Doplgenger: Fragmenti boljeg života

Neimenovani fragmenti#2, isečak iz videa, Doplgenger

Neimenovani fragmenti#2, isečak iz videa, Doplgenger

„Neimenovani fragmenti“ je istraživački projekat na kojem umetnički duo Doplgenger (Isidora Ilić i Boško Prostran) rade od 2011. godine, a koji se bavi manipulacijom medija. U pitanju je serija video radova u kojima je sadržan niz zapažanja i iskaza umetnika o dešavanjima koja su obeležila istoriju Jugoslavije u periodu od 1980. do 2000. godine. Oni eksperimentišu medijskim slikama koje su nam svima jako dobro poznate, poput snimaka iz čuvene serije „Bolji život“ ili takozvanog „događanja naroda“ na Gazimestanu iz 1989. godine i uz pomoć  fimske montaže naglašavaju momente koji su potisnuti ili su se nalazili u pozadini, a koji su značajni zbog razumevanja, ne samo raspada Jugoslavije i šireg konteksta u kojem se ono odvijalo, već i sadašnje situacije na ovim prostorima.

Za samostalnu izložbu „Neimenovani fragmenti“, održanu u Gradskoj galeriji Požega (septembar-oktobar 2015) i Galeriji Doma kulture Studentski grad u Beogradu (decembar 2015) nedavno su dobili Politikinu nagradu za najbolju izložbu u 2015. godini.

Sistem umetničkog obrazovanja i delovanja nakon studija takav je da se neguje individualnost i autentičnost, umetničko delovanje se uopšte mistifikuje, a činjenica da ono, kao i svaka druga delatnost, proizvodi vrednost ostaje prikrivena i/ili zanemarena. Šta za vas znači kolektivni rad u umetnosti i da li je horizontalnost i solidarnost moguća u postojećim uslovima?

I: Mislim da je pitanje umetničkog obrazovanja veoma važno za poimanje i praksu sistema umetnosti, jer se na tom mestu generiše pojam umetnosti kao individualnog čina. Umetnost uopšte nije individualna, ona nastaje iz kolektiva i usmerena je ka kolektivu. Umetnost je emancipatorska društvena praksa. Mi smo prošli kroz samoobrazovni format, s jedne strane; sa druge, naš medij su pokretne slike, koje podrazumevaju kolektivni rad, jer više ljudi doprinosi nečemu što na kraju radnog procesa, zbog sistema umetnosti i zahteva tržišta, traži da bude potpisano kao individualni proizvod. Mi smo vrlo svesni kolektivnog procesa, on nam je veoma važan i uvek ga ističemo.

B: Svaka kolektivna praksa, pa samim tim i umetnička, jeste stvaranje zajednice unutar koje se uspostavljaju dijalozi, diskursi, znanje itd. Raditi kolektivno znači stalno iskušavati sopstvene mogućnosti kao subjekta. U tom smislu je veoma važan proces, a ne samo proizvod. Rad u kolektivu uvek je neka vrsta transgresije, izazivanje sopstvenog identiteta i prinicipa.

I: Kolektivni rad ne podrazumeva nužno horizontalne principe. Postoje i vrlo individualne prakse unutar kolektivnog udruživanja i rada. Osnovno pitanje je da li se mi povezujemo zarad otvaranja određenog diskursa, zarad određenih emancipatorskih praksi, zarad proizvođenja određenog znanja, što za nas, što za druge, ili se povezujemo isključivo po interesnoj osi. Postoje kolektivi koji u tržišnoj niši i zarad individualnih interesa vrlo dobro funkcionišu. Kolektivni rad o kojem mi pričamo sasvim je druge vrste, i cilj mu je stvaranje određenog emancipatorskog prostora u kojem se proizvodi određeno znanje, ali i nove subjektivnosti.

B: Nama je važno da naznačimo da nas dvoje zajedno radimo, ali i da naš rad nastaje u susretima s drugim ljudima. Mi u svakom trenutku menjamo uloge i ne postoji nijedan deo posla koji ne radimo zajedno. Takođe, trudimo se da postavimo utopijski, alternativni horizont, da ga podelimo i preispitamo zajednički sa saradnicima i publikom.

Deo postavke izložbe "Neimenovani fragmenti" u galeriji Doma kulture Studentski grad

Deo postavke izložbe “Neimenovani fragmenti” u galeriji Doma kulture Studentski grad

Projekat „Neimenovani fragmenti“ bavi se problemom manipulacije medija, pre svega televizije, i njihovom ulogom u formiranju kontrarevolucionarnih narativa 1980-ih i 1990-ih. „Neimenovani fragmenti #3“ kao dominantan motiv ima reči iz pesme Insieme: „Insieme! Unite, unite Europe!“

I: Čitava serija „Neimenovanih fragmenata“, koju smo započeli 2011. godine, bavi se istraživanjem medija, tačnije televizije. Osnovno polazište su određene slike događaja koje su deo našeg društvenog, odnosno generacijskog i kolektivnog sećanja. Mi smo te slike prihvatili kao lično sećanje, a one su u stvari bile konstruisane medijskim prenosom. Kada smo shvatili da je ono čega se sećamo zapravo ono što nam je bilo nametnuto, postalo nam je važno da te slike iznova preispitamo. One beleže događaje koji su bili deo procesa raspada Jugoslavije s kraja 1980-ih i početka 1990-ih, jednog za nas veoma traumatičnog mesta. Nama, tada klincima od 11‒12 godina, nije bilo jasno kako je preko noći socijalističko nasleđe na kojem smo odrastali nestalo, a neko nam je rekao da mi više nismo ono što smo bili nego smo sada nešto drugo. Rad smo nazvali „Neimenovani fragmenti“ jer su te slike blicevi iz sećanja na određene događaje i veoma su kratki, fragmentarni, potpuno su razuđeni, a istraživanje pokazuje da su procesi raspadanja trajali dugo i imali različite manifestacije. Neimenovani su jer mi kao društvo time uopšte nismo počeli da se bavimo i, samim tim, oni nemaju ime.

B: Pitanje ujedinjenja Evrope i raspada Jugoslavije vrlo je kompleksno. U ovom radu obrađivali smo prenos Evrovizije iz Zagreba 1990. godine, događaja koji je u sebi sadržavao ne samo predviđanje raspada Jugoslavije već i pitanje konačnog ujedinjenja Evrope. Evropa, koja putem Evrovizije kao političkog projekta njenog ujedinjenja simptomatično rešava mnoge svoje probleme, sada cinično napušta socijalističku Jugoslaviju, u kojoj se već nagoveštavaju prvi konflikti. Nekoliko pesama na toj Evroviziji, uključujući pobedničku, bilo je inspirisano padom Berlinskog zida, koji se desio nekoliko meseci ranije, i nadom u prosperitet zajednice evropskih naroda. Nasuprot tome, utisak je da se tih godina unutar te zajednice rastakao koncept države blagostanja. Cinično je i to da je 1990. godina bila istovremeno i evropska godina turizma, i Jugoslavija je predstavljana kao važna turistička destinacija. Evroviziju u Zagrebu pratili su brojni skandali, čiji su akteri bili strani novinari, koji kao da su želeli da vide raspad, očigledno su ga očekivali.

I: Ideja čitavog projekta „Neimenovani fragmenti“ nije da se traga za onim skrivenim u medijskoj manipulaciji i pokaže „istina“, tj. ponudi nekakav kontranarativ. Naš cilj je upravo dekonstruisati narative koji su predložak našem sećanju kako bismo propitali sadašnjost, koja je posledica tih prošlih procesa, naših odluka i identiteta koji su tim putem stvoreni i koji su učestvovali u građenju tih priča. Mi ne tražimo nešto egzotično, već događaje koji su opšte poznati u našem kontekstu i regionu. Zato smo i odabrali Evroviziju, ona je bila veoma važna tada, prvi i poslednji put je organizovana u našoj zemlji, Jugoslaviji. Simptomatično je bilo to da programska pesma ujedinjenja Evrope pobedi te 1990. godine i da istovremeno budu održani prvi republički izbori u Hrvatskoj, a zatim izbiju i prvi sukobi između srpskih i hrvatskih nacionalista.

B: Mislim da je generacijska potreba da govorimo o procesima rasturanja jedne zemlje, jer se promena desila u svim sferama društva. Transformaciju političke zajednice u etničku osetili smo kao deca u svim strukturama socijalizacije, i u porodici, i u školi. Krajem 1980-ih i početkom 1990-ih nacionalni projekti se sprovode kroz osnovno i srednje obrazovanje, a internalizuju se i unutar porodica. Ratovi 1990-ih su, tako, delovali logično sa stanovišta nepremostivih etničkih razlika. Danas nam je jasno da ti ratovi nisu bili građanski, tj. etnički, već klasni i da su bili logični samo kao sredstvo za transformaciju društvene svojine, privatizaciju i akumulaciju prvobitnog kapitala. Taj lažni rez iz jednog sistema u drugi očigledan je na primeru 5. oktobra i odnosa naše generacije, rođene krajem 1970-ih i početkom 1980-ih. Tada se od nas, adolescenata i studenata, očekivalo da zauzmemo aktivne pozicije u društvu i opredelimo se za put ka Evropi, tj. kapitalizam, a da ratove shvatimo kao nužan kraj komunističkog projekta, koji završava u nacionalnom ludilu. Ispostavilo se da je 5. oktobar samo kontinuitet projekta privatizacije drugim sredstvima.

Jedna od najpopularnijih TV serija u Jugoslaviji – „Bolji život“ još jedan je „artefakt“ koji ste obrađivali. Kakvo je značenje ove serije u vašem radu?

I: „Bolji život“, kao jugoslovenska TV serija snimljena u produkciji Televizije Beograd, imala je osamdeset dve epizode i premijerno je emitovana u periodu od 1987. do 1991. godine. Imala je ogromnu gledanost u SFRJ. To je najrepriziranija serija na celom jugoslovenskom prostoru, tako da je nama bilo zanimljivo da istražimo šta ona pokazuje. Ta porodična priča u seriji nosila je tragove klasno podeljenog društva, zapravo je Gigin i Emilijin odnos kraj klasnog mira. Serija nije samo portret društva, već su u njoj detektovani određeni problemi tih godina, koji su jasan pokazatelj onoga što će kasnije uslediti. Stoga priča o ratu i priče o raspadu Jugoslavije ne mogu da se temelje samo na uvreženim narativima o ukorenjenom nacionalizmu u društvu, a da se ne uzmu u obzir socijalne i ekonomske činjenice tog vremena.

B: „Bolji život“ nam je omogućio da prepoznamo mnoge procese koji su počeli tada, a traju i danas. Radnički štrajkovi, koje serija samo delom pokazuje, umnožavali su se 1980-ih. Pojava štrajka u „Boljem životu“ jedno je od retkih medijskih predstavljanja tadašnjih ekonomskih procesa. Naš osnovni motiv bio je da probamo da prikažemo taj proces, jer se radnici u preduzećima od tada više ne identifikuju kao politička klasa, već kao skup različitih interesnih grupa, a kasnije kao Srbi, muškarci itd. U našem radu oni su nešto neimenovano, prazno mesto, neka sila o kojoj se zbog podela u društvu ne priča. I onda 1990-ih dobijamo s jedne strane Srbe nacionaliste, a sa druge liberale pacifiste.

Koji se pojavljuju kao „događanje naroda“ u „Neimenovanim fragmentima #1“?

B: Proslava Vidovdana na Gazimestanu 1989. godine je značajan medijski događaj, pogotovo slika i govor vođe. Mi smo ga ponovo gledali u nekoliko verzija. Zvaničan je čak deo arhiva američke Kongresne biblioteke. Nije više u apsolutnom vlasništvu RTS-a, nego je nešto što se u toj arhivi nalazi kao deo opšte istorije o kraju 20. veka, ili tzv. kraja komunizma. Nama je, s jedne strane, bila zanimljiva režija, ono što je televizija želela da postigne, a sa druge ono što se stvarno dešavalo na tom događaju na koji su dovezeni radni ljudi iz svih krajeva Jugoslavije. Bio je to veliki skup povodom obeležavanja 600 godina od Kosovske bitke, a sukobi na Kosovu bili su aktuelni državni problem već godinama. Ovaj događaj uključuje ešalone ljudi, od mase nepoznatog radnog naroda do značajnih pojedinaca, koji su deo rukovodstva ili crkve, pesnici i glumci itd. Prebacili smo kadar na njih.

I: Mi filmski jezik i filmske kodove koristimo da bismo obradili određenu tezu koja proizlazi iz istraživanja. Ceo narativ u slučaju Gazimestana bazira se na nacionalističkom mitu koji je konstruisao i otelovio Slobodan Milošević, tj. vođa. Njegova slika i govor stoje umesto svega drugog što se u tom mitu podrazumeva. Po nama se ništa nije podrazumevalo i kontrakadar nam je bio mnogo važniji od slike vođe, zato što on pokazuje učestvovanje i saučestvovanje publike u događaju koji će kasnije biti pročitan kao početak kraja. Istraživanje nam je pokazalo da su mnogi ljudi tamo došli nakon serije štrajkova zahtevajući bolje radne uslove. Oni dolaze kao radnici kojima će možda biti obećana bolja budućnost, više radnih mesta, bolja ekonomska situacija itd., a završavaju pevajući nacionalističke pesme. I tako, parafrazirajući Benjamina, vidimo da proleterske mase traže ukidanje privatnog vlasništva, a zauzvrat dobijaju fašizam.

 

U video radu pod nazivom „Padeži“ na izvestan način ste osvetlili tadašnju ekonomsku krizu, dovodeći je u vezu s nadolazećim sukobima?

B: „Padeži“ su deo istraživanja vezanog za rad „Neimenovani fragmenti #2“ i seriju „Bolji život“. Oni su klasična stilska vežba u kojem smo napravili analizu sadržaja kako bismo ustanovili koji su to fenomeni i pojmovi najviše zastupljeni u seriji. Ta reč je novac i reflektuje tadašnju inflaciju.

I: Do krajnjeg rezultata vodili smo se Godarovom jezičkom igrom „neka slike teku brže nego novac“. „Padeži“ potcrtavaju ekonomsku krizu i devalvaciju novca, bacajući svetlo na moguće izvore onog što će se posle nazvati etničkim sukobima i što će doprineti rastakanju društvenog vlasništva kroz proces privatizacije, koju su sprovodile novonastale elite. Sasvim je razumljivo što će se popularna serija s kraja 1990-ih zvati „Porodično blago“.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us