Velika nadanja i mikropreduzeća

Foto: Marko Risović / Kamerades

Foto: Marko Risović / Kamerades

Suprotno velikim nadanjima o rasplamsavanju sitnog biznisa, restauracija kapitalizma ugušila je socijalističke gigante, a nije pogodno uticala na razvoj mikropreduzeća. Istraživanja pokazuju da zakonitosti kapitalizma pogoduju razvoju monopola i oligopola, dok neoliberalna politika u Srbiji dodatno otežava poslovanje malih preduzetnika koji su često samo radnici u potrazi za poslom.

Jedno od glavnih ideoloških oružja restauracije kapitalizma na prostorima bivše Jugoslavije jeste mit o individualnom preduzetniku, koji svojim kreativnim poduhvatima na nesputanom tržištu čini motor privrednog razvoja, ujedno predstavljajući garant puta u klub razvijenih zapadnih zemalja. Ta je priča toliko ponavljana da je postala opšte mesto u štampi, literaturi, ekonomskim udžbenicima, programima raznih političkih stranaka, televizijskim serijama, pa i u svakidašnjem razgovoru.

Poseban motiv za neprestano produžavanje sage o značaju malih i srednjih preduzeća jeste činjenica da su se sve tranzicijske zemlje, uključujući tu i Srbiju, posebno nakon petooktobarske promene, suočile s procesima deindustrijalizacije i gašenja nekadašnjih velikih preduzeća, koja su bila simboli socijalističke izgradnje. Smatralo se, i još se tako čini, da će negativne posledice prekomponovanja ekonomskog sistema biti ublažene, možda čak i potpuno uklonjene ako se stvori posebno povoljno okruženje za nastupanje sitnog biznisa. Nasuprot učmalom sivilu velikih fabrika, kojima su upravljali glomazni i neefikasni samoupravni organi, trebalo je da stoji inovativan i hrabar individualni preduzetnik, za koga se drži da najbolje može odgovoriti potrebama svakoga od nas, pa i društva u celini.

Međutim, upravo iskustvo razvijenih kapitalističkih ekonomija ukazuje da su mala i srednja preduzeća pod posebnim pritiskom tržišne konkurencije i da zapravo predstavljaju najnesigurnije polje privrednih delatnosti. U Sjedinjenim Državama je od 1989. do 1997. godine bilo zatvoreno ukupno 5,73 miliona preduzeća, što čini 611.000 privrednih subjekata prosečno po godini.1

Retko kada se međusobno koncepcijski i metodološki različite, čak i suprotstavljene ekonomske teorije slažu u oceni jednog fenomena kao što je to poslovanje malih i srednjih preduzeća. Poznata je Marksova opaska da jedan kapitalista ubija mnoge, a građanski mislioci poput Džoane Robinson, kao predstavnice postkejnzijanizma, i Jozefa Šumpetera, proslavljenog pripadnika austrijske škole mišljenja, izrazili su sada gotovo školski priznatu stvar da je epoha savršene konkurencije završena (ili svedena na sekundarnu ulogu) i da je monopolistička faza kapitalizma postala dominantni oblik privrednog sistema u savremenom svetu.

Glavni nedostaci malih i srednjih preduzeća su što ne mogu da izbegnu cenovnu konkurenciju kao što to čine veliki oligopoli, teško postižu efekat ekonomije obima, nemaju dovoljno rezervnog finanijskog kapitala, imaju slabo kadrovsko i organizaciono iskustvo, sporo se adaptiraju na promene tržišta, nedostaje im veština korišćenja analitičkih alata u predviđanju kretanja konkurencije, a tu su i mnogi drugi faktori koji se spominju u veoma obimnoj menadžerskoj literaturi.

Francuski marksista grčkoga porekla Nikos Pulancas uočio je da krupna buržoazija, kao nosilac monopolističkog kapitala, glavnu podršku svom legitimitetu klasne vladavine u savremenom kapitalizmu traži upravo u srednjim vlasničkim slojevima, koji svoju egzistenciju ostvaruju u oblastima usluga, administrativnih poslova, sitne trgovine, poljoprivrednih gazdinstava, marketinga, transporta, raznih vidova namešteničkog rada, umetničkog i tehničkog stvaralaštva. Zapravo, u borbi protiv interesa radničke klase krupan kapital se služi ideološkim plaštom o ugroženosti malih i srednjih preduzeća, te ih tako pridobija u koncentrisanom pritisku na državu da podesi poresku politiku i pravno-insitucionalno okruženje u korist oligopola. Ne treba ni reći da se unapred računa da će sitni biznis pasti pod kontrolu zahvaljujući zavisnosti od tehnološke, logističke, dobavljačke i finansijske superiornsti velikih preduzeća, čime se efikasno ukalupljuju dva igrača u obezbeđivanju klasne vladavine mopolističkog kapitala – s jedne strane radnička klasa, s druge sitna buržoazija s pratećim srednjim slojevima.

Kada je slučaj Srbije u pitanju, poslužićemo se podacima da bismo ilustrovali kontrast između sage o sitnom biznisu i njegovom realnom učinku na fonu tranzicije koja traje već petnaest godina. Od ukupnog broja registrovanih privrednih pravnih lica u 2012. godini (njih 317.162), zapravo 99,8 % čine mala i srednja preduzeća, koja ostvaraju svega 34 % bruto društvenog proizvoda. Dakle, dve trećine celokupnog društvenog proizvoda postižu 494 velika privredna društva.

Ovde se zapravo mora iznijansirati pogled i uvideti da na mikropreduzeća (čini ih do deset zaposlenih) otpada neverovatnih 305.321 registrovan poslovni subjekat, a malih i srednjih preduzeća ima 11.841. Ako se uzme u obzir da mikrofirme ostvaraju 61,6 % ukupne vrednosti koju proizvode zbirno s malim i srednjim pravnim licima, onda se njihov udeo u bruto društvenom proizvodu Srbije svodi na nešto više od 1/5.2 Primetna je i nepovoljna pokrivenost uvoza izvozom mikro, malih i srednjih privrednih jedinica. Ona se kretala od svega 36,5 % u 2007. do 55,3 % za 2013. godinu (što čini tadašnji platni deficit od 3,6 milijardi evra s inostranstvom). Nasuprot tome, velika privredna društva imaju pokrivenost uvoza od 94,6 %. Razlog je što mala i srednja preduzeća izvoze robe s malom dodatnom vrednošću usled slabe finalne prerade, što pokazuje njihovu slabu tehnološku i tehničku opremeljenost.

Mikropreduzeća posebno stavljamo u fokus jer su ona predstavljala glavni kanal zapošljavanja velikog broja ljudi koji su ostajali bez posla zbog politika privatizacija koje su razne vlade sprovodile u poslednjih dvadeset pet godina. Budući da strategija dolaska stranih ulagača nije dala masovni efekat upošljavanja resursa i stanovništva, a u uslovima još veće recesije nastale s izbijanjem svetske finansijske krize 2008. godine, koja se odrazila i na Srbiju, veliki broj nezaposlenih pronalazio je spas u pokretanju nekog svog posla na osnovu stečenih veština, skromne opreme iz garaže, seoskog imanja i ličnih poznanstava.

Uprkos opštoj ideološkoj orijentaciji o značaju slobodnog preduzetništva, poreska politika nije išla u prilog ovako malim poslovnim jedinicama jer iskustvo upravo razvijenih kapitalističkih zemalja pokazuje da sistem progresivnog oporezivanja najviše pogoduje podsticanju malih i srednjih preduzeća. Međutim, za tako nešto nije bilo političke volje, a ni smelosti, s obzirom na to da se privredna osnova urušila bespoštednim privatizacijama dok napregnuti budžetski deficit, koji se mora pokrivati zaduživanjem, predstavlja ograničavajući činilac. Štaviše, država je pomagala stranom krupnom kapitalu, oslobađajući ga mnogih dažbina, čak ga i subvencionišući, sve u nadi da će rešiti nastali socijalni problem nezaposlenosti i siromaštva.

Tako imamo najnoviji primer donošenja poreskih olakšica i povraćaja socijalnih doprinosa,3 koja su stupila na snagu 1. jula 2014. godine, s važenjem od dve godine, a koja su po svojim uslovima sticanja veoma diskriminatorna, kako prema nezaposlenima tako i prema preduzećima. Zapravo, da bi poslovno lice steklo pravo na povraćaj, sâm nezaposleni mora biti minimum šest meseci upisan pri Nacionalnoj službi zapošljavanja a da za to vreme nije imao nikakav prihod na osnovu rada,4 što predstavlja paradoksalan zahtev da neko kome je ugrožena egzistenija ne sme imati nikakav legalan dohodak bez obzira na njegovu veličinu. Zatim su sama preduzeća dužna da zaposle preko broja već uposlenih radnika na dan 31. marta 2014. godine.

Neshvatljivo je da se ovakav zahtev postavlja u uslovima privredne recesije kada preduzeća zbog loših i stalno promenljivih uslova na tržištu moraju otpuštati i ponovo zapošljavati radnu snagu s obzirom na trenutne poslovne potrebe. Kada se ovome doda i odredba da nezaposleni ne sme biti lice povezano s poslodavcem,5 a pošto veliki broj mikropreduzeća zapravo predstavlja porodične firme, onda postaje jasno da će mali broj privrednih subjekata steći bilo kakve olakšice za zapošljavanje, što za dalju posledicu ima diskreditovanje same namere aktuelne vlade da iole pomogne nezaposlenima.

I mada su mnoge političke partije gromoglasno veličale sitnan biznis, nikada nije ponuđen iole ozbiljan plan ekonomskog razvitka zasnovan na malim i srednjim preduzećima, a koji bi na osnovu iskustva razvijenih kapitalističkih zemalja obuhvatio mrežu akademskih institucija s istraživačkim centrima i inovacijskim laboratorijama te ih povezao s krupnim industrijskim preduzećima. Ne treba ni reći da je to nemoguće u uslovima ideološke ukalupljenosti političkih subjekata, nespremnih i nesposobnih za takav poduhvat jer im je glavni motiv privatizacija i eliminisanje navodnih nerentabilnih gigantskih poslovnih sistema, nasleđenih iz doba socijalizma. Pogotovu što je interes multinacionalnog kapitala, kome se nastoji udovoljiti na svaki način, uklanjanje svake moguće konkurencije u zemljama tranzicije.

S obzirom na to da mikropreduzeća predstavljaju zapravo pokušaj nezaposlenih u Srbiji da obezbede sebi egzistenciju u privrednoj recesiji, koja traje dugo veoma, pred levičarsku poziciju postavlja se težak zadatak da uspostavi pristup posebno osetljiv za probleme ovog dela klasnog agensa. Kao početni model treba koristiti iskustva socijalnih tržišnih privreda poput Nemačke, Finske, Japana, Švedske, Izraela i drugih zemalja u kojima je metodima indikativnog planiranja uspostavljena sinergija6 između državnih monetarno-fiskalnih instrumenata, industrijske razvojne politike, akademsko-istraživačkih centara, investicija krupnih privrednih društava i delatnosti malih i srednjih preduzeća, koja bi trebalo da čine, iako znatnu, zapravo produženu kariku čitavog ekonomskog sistema. Temelj treba da bude proizvodnja tehnološko-inovacionih roba i usluga, kako bi se iz visoke produktivnosti obezbedio sve veći dohodak radnih ljudi uz njihovo sindikalno organizovanje, koje bi poslužilo kao odskočna daska za šire radničko kooperativno upravljanje privredom.

  1. Videti o tome u: W. Paul Cockshott et. all, Classical Econophysics, Routledge Advances in Experimental and Computable Economics, Washington, 2009, str. 283.
  2. Ako bi se izdvojile admnistrativne, transportne i trgovačke delatnosti koje ne proizvode novu vrednost, onda bi učinak mikropreduzeća bio svega 14 % BDP Srbije.
  3. Reč je o izmenama Zakona o porezu na dohodak građana i Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, koje je donela Narodna skupština Republike Srbije 30. maja 2014. godine. Poslodavac će imati pravo na povraćaj plaćenih poreza i doprinosa, i to:
    65% ako je zasnovao radni odnos s najmanje jednim, a najviše s devet novozaposlenih lica;
    70% ako je zasnovao radni odnos s najmanje 10, a najviše s 99 novozaposlenih lica;
    75% ako je zasnovao radni odnos s najmanje 100 novozaposlenih lica.
  4. Dakle ne sme u tom periodi imati nikakav ugovor o delu, privremenom ili povremenom poslu, a ni autorski ugovor.
  5. Pravni pojam povezanog lica određuje stav 6. člana 59. Zakona o porezu na dobit pravnih lica koji doslovce glasi: „Licima povezanim sa obveznikom smatraju se bračni ili vanbračni drug, potomci, usvojenici i potomci usvojenika, roditelji, usvojioci, braća i sestre i njihovi potomci, dedovi i babe i njihovi potomci, kao i braća i sestre i roditelji bračnog ili vanbračnog druga, lica koje je sa obveznikom povezano na način predviđen u st. 3. i 4. ovog člana.“ Stavovi 3. i 4. utvrđuju da je obveznik onaj ko ima 25 % udela u vlasništvu preduzeća ili tolikim brojem glasova.
  6. Za veoma dobar pregled problematike inovativnog tehnološkog ustrojavanja privrede i o neophodnoj ulozi države u tom poslu videti: Erik Rejnert, Spontani haos – ekonomija u doba vukova, Čigoja, Beograd, 2010.
Print

Preporučujemo