Himere nad našim glavama: medijski pluralizam u tržišnim uslovima

foto: Milovan Milenković / Kamerades

foto: Milovan Milenković / Kamerades

​​Smanjivanje medijskog pluralizma i koncetracija medijskog vlasništva posledice su delovanja tržišnih odnosa u medijskom sektoru. Dok negativne posledice tih procesa osećaju kako radnici u medijima tako i građani, proklamovani javni interes u medijima nije moguće ostvariti preko principa “privatizacija ili gašenje” kojeg se vlada Srbije drži.

Velika afera „Srbijo, izvini“ protutnjala je medijskim nebom Srbije. Neki od najvećih privatnih štampanih i elektronskih medija postali su arena za obračun svojih vlasnika – srpskih medijskih magnata. Time su dnevne novine i televizije, sa sumnjivom i netransparentnom vlasničkom strukturom, pretvorene u prostor za demostraciju sile vlasnika i njima bliskih ljudi.

Iako je jasno da se u ovom skandalu pre svega radi o privatnom interesu tajkuna te da malo čega tu ima od javnog interesa, ni političari nisu propustili priliku da uzmu učešće. Političari su uvučeni time što su njihove pozicije bliske položajima ekonomskih moćnika, a često od njih i zavise. Tako se i upravo u zavisnosti od tog položaja političari nekada osećaju kao žrtve medija, dok su nekad zaštitnici medija.

U čitavoj buci se možda najbolje snašao ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac, koji se obratio javnim pismom u kome između ostalog upozorava medije da će moći da „postoje i kupuju druge medije“ samo po zakonu. Zatim je upitao i novinare „da li je ova vlada ta koja je nešto radila i uradila za medijski prostor u Srbiji“.

Predstavnici vlade Srbije su se potrudili kako bi omogućili poštene tržišne odnose na medijskoj sceni, te konačno stvorili uslove za medijske slobode i raznovrsnost ponude. Ipak, ovo deklarativno zalaganje za jednake šanse zapravo znači regulisanje sektora na način koji odgovara isključivo predstavnicima krupnog kapitala. Ovakvim delovanjem vlada radi direktno protiv medijskog pluralizma, koji inače ističe kao jedan od osnovnih postulata državne medijske strategije.

Pluralizam i javni interes

Zakon o javnom informisanju i medijima, koji je donela upravo ova vlada, medijski pluralizam vidi kao nužnu pretpostavku za ostvarivanje javnog interesa u medijima. Odnosno, kako bi građani mogli „da formiraju sopstveno mišljenje o pojavama, događajima i ličnostima“, potrebno je obezbediti „raznovrsnost izvora informisanja i medijskih sadržaja“. Kako bi zaštitila tako definisani pluralizam, vlast se obavezala jedino na sprečavanje monopola u medijskom vlasništvu. Međutim, zakonom se istovremeno ignorišu ili pak podstiču tržišni odnosi koji jednako kao i monopoli vode gubljenju raznovrsnosti.

Sama činjenica da je zakonom dozvoljeno isključivo privatno vlasništvo u medijima, te da se javni mediji (izuzev javnih servisa RTS i RTV) moraju privatizovati ili ugasiti, govori dovoljno o tome da se vlada meša u tržište, i to isključivo u interesu privatnika. Gotovo je nemoguće imati pluralizam, odnosno različite izvore informacija i medijskih sadržaja, ukoliko je vlasnička struktura nad medijima homogena, mahom privatna.

Problem je u mogućnosti uticanja na rad medija. Negativan uticaj političara, država je odlučila da umanji time što će se povući iz vlasničke strukture medija. Međutim, i privatni mediji su podložni uticajima i upodobljavanju svog sadržaja u skladu s različitim interesima. Oni primarno zavise od oglašivača, odnosno ljudi i kompanija s najviše novca, te svoje sadržaje moraju usklađivati upravo prema njima, a ne prema publici. Tako potpuno privatno vlasništvo u medijima ne garantuje ni medijsku nezavisnost ni medijski pluralizam.

Oligopolizacija kao posledica privatizacije

U poslednjem ciklusu privatizacije, trideset pet medija koji su bili u vlasništvu države ili lokalnih samouprava dobilo je nove vlasnike, petnaest medija nije našlo kupca, kao ni dvadeset tri medija koji nisu ni stavljeni na prodaju. Mediji koji do kraja oktobra nisu privatizovani trebalo bi, prema zakonu, da budu ugašeni. Posledice toga osetiće pre svega radnici tih medija i lokalna publika, a uslediće i dalje urušavanje javne medijske infrastrukture.

Među poslednjim akvizicijama vidljive su i one tendencije koje u potpunosti oslikavaju globalne trendove koncentracije vlasništva i integracije različitih formi medija. Tako je beogradski Studio B kupila firma Maksim medija, koja u svom posedu već ima lokalne i nacionalne radio stanice. Kopernikus cable networks postao je vlasnik nekoliko lokalnih medija, izvesni Radojica Milosavljević kupio je čak sedam lokalnih medija, dok je portal Srbija danas kupio televiziju Apolo iz Novog Sada.

Čvrsto držanje za princip privatizacija ili gašenje u punom svetlu je demonstrirano odlukom o gašenju novinske agencije Tanjug. S prestankom rada ove agencije medijska scena je izgubila jedan od glavnih izvora informacija, što će se svakako odraziti i na pluralizam. Smanjiće se raznovrsnost informacija koje mediji prenose, biće ih manje, biće kraće, i često neće biti kontekstualizovane.

Za medije koji nisu našli nove kupce ostaje, doduše, i opcija prenošenja akcija na radnike. Međutim, teško je verovati da bi ti mediji mogli da doprinesu sadržajnom pluralizmu. Kao i drugi mediji na tržištu, i oni bi zavisili od oglašivača, što podrazumeva nužnost prilagođavanja sadržaja komercijalnim formama koje omogućavaju prodaju reklamnog prostora. Ukoliko ne uspeju da se prilagode ovim tržišnim zahtevima, i ti mediji će se brzo ugasiti.

Iskustvo prethodnih privatizacija govori nam da se mali lokalni mediji privatizuju pre svega zbog vrednosti svojih nekretnina, a ne zbog svog medijskog dometa. Ali na primeru velikih igrača lokalne medijske scene možemo videti stvaranje oligopola kao posledicu privatizacije. Tako smo nedavno mogli da ispratimo pokušaj Adria media grupe (čiji je najpoznatiji proizvod Kurir) da uđe u vlasničku strukturu Politike (što je i jedan od segmenata afere s početka teksta). Ova kompanija je već dominantna na tržištu nedeljne i mesečne štampe, ali bi joj vlasništvo nad kompanijom Politika dalo i daleko značajniju poziciju na polju dnevne štampe. Slično je i s preuzimanjem RTV B92 od strane Antena grupe, koja u svom vlasništvu već ima TV Prvu, ali i lokalnu ispostavu globalno rastućeg internet portala Vice. Oligopolizacija, ili koncentracija sve većeg broja medija u rukama sve manjeg broja vlasnika, sigurno neće doprineti pluralizmu niti medijskog sadržaja niti vlasništva nad medijima.

Ove turbulencije koje se dešavaju na lokalnoj medijskoj sceni odjeci su globalnog medijskog sektora. Sve manji broj kompanija upravlja sve većim delom tržišta, a repovi ovih himera počeli su da vitlaju i nad našim glavama. Ukoliko žele da opstanu na takvom tržištu, lokalni medijski vlasnici moraju ukrupnjavati svoje posede i u što većoj meri integrisati različite redakcije. To im omogućava potencijalno veću publiku i mogućnost veće zarade, mogućnost da prodaju svoje brendove drugim kompanijama po višoj ceni, kao i racionalizaciju troškova produkcije.

Sasvim novu dinamiku u medijski sektor uneće i stavke iz nedavno donetih medijskih zakona kojima je država omogućila telekomunikacijskim operaterima da ujedno budu i proizvođači medijskih sadržaja. Ovakav ustupak američkim lobistima, a opet uz dozvolu EU, kojoj će Srbija poslužiti kao ogledno područje, već je omogućilo stvaranje regionalne televizije N1. Iza ove balkanske ispostave američkog CNN-a stoji United Group (nastao spajanjem regionalnih lidera u pružanju kablovskih i internet usluga SBB i Telemach).

Racionalizacija kao eufemizam za (novo) otpuštanje radnika

Ukrupnjavanje vlasništva i integracija redakcija za medijske vlasnike predstavlja racionalnu ekonomsku odluku. Ukoliko tri redakcije koje poseduju smeste u iste prostorije, svakako će moći da smanje broj radnika koji rade na održavanju opreme ili higijeni ili obezbeđenju itd., a ujedno će sadržaje plasirati većem broju ljudi.

Naravno, ne moraju se tu zaustaviti, moguće je racionalizovati i radnu snagu koja radi na pravljenju sadržaja. Zato filmove koje proizvodi Vice gledamo na televiziji B92, ili unedogled slušamo iste plej liste na radio stanicama, ili čitamo tekstove o istim ljudima i temama u skoro svim novinama. Naravno, gazde štede na onim programima na kojima manje zarađuju ‒ kulturni, dečji programi, naučne redakcije, međunarodna politika itd. Tako racionalizacija troškova kao uslov za učešće u tržišnoj utakmici vodi smanjivanju pluralizma.

Medijske kompanije još više uštede smanjivanjem troškova radne snage. Procenjuje se da je samo u poslednjoj turi privatizacije medija bez posla ostalo 1050 ljudi. Njihove kolege i koleginice koje su sačekale nove gazde takođe će biti suočene s racionalizacijama radnih mesta. Međutim, oni se ne mogu nadati ni otpremninama. Po novom Zakonu o radu, novi vlasnici firmi otpuštenim radnicima isplaćuju otpremnine samo za period koji su proveli kod njih, što znači da oni koji budu otpušteni neće ni dobiti otpremnine. Ako za ova otpuštanja i nisu krivi privatni vlasnici, već država koja pravi pogodno tle za investitore, onda se to sigurno ne može reći za otpuštanja radnika u kompaniji Ringier (izdavač novina Blic, 24 sata, Alo …).

Kultura vs. rijaliti

Okvir u kome se racionalizacija troškova proizvodnje medijima postavlja kao glavni uslov opstanka na tržištu, a alternative u vidu javno finansiranih medija ne postoje, predstavlja pogodno tlo za smanjivanje pluralizma sadržaja. Rijaliti programi su jeftini za proizvodnju, dovoljno komercijalni da donose zaradu, a njihova zastupljenost u medijima u Srbiji najbolji je pokazatelj nestanka raznovrsnosti sadržaja. Ponovo nije važan javni interes već činjenica da je za vlasnike komercijalnih medija to najisplativiji vid programa.

Ovo odsustvo medijskog pluralizma u javnosti nije ostalo neprimećeno. Revolt se pojavio u liku konzervativnih studenata desničara koji su primetili nesrazmeran odnos kulture i rijalitija na televizijama. Međutim, suprotno njihovim stavovima ‒ rijaliti programi nisu rezultat lošeg ukusa, nedostatka obrazovanja i sl. Rijaliti programi su rezultat i slika kapitalističkog tržišta, ali i zakonske regulacije koja profit stavlja ispred javnog interesa.

Prema analizama programskog sadržaja komercijalnih televizija koje je 2013. godine uradilo Regulatorno telo za elektronske medije, odnos rijalitija i kulturno-umetničkog programa prilično je jasan, kao što je jasno i šta donosi više para emiterima. Tako je 2013. godine TV B92 u okviru svog ukupnog programa imala 14,71% rijaliti programa, na istoj televiziji je bilo 0,03% kulturno-umetničkih sadržaja. TV Prva je imala manje rijalitija (7,76%), a umetnosti i kulture je bilo 0%. S udelom od 40,10% rijaliti programi su apsolutno dominirali Pinkom, dok kulture ni tu nije bilo. Sličan odnos se može napraviti i kada su u pitanju obrazovno-naučni ili dečiji programi. O profitabilnosti rijaliti programa dovoljno govori sledeći podatak: „Farma“ je tokom 2013. godine emitovana u dužini od 71 dan, od tog vremena četrnaest dana odlazi na trajanje reklama u okviru emisije. To je trećina svih reklama emitovanih na TV Pink, u šta nisu uračunati svi oni umetnuti proizvodi koji su sastavni deo same emisije.

Vlada Srbije i ministarstvo nisu samo nemi posmatrači, oni su stvorili okvir za ovakvo tržišno delovanje medija i posledično smanjivanje pluralizma. Tako ministru Tasovcu preostaje samo da apeluje na medijske vlasnike da ne misle samo na profit.

Dominacija privatnih medija – nestanak pluralizma

Tržišni zakoni ipak su jači od sporadičnih apela državnih službenika i javnih dušebrižnika. Stvaranje okvira u kojem je privilegovan model rada komercijalnih (privatnih) medija ima nekoliko implikacija koje smo pokušali u ovom tekstu da predstavimo.

Prvo one ekonomske ‒ apsolutna dominacija privatnog sektora uz sve veću koncentraciju vlasništva među nekoliko ljudi, ali i otpuštanje radnika i smanjivanje radnih prava onima koji ostaju da rade. Zatim su tu kulturne posledice komercijalizacije, odnosno smanjivanje raznovrsnosti sadržaja. Na kraju, tu su i političke posledice. Medijski vlasnici nemaju apsolutno nikakav interes da kritikuju i destabilizuju sistem koji im je omogućio da se obogate i da to bogatstvo dalje povećavaju.

O tome nam govore i afere poput „Srbijo, izvini“. Za širu javnost njen sadržaj ne znači mnogo. Ono što smo mogli da vidimo i čujemo samo je nastavak ugrožavanja pluralizma. Novine i televizije pretvorile su se u oglasne table za stavove individua. To su zapravo stvari koje komercijalni mediji inače rade ‒ promovisanje i očuvanje elitnog položaja pojedinaca u društvu, bilo da se oni nalaze na pozicijama ekonomske ili političke moći. Svejedno ko je od njih vlasnik medija ili kojeg je političara promovisao i u čijem izbornom štabu radio, niko od učesnika te rasprave suštinski ne dovodi u pitanje postulate kapitalističkog tržišta i funkcionisanje medija unutar njega. Niti pak dovode u pitanje poreklo njihovog bogatstva.

Za javnost bi svakako trebalo da bude važno ko su vlasnici medija i ko čijim parama kupuje neke medije i za čije političke interese to radi. Međutim, prave informacije o tome teško da ćemo dobiti od samih aktera afere. Istovremeno, zakonski okviri podržavaju medijske magnate i njihov profit, koji stoji na strani sasvim suprotnoj od javnog interesa. Stoga, izvinjenja, kukanja i lična podbadanja građanima Srbije ne znače apsolutno ništa, niti im omogućavaju formiranje mišljenja na osnovu raznovrsnosti izvora i sadržaja.

Print

Preporučujemo