Mesec dana blokada fakulteta i srednjih škola širom Srbije, koje za sada ne izgledaju kao da će da posustanu, proizvele su neviđenu euforiju. Sve pršti i iskri: solidarnost, podrška, briga, nada. Kao što kaže transparent koji su nosili studenti novosadskih fakulteta: „Vlada nada, dok god je blokada“. Sila mladosti, njene odlučnosti, neustrašivosti, pameti i širine, pa i nadobudnosti, dirljiva je i zarazna.
Dozvoliću sebi i jedan filozofski uvid, odbijanje mladosti da prizna smrt (najživopisnije sročene u stihovima „Bebo, umro sam juče, već danas sam nazad i proždirem to dupe“, pesme „Ako humrem danas bebo“, grupe BekFleš), iako joj zuri pravo u lice (kako novosadskim smrtima, tako i opštoj planetarnoj smrti), podsetila nas je da je „živeti, živeti, lepo je živeti“. Studenti su uzdrmali i razdrmali naše emocije, naša tela, naše misli, naše političko biće, svojim delovanjem, svojim uverenjima, svojim izjavama, formulacijama svoje borbe, omogućili su nam da zastanemo, da se prisetimo i da se zapitamo, zašto je lepo živeti i kako živeti lepo, i istovremeno dali smernice, ispisali putokaze za mogućnost mišljenja i stvaranja sveta u kome život može biti (pretežno) lep, umesto (pretežno) mučan.
Proširenje polja političkog: univerzitet kao neposlušna institucija
Budući da su iskazani liberalnim jezikom i da operišu u okvirima sistema, odnosno sistema kakav bi trebalo da bude da se pridržava svojih normativnih okvira, studentski zahtevi se mogu čitati minimalno. Ono što studenti zahtevaju – javni uvid u dokumentaciju, krivičnu odgovornost nadležnih, oslobađanje od gonjenja aktivista a krivično gonjenje napadača na njih – trebalo se desiti po automatizmu, trebalo bi da se podrazumeva. Ali to nije slučaj. Uprkos tome, studenti svoje zahteve uporno ispostavljaju obezvlašćenim i šupljim, ali nadležnim institucijama, ignorišući pritom nepisana pravila i neformalne centre moći (Predsednika), čime dodatno pojačavaju frikciju između proklamovane norme i živuće zbilje.
Koliko god minimalni bili, režim ni ove zahteve ne može da ispuni. Ne zato što možda ne bi hteo, ako bi to nekako zaustavilo cunami pobune, već zato što bi time potpisao svoju kapitulaciju, izvršio samoubistvo. Taktički gledano, minimalizam zahteva studentima obezbeđuje široku društvenu podršku i neometani produžetak borbe, čije strategije, domete i ciljeve nastavljaju da oblikuju i pregovaraju u samom procesu blokiranja.
Ono što je značajnije od samih zahteva, pa čak i od njihovog ispunjenja ili neispunjenja, je način na koji studenti organizuju blokade i kako njima upravljaju. Studenti su svesni da domet blokada nije prosto obaranje režima (oni ga i ne traže). Naprotiv, oni istovremeno zahvataju i ispod, preispitujući temelje sistema kome je postojeći režim samo trenutna inkarnacija, i preko toga, dotičući se budućnosti tog sistema. Rečima studenta Davuda Delimeđaca „studenti drže čas demokratije, i onima pre, a verovatno i onima posle“.
Ustanovivši plenum kao vrhovni organ blokade, studenti svoje odluke pregovaraju i usvajaju direktno demokratskim putem, kao i same zahteve, koji, posebno onaj poslednji, kako su svedočili sami studenti, nisu lako prošli.
Zahtev o javnom ulaganju u obrazovanje, način na koji se blokade vode, te njihova diskursna formulacija u izjavama, aktivnostima, transparentima studenata, prevazilaze okvire borbe u granicama ustanovljenih pravila i normi. Dok poslednji zahtev direktno dovodi u pitanje hegemoni neoliberalni diskurs privatizacije i ukidanja uloge države u društvenoj reprodukciji, organizacija studentskih blokada u formi plenuma i šira praksa studentskog samoupravljanja svojim fakultetima, formiraju novo, do sada nepostojeće, političko polje, novi prostor političkog, i novi način na koji se političko izvodi.
Rečima studenata Luke Vuksanovića i Milice Pendić: „Shvatili smo da politika može biti u našim rukama, i nije sve tako odaljeno od nas, bukvalno smo opipali politiku“, „Osećamo se važno, osećamo da imamo neka prava, da se konačno naš glas može probiti i čuti jasno“. Drugim rečima, studenti su shvatili da imaju moć da oblikuju društvo, a ta moć je politička. Time su nas podsetili da je politika svuda i da je svačija, kao što je to i borba za pravdu i slobodu. Kao i da njena sredstva nikada nisu konačna.
Pored toga, funkcija univerziteta kao obrazovne institucije ni u jednom trenutku nije dovedena u pitanje, štaviše ona je pojačana. Studenti organizuju tribine i predavanja, sprovode analize zajedno sa svojim profesorima (analiza objavljene dokumentacije novosadskog FTN-a i Građevinskog fakulteta u Beogradu, analiza „povoljnih“ kredita za mlade PMF-a u Novom Sadu), predlažu politike (alternativa privatizaciji apoteka studenata Farmacije), prikazuju filmove, stvaraju, izlažu, sprovode akcije i uče, verujem više i intenzivnije nego ikad do sad. A uz to se dobro zabavljaju.
Studenti i srednjoškolci su postali politički subjekti u procesu stvaranju novih (ma koliko kratkotrajnih) živućih i funkcionišućih institucija – demokratskog samo-organizovanog univerziteta, odnosno škole, čime su pokazali da institucije nisu prazne reči na papiru, nisu zgrade ni okoštale procedure sprovođenja moći, nisu zanavek ustoličena, u kamen upisana rešenja, već u jednom trenutku ustrojene prakse koje možemo napustiti, koje možemo graditi i razgrađivati, nanovo i drugačije izmisliti. Ono što su studenti ustanovili može se nazvati i „neposlušna institucija“, jednom nogom u sistemu a drugom van njega, poput digitalnih biblioteka iz senke koje znanje zaključano zakonima privatne svojine čine dostupnim svima ili sea-watcha i drugih samo-organizovanih brodova i flota koje spašavaju ljudske živote na Mediteranu. Koje li još institucije možemo preuzeti, koje napraviti, kojim (materijalnim i misaonim) sredstvima?
S onu stranu sloma liberalne demokratije
Neposlušne institucije su krhke, izložene, uvek ugrožene, njih ne štite države, odnosno njihovi pravni i represivni aparati, naprotiv, one ih proganjaju. Neposlušne institucije preživljavaju isključivo zahvaljujući solidarnosti i brizi dovoljnog broja ljudi, odnosno organizovanih grupa. U „Pismu studentima širom sveta”, studenti FDU pozivaju sve svoje kolege na blokade, ističući da im je ovakva vrsta akcije dostupna zahvaljujući „autonomiji univerziteta“ koja ih štiti od policijske intervencije. Ne sasvim.
Autonomija univerziteta kao ideal kome treba težiti i za koji se treba boriti, svakako stoji, ali studente u Srbiji od nasilnog izbacivanja ne štiti (samo) apstraktni princip već konkretna društvena podrška koju uživaju. Počevši od profesora, nastavnog osoblja i administratora, do prosvetnih sindikata, poljoprivrednika, medijskih radnika, javnih ličnosti, drugih institucija, mnogobrojnih udruženja i grupa građana, podrška je toliko široka da bi mogla dovesti do generalnog štrajka. Ono što omogućava studentima da istrajavaju su ljudi koji im kuvaju i donose hranu, koji se odazivaju na njihove pozive na protest, koji sa brigom, pažnjom i ljubavlju prate sve što se studentima dešava.
U nedostatku ovakve podrške, što je njihovim kolegama sa „razvijenog Zapada“ postalo jasno u proleće 2024. godine (a i pre toga), „autonomija univerziteta“, kao i drugi principi koje proklamuje liberalna demokratija, redom ih gazeći (poput ljudskih prava, međunarodnog pravnog poretka i tako dalje, spisak je dugačak), malo znače. Okupacije univerzitetskih kampusa u Evropi i SAD protiv genocida u Gazi završene su policijskim intervencijama i nasilnim uklanjanjem, te su uvedene nove mere kontrole kako bi se takve akcije ubuduće sprečile (više o slomu studentskih blokada u SAD i gušenju autonomije univerziteta, u eseju Rumene Bužarovske).
Očigledno naličje liberalne demokratije kojoj je odzvonilo, je novi fašizam (njihov zajednički imenitelj je kapitalizam). Sve je jasnije da se liberalna demokratija nije ispostavila kao „krajnja tačka ideološke evolucije čovečanstva“ niti „konačan oblik ljudske vladavine“ kako je to početkom devedesetih predviđao Frensis Fukujama, upravo suprotno, ona gubi na svim frontovima i povlači se pred superiornim silama ne-liberalne demokratije (Mađarska, Turska, odnosno praktično većina Evrope i SAD), autokratije (Rusija), političkog kapitalizma (Kina) i njihovih različitih proto-fašističkih (Indija, Izrael), libertarijanskih (Argentina, El Salvador) i drugih hibrida.
Tobože prirodni brak kapitalizma i demokratije, formulisan u Fukujaminom „kraju istorije“, pokazao se kao istorijski kontingentan i prema tome prolazan, a ono što preti da ga zameni, odnosno što ga već menja, obećava permanentni rat, nastavak brutalne eksploatacije i razaranja uslova za život i samog života (biljnog, životinjskog, ljudskog), kontrolu i nadzor nesagledivih razmera.
Čini se da studenti, makar instinktivno, razumeju da se nasilje koja država sprovodi prema „drugima“ – ljudima, vrstama, staništima – uvek „vraća kući“. Kako je pisao Ejme Sezer (Aimé Césaire) ono što se u Evropi naziva fašizam zapravo je kolonijalno nasilje koje se vraća tamo odakle je poteklo. Studenti, čini se, razumeju da represivni aparat države, ne samo države Srbije, već i onih „pravih“ liberalnih demokratija, inherentno nije na njihovoj strani. Prateći genezu represivnog aparata moderne države, Sofija Stefanović i Nataša Prljević ističu da policijsku brutalnost, pojačanu represiju i novi „talas kriminalizacije“ u Srbiji ne treba razumeti kao odstupanje od „funkcionalne liberalne demokratije“, već kao njen logičan nastavak. „Krivično-pravni sistem nije uspostavljen da smanji štetu u društvu, već da zaštiti privatnu svojinu i interese kapitala i „imperijalne ekspanzije“, citiraju one knjigu Zašto bi feministikinje verovale policiji Lije Kovan (Leah Cowan).
Prepoznavanje da nasilje ne proizvode samo specifični lokalni faktori (autokratski režim), već i sam hegemoni globalni sistem, čita se u studentskom delovanju. „Pismo studentima širom sveta“, produživanje komemorativnog ćutanja na šesnaest minuta u pomen ubijenom detetu u Zagrebu, upoznavanje sa iskustvima i metodama studentskih blokada protiv komercijalizacije obrazovanja u Hrvatskoj od 2009. godine (a na koju je uticala blokada 2006. u Srbiji), gestovi su koji ukazuju da studentska borba prevazilazi lokalne i nacionalne okvire, da je transgeneracijska te da uči od svojih prethodnika, kao i da pronalazi svoje mesto na globalnoj mapi kriznih žarišta sistema koji puca po šavovima. Ove perspektive se eksplicitno dotiču studenti FDU:
„Svet je na ivici raspada, predstavnička demokratija ne funkcioniše i naša budućnost je ugrožena. Ovo je jedini način da preuzmemo kontrolu i promenimo pravac kojim se svet kreće. Povoda za blokadu je mnogo, a vi najbolje znate koji je vaš“.
Podrška studenata iz regije koji ističu transparente „jedan svet – jedna borba“, „Jablanica Novi Sad, ista borba, drugi grad“ i „dišemo iste snove“, pokazuju da i oni prepoznaju da su njihove borbe povezane. Štaviše, da jedna bez druge ne mogu.
Ono što je sigurno je da se zahvaljujući studentskim blokadama u Srbiji (i ne samo njima, ne treba zaboraviti sve one koji su pripremili teren uvodeći u javni diskurs zelene i leve teme), po prvi put od devedesetih postavljaju suštinska politička pitanja: šta je dobar život, kako organizovati dobar život u zajednici, ko treba da ima pravo na njega?
Ova temeljna ideološka borba se može pročitati i u recentnoj muzičkoj produkciji. Dok tvorci nacionalističkog pokliča „dogodine u Prizrenu“ kao i obično zazivaju rat i stradanje, studentska pesma „Svi u blokade“ zove u blokade gde „biće nam do jaja“, i „gde ostvaruju se snovi“. Teško da iko, a naročito mladi, sanja rat. Izgleda da oni ne žele da se teraju k’o što su se terali i ranije, sa Cera i Romanije, izgleda da žele svet u kome ne moraju da se teraju (što one znači da se za njega neće boriti), izgleda da biraju estetiku života umesto estetike smrti. Isto poručuje i viralni snimak protesta sa Slavije uz stihove „Ne želim da se plašim mraka“, Marka Louisa i Marčela. To je ohrabrujuće.
Koliko god da potraju, studentske i srednjoškolske blokade i institucije koji oni ovih dana grade, u kojima uče i koje žive, već su napravile mnogo. Otvorile su horizont, ma koliko nestalan, da drugačija budućnost može postojati, da mogu postojati drugačije institucije, drugačiji politički subjekti, drugačija pravila, drugačiji životi od onih koje nam serviraju hegemoni diskursi liberalizma s jedne, i nacionalizma, s druge strane. Pokazale su da izbor ne mora biti između Fukujaminog „kraja istorije“ i Hantingonovskog „sukoba civilizacija“. Budućnost se najzad čini neizvesnom. Makar na kratko, niko nema pojma šta će se desiti.
Beograd je opet svet, a svet je za decu
Transparent „Beograd je opet svet“ koji studenti danas nose, čita se sasvim drugačije od onog „Beograd je svet“ sa studentskih protesta 1996/97. godine. Niti je Beograd onaj Beograd, niti je Srbija ona Jugoslavija, niti je svet onaj svet. Beograd je opet svet ne zato što žudi da izađe iz svoje izolovanosti i priključi se trijumfu „kraja istorije“, nego zato što je ovog puta sasvim integrisan u svet i zato što zna da se istorija nije završila. Srbija je svet zato što iz nje nema kuda da se pobegne. Svuda pada mrak.
Na otvaranju izložbe studenata i studentkinja u blokadi svih fakulteta Univerziteta Umetnosti u Beogradu „StUUdenti“, u nikad punijoj galeriji FLU, studenti su zajednički otpevali pesmu „Deca su ukras sveta“. Sigurno ne slučajno. Kao i transparent „Država je vlasništvo dece“, pesma se može čitati kao odgovor na doslovno umobolne izjave i smatranja SNS-ovih funkcionera i dežurnih „imaoca mišljenja“. Meni se čini da ona ima i dublju simboliku. Iako mi je nazivanje studenata decom prvobitno paralo uši, budući da mi je delovalo kao način da se njihova borba obezvredi i frivolizuje, sada mislim upravo suprotno. Čini se da studenti namerno potenciraju da su deca, oni ne žele da postanu odrasli, oni odbijaju da postanu deo govnjivog sveta koji im je namenjen. Oni žele drugačiji svet, svet pravde, sigurnosti, mira, svet slobode, koji je ujedno brižan svet i svet jasnih granica (etičkih ne teritorijalnih), dečiji svet i svet za decu. Za svu decu. U tome nisu sami.
