U vremenu kada se institucije kulture sve više stavljaju u službu privatnih interesa, a društveni angažman umetnosti sve više biva potisnut, Blokadni FEST predstavlja čin otpora protiv sistemskih nepravdi koje pogađaju radnike i radnice u kulturi, studentkinje i studente, kao i sve one koji veruju u dostupnost umetnosti svim društvenim slojevima.
Kako ste ranije mogli da čitate na Mašini, filmski festival Blokadni FEST u organizaciji studenata se održava u Beogradu od 9. do 16. marta, kao odgovor na otkazivanje 53. međunarodnog filmskog festivala FEST, odnosno na njegovo odlaganje za septembar. Festival će biti realizovan u nekoliko blokiranih i oslobođenih prostora: u SKC-u, Oslobođenom KCB-u, Domu kulture Studentski grad, Jugoslovenskoj kinoteci i na Filozofskom fakultetu.
Studentkinje i studenti koji stoje iza Blokadnog FEST-a ne postavljaju samo pitanje može li kultura opstati u sistemu koji je preplavljen komercijalizmom i privatizacijom – već nam daju i konkretan odgovor.
Kako ste i sami napisali u vašoj najavi i saopštenju – vas je realnost motivisala da FEST pripremite sami, šta ste pod tim mislili? Koje je mesto i funkcija, prema vašem mišljenju, Blokadnog FEST-a u aktuelnoj društvenoj situaciji i masovnim studentskim protestima i blokadama?
Navođeno je da je FEST ove godine odložen zbog „bezbednosnih razloga“, dok je istina, sudeći po našim sagovornicima, to da se CEBEF polako kreće u smeru privatizacije.
Odlaganje FEST-a je sramotno, ali je nažalost očekivano, uzevši u obzir višedecenijsko zanemarivanje i gubljenje na značaju ne samo ovog festivala, već kulture uopšte. Našim festivalom se uključujemo u borbu za opstanak institucija kulture, kao budući radnici u kulturi, ili prosto posmatrači. Kultura ne sme da stane!
Recite nam nešto o samom programu, kako ste organizovali selekciju i koje teme su u centru pažnje?
Imamo tri selekcije: studentsku, koja se od samog početka nametala kao logičan pandan zvaničnoj selekciji tradicionalnog FEST-a. Jedina razlika je što ovo neće biti takmičarski program. Filmovi studenata su često nedostupni i nedovoljno ispraćeni, čak i kad se pojave na nekom festivalu. Postavljanjem glavnog programa u SKC, studente smo stavili u centar dešavanja i doprineli oživljavanju SKC-a kao platforme gde studenti mogu izlagati svoje stvaralaštvo.
Druga selekcija je savremena, sačinjena od filmova međunarodne produkcije – tu je nekoliko filmova sa neodržanog FEST-a, reprize sa prethodnih domaćih festivala i, najbitnije, regionalni filmovi koje su festivalu donirali autori.
Poslednju celinu čine klasici, pažljivo izabrani zbog svoje vanvremenosti. Kroz njihovu prizmu pokušali smo da prelomimo današnjicu. U okviru programa imamo i kurirane celine – na primer „Dijaspora ili gastarbajteraj”, koju čine filmovi Bruklin-Gusinje Želimira Žilnika i Victory autora Zulfikara Filandre. Jedan klasik i jedan savremeni film koji kroz dve, 30 godina udaljene perspektive, istražuju našu emigraciju i kako se od društvene situacije menja njeno poimanje.
Celinu „Filmovi sa predumišljajem“, koja se prikazuje u sali „Makavejev“ Jugoslovenske Kinoteke čine filmovi koji se bave posledicama rata, radničkom svakodnevicom i revolucionarnom borbom.
U DKSG smo imali ciklus filmova „Avangarda/Protest“ sačinjen od ciklusa dokumentaraca, višedecenijskog opsega, koji su se bavili protestima. Celinom „Sećanje na sećanja” okrenuli smo se pojedincu i subjektivnom, iščašenom od političke svakodnevice.
Pri izboru se nismo isključivo vodili političkim trenutkom – jedna od tema koja lebdi nad programom je – koji su to filmovi koje želimo da svi pogledaju? Ovaj festival je delom i slavljenje autora koji su doprineli našoj i svetskoj kinematografiji, a koji su neopevani.
Zašto ste izabrali baš te konkretne prostore i lokacije, zbog čega su vam važni?
Blokadni festival je jedino imalo smisla održati u blokiranim prostorima! Nameće se pitanje zašto se festival održava u Jugoslovenskoj kinoteci – to je jedina državna ustanova kulture na spisku sala uz Dom kulture „Studentski grad“. Kinoteka je studentima u blokadi pružila prostor i podršku za održavanje svog događaja. Radnici Doma kulture „Studentski grad“ u januaru su održali štrajk upozorenja i od tada su u obustavi programa. Jedini program koji organizuju je u saradnji sa studentima. Studenti su tamo već održavali plenume i prepoznaju ga kao jedno važno, ali nepravedno zapostavljeno mesto studentske kulture.
Njihova, kao i Kinotekina podrška bile su od neizmernog značaja – praktično su nam otvoreni za igru njihovi bogati filmski arhivi, ali DKSG nije tu samo zbog toga – on je deo šire borbe za oslobađanje studentskih kulturnih centara i vraćanja studentskih prostora studentima.
Festival se održava i u oslobođenom KCB-u, koji se, njihovim rečima, „bori protiv komercijalizacije i privatizacije kulturnih dobara“. Kada je KCB oslobođen, to je bio korak ka ostvarenju jednog od zahteva Kulture u blokadi, otvaranja prostora kulture za delovanje svih zainteresovanih aktera – tako nam se KCB sam ukazao kao jedan od mogućih prostora za jedan nekomercijalni festival. I naravno, pošto sa KCB sarađujemo od početka njihove blokade, prirodno je bilo da i njih uključimo u festival. Stojimo uz njihove zahteve i solidarni smo sa našim budućim kolegama.
Od početka blokada, fakultetski amfiteatri i učionice uspostavljeni su kao improvizovani bioskopi. Počelo je kao potencijalno rešenje naših ograničenja – u nedostatku mogućnosti za dobijanje prava najnovijih filmova, odlučili smo da filmove puštamo u fakultetskim prostorima pošto ne podležu autorskim pravima ako se vode kao nastavna projekcija.
Javili smo se autorima na čije filmove smo ciljali, često bezuspešno, pa smo korigovali program. Ta odluka je vremenom zaličila na borbu za odostupnjavanje i oslobađanje umetnosti – što nekonvencionalnim bioskopskim prostorima, tako i potpuno besplatnim projekcijama, a i našim pokušajem borbe sa autorskim i distributivnim pravima.
U vašem saopštenju stoji da 15. marta na programu neće biti ni jedan film, kako kažete, „ceo dan je odvojen za jednu aktivnost, a to je protest koji je tog dana zakazan u Beogradu“ – na koji način vidite ulogu umetničke proizvodnje (u ovom slučaju pretežno filmske) ali i samih javnih institucija kulture u svim ovim zbivanjima, imate li neku poruku za javnost?
Poručujemo: sa FEST-a na protest, sa protesta na FEST! Neka film bude dostupan svima!
