih poslovnih mahera, da bi na kraju, pogađate, izgubili bitku.
Teška srca priznajem da životni prostor i lekove smatram prečim od filmova – ipak, negde morate živeti i nečim se drogirati da biste uopšte mogli da snimate – ali ovde me zapravo zanima jedna simptomatična stvar u tom odnosu. Naime, o borbi radnika Trudbenik-gradnje niko od viđenih faca u kampanji oko Avala filma nije snimio ništa. Zrenjaninski radnici Jugoremedije, Šinvoza i BEK-a, tokom svoje borbe organizovali su tribine, diskusije, pozorišne predstave, pomagali filmove i knjige, i uopšte, solidarisali se sa srednjom klasom, za koju su mislili da je progresivna, a njihovim naporima zabeleženi su na pokretnim slikama samo u jednoj trodelnoj TV-emisiji i jednoj Žilnikovoj tragikomediji.
Na drugoj strani, mnoge filmadžije u potpunoj su konfuziji. Argumenti protiv prodaje Avala filma vrlo često ne zvuče ubedljivo, a neke smo čuli i na tužnoj tribini u okupiranom bioskopu Zvezda. Jasno je, naravno, da na osnovu nade u dobre namere vlasnika ne možete prodavati nešto od javnog interesa (a filmovi su to pre nego lekovi?). Ali šta, recimo, ako se ispostavi da vlasnik ima poštene namere? Do koje mere bismo tada pristali na politiku privatizacije? Dakle, uprkos onome što je očito – da bi svakog razumnog kapitalistu na Košutnjaku zanimalo pre svega zemljište i mogućnost investicija lukrativnijih od filma – vlasnik bi mogao da prosvećenim odnosom prema filmu zamaže oči kulturne javnosti. Vrlo prijezan prema Kinoteci i oprezan prema kopijama, autorima uz puno obzira isplaćuje njihov deo, u prodaji televizijskih prava preferira javni servis i u toj transakciji ne računa s velikim profitom, ulaže i u filmsku proizvodnju i dovodi druge strane investitore, otvara nova radna mesta i sarađuje sa postojećim malim i srednjim preduzećima za filmske usluge (mada je prodao jedan deo za elitne stambene blokove), sve u svemu, podstiče našu ekonomiju i raspolaže našim kulturnim dobrima kao istinski čuvar javnog interesa i vlasnik kapitala, koji smo mi stvorili, kakav se samo poželeti može. Jesmo li i u tom slučaju protiv prodaje? Šta smatramo alternativom i s kojim rezonom? Još važnije, šta smatramo javnim interesom: neke principijelne scenarije u svim slučajevima, ili samo kad idu u korist našoj klasi?
Nažalost, ovakvih principijelnih debata nema, a one bi, ako ništa, mogle da najzad isteraju iz žbunja ideološke prikrivalice, i nateraju neutralne da se opredele, kao u socijalnim dramama iz 1930-ih. Umesto toga, čuli smo filmadžije kako istovremeno zahtevaju nacionalizaciju filmskog fonda, ali podržavaju restituciju zemljišta. Pominju istočnoevropske modele odnosa prema državnim filmskim studijimia, a zaboravljaju da su ti studiji odavno prodati holivudskim gazdama. Proglašavaju se filmskim radnicima i traže pomoć kapitalističke države i pravo na rad, a imaju produkcijske kuće sa solidnim kapitalom. Svojih producentskih prava, stečenih na filmovima koji su takođe snimljeni od budžetskog novca, ne bi se odrekli i dali ih državnoj instituciji, ali isto traže za jugoslovenske filmove, jer su snimljeni u vreme socijalizma i društvene svojine, pa su, jel, zajednički. Pri tom su o istoj toj socijalističkoj Jugoslaviji snimali filmove u kojima iskrivljuju njenu istoriju, ismevaju njene institucije i domete, proglašavaju one koji su verovali u njene ideje za nostalgične budale. Ako je karijera malog umetničkog privrednika, sa jakom željom za državnim sponzorstvom, bila jedina težnja filmadžija, i ako su u tom izmaštanom Gradu izgubljenih filmova novi stambeni blokovi sazidani od dokumentaraca mlađe generacije reditelja o socijalizmu i Jugoslaviji, onda je zaista pitanje čime smo to mi iz filmske branše, i stari i mladi, zaslužili Avala film?
Pitanje je i čime smo zaslužili solidarnost drugih žrtava tranzicije. Malo je koji film u poslednje vreme imao veze sa analizom uzroka privatizacije te posledicama ideologije koja je promoviše. Malo koji se ozbiljno uhvatio u koštac sa stvarnošću savremenog kapitalizma, sukobima između interesa radnika i interesa vlasnika kapitala, pokušao da analizira živote i dela novih gazda, te da prikaže radnički otpor, potragu za alterantivom i borbu za radničko društvo.
Ako u ovom trenutku postoji neka smislena akcija oko privatizacije Avala filma, onda je to akcija da se filmadžije istinski pridruže toj borbi. I to upravo onako kako najbolje znaju – praveći filmove.
