Voda je osnovno ljudsko pravo

foto Milovan Milenković / Kamerades

foto Milovan Milenković / Kamerades

Pravo na vodu je nominalno priznato kao jedno od osnovnih ljudskih prava. Ipak, zdrava pijaća voda je u sve većoj meri izvor profita privatnih kompanija čime se njena dostupnost ograničava a ekosistem ubrzano uništava. O štetnosti privatnog vlasništva nad prirodnim resursima i njihovoj distribuciji nam govori veliki broj primera koji ujedno nose i poruku o nužnosti borbe za ostvarivanje prava na vodu.

Ljudska prava nisu nikakva univerzalna datost. Naprotiv, ljudska prava su kroz različite oblike organizovanja, kolektivne borbe, javna zagovaranja i klasne kompromise izborena tokom istorije. Stoga ni unapređivanje nivoa ljudskih prava nikako nije linearan proces. Kako se menjaju ekonomsko-politički odnosi, mnoge institucije bivaju zamenjene, dominantne vrednosti preokrenute, odnosi vlasništva izmenjeni i mnoga izborena prava pogažena.

Kako je voda elementarni uslov za život ljudi i društva, ona bi morala biti neotuđivo pravo svih ljudi. Međutim, ovo je pitanje oko kojeg nam tek predstoje borbe u budućnosti, kako s privatnim kompanijama,1 tako i s vlastima koje nisu pod kontrolom stanovništva koje nominalno zastupaju, već nastupaju u sprezi s kapitalom.

Iako se voda tretira kao ljudsko pravo u međunarodnim dokumentima, milioni ljudi nemaju pristup čistoj vodi, ili im je taj pristup vrlo otežan (i povremen). Nepostojanje socijalne države s jakim javnim sektorom,2 koji obuhvata podjednako ruralno i urbano stanovništvo i gde se izgrađuje i unapređuje infrastruktura vodosnabdevanja, ostavlja niže slojeve društva bez adekvatnog pristupa ispravnoj vodi. Pokušaji međunarodnih instuticija ili privatnih inicijativa da reše problem vodosnabdevanja uglavnom su vrlo ograničenog obima. Čak i zajednice koje žive na područjima bogatim vodom bivaju ugrožene ukoliko ne postoje mehanizmi za sprečavanje ili redukovanje zagađivanja voda, koje uglavnom nastaje usled nekontrolisanog ispuštanja industrijskih voda i/ili prenaseljenosti koju ne prati infrastruktura potrebna za dovođenje čiste vode i prečišćavanje otpadnih vodâ. Bez odgovarajuće političke volje i ekonomije u službi društva, uz saznanje o potrebama i ograničenjima prirodnog okruženja, mnogima pravo na vodu biva uskraćeno.

Ako je dobro za kapital, ne mora biti i za zajednicu

Na Međunarodnoj konferenciji o vodama i životnoj sredini održanoj 1992. godine u Dablinu, naglašeno je da vodu prvenstveno treba tretirati kao ekonomsko dobro i da takva vizura omogućava smanjenje prekomerne upotrebe vode. Svetska banka je usvojila3 ovaj princip i nametala ga „zemljama u razvoju“, uslovljavajući dodeljivanje kredita sprovođenjem neoliberalnih politika u sektoru vodosnabdevanja. Iz takvih liberalnih načela proistekli su korporativizacija4, liberalizacija5, javno-privatna partnerstva i potpuna privatizacija.

Postoje različiti oblici javno-privatnih partnerstava, zavisno od toga koje sve funkcije vodosnabdevanja prelaze u nadležnost privatne kompanije (naplata računa, upravljanje poslovanjem, iznajmljivanje javnog preduzeća, održavanje i upravljanje sistemom, dodatno to može podrazumevati i zahtev za obnavljanjem i proširenjem infrastrukturne mreže). U zavisnosti od nivoa rizičnosti investicije variraju i dužina i obim ugovora između države i privatnika. Retki su slučajevi potpune privatizacije, kao što je slučaj privatizacija vodovodnih preduzeća Engleske i Velsa iz 1989. godine. Privatni akteri uglavnom nisu skloni da sklapaju ugovore koji zahtevaju velike i rizične investicije, a i kada ih sklope, neretko ih ne ispune.6 U Tanzaniji je privatizacija, nametnuta od Svetske banke, dovela do daljeg dramatičnog urušavanja nivoa usluge. Privatna investicija ocenjena je kao propala usled loših poslovnih procena, lošeg poslovanja, nekompetentnosti i nedostatka upravljačkih i finansijskih resursa. Proces privatizacije bio je netransparentan, sprovele su ga nacionalne i međunarodne tehnokrate, koje su dokumenta držali kao poverljiva, da čak ni članovi parlamenta nisu imali uvid u njih.

Južna Afrika predstavlja indikativan primer loših politika decentralizacije zbog kojih su neosnažene lokalne zajednice ostavljene na milost i nemilost stranim investitorima. Smanjenje državnih izdvajanja ostavlja opštine i regione bez pregovaračke moći u potrazi za alternativnim izvorima finansija. To na kraju vodi različitim vidovima komodifikacije javnih dobara i usluga kroz koje privatni sektor izvlači profit, javna preduzeća u aranžmanima javno-privatnih partnerstava preuzimaju troškove poslovanja na sebe, a siromašni bivaju dovedeni na rub egzistencije zbog astronomskih novouvedenih taksi (u pojedinim slučajevima su narasle i do 300%). Posledično dolazi do isključivanja siromašnih zajednica s vodovodne mreže,7 što dalje vodi urušavanju higijenskih uslova i izbijanju epidemija zaraznih bolesti.8 Na kraju se pokazalo isplativijim po opštine da se ponište privatizacioni ugovori. Važnu ulogu u raskidanju ugovora odigrali su organizovani pritisci: protesti stanovništva i kampanje civilnog društva.

Čak i kada se u prvom trenutku učini da je privatizacija unapredila postojeće stanje, posledice postaju vidljive na srednji i dug rok. Tako je privatizacija u Manili (Filipini) inicijalno značila smanjenje tarifa i unapređenje usluge, nakon čega je usledilo više etapa uvećanja cena, što je nakon devet godina rezultovalo s 500-700% višim tarifama. I ovde se desio scenario izbijanja kolere 2003. godine.

Poznat je i primer Kočabambe (Bolivija), gde je privatni operater dobio ekskluzivno pravo na vodu koju koriste industrija, poljoprivreda i stanovništvo, što uključuje i prirodne izvore koji su tradicionalno bili pod upravom autohtonog stanovništva. Privatni operater Aguas del Tunari preuzeo je i privatne bunare i sisteme za vodosnabdevanje koje su izgradili meštani ruralnih i periurbanih oblasti, i nametnuo 200‒300% više cene vode. Ubrzo su buknuli protesti, koji su doveli do sukoba i vanrednog stanja. Vlast je najavila raskid privatizacionog ugovora i promene u zakonu, što je isprovociralo privatni kapital da traži odštetu od bolivijske vlade. Osuda svetske javnosti doprinela je da se odustane od ovog procesa.

Pitanje vlasništva nad vodom je pitanje moći

S obzirom na to da je reč o prirodnom monopolu,9 privatno vlasništvo nad izvorima i vodnom infrastrukturom predstavlja preveliku koncentraciju moći otuđene od društva. Upravo se borba oko vlasništva nad vodenim resursima vidi kao glavna okosnica novih sukoba.

Javnost je u ovoj stvari, kao i u većini drugih, uglavnom isključena iz procesa donošenja odluka. Stanovništvo ne uspeva da kontroliše potrošnju javnog novca koji treba da bude usmeren na održavanje infrastrukture (vodovod, kanalizacija, irigacioni sistemi, sistemi odbrane od poplava i sl.), niti da utiče na odluke o prodaji vodnih resursa i povezanih preduzeća. Kontinuirano odsustvo demokratske kontrole nad odlukama koje donosi vlast, koje se sada preliva i na pitanje privatizacije vode, nagomilava osećaj nezadovoljstva mnogih koji su pogođeni ovim procesima.

Ovde moramo imati na umu da je ovakva situacija često plodno tle za liberalne mantre o tome da samo privatni subjekt može garantovati učinkovito poslovanje, što je takođe doprinosilo izostanku otpora javnosti. Mnogi su prihvatili dilemu: ili otuđena država (što je posledica reprezentativne demokratije, koja odvaja obične ljude od procesa donošenja odluka), ili privatnik.

Ipak, iskustva privatizacije izvora i korporativizacije sistema za vodosnabdevanje širom sveta10 pokazuju da tržišni mehanizmi ne rešavaju probleme birokratizovanog i netransparentnog upravljanja, niti na dug rok poboljšavaju dostupnost i kvalitet ovih usluga. Iako su pojedinci skloni da propale privatizacije u zemljama periferije pripišu rasističkim procenama da je problem bio u „lošoj poslovnoj klimi“, korupciji i slično, ukoliko pogledamo iskustva zapadnog sveta, u zemljama kao što su recimo SAD, Kanada, Francuska, Nemačka, naći ćemo primere raskinutih privatizacija zbog istih ili sličnih problema. Međutim, ni državno vlasništvo nije garant blagostanja zajednice, ukoliko se konstantno ne razvijaju mehanizmi direktnog učešća građana u donošenju odluka.

Sigurno želimo da sprečimo otuđivanje ovog dobra od društva i predupredimo i/ili saniramo prateće krize. Međutim, da li je umesto nametnutog pro-privatizacionog „zdravog razuma“ moguće promisliti koliko je društveno (zajedničko) upravljanje vodama zapravo jedino rešenje za dati problem? To bi podrazumevalo javno vlasništvo (što nije nužno isto što i „državno“) nad vodama, javnu infrastrukturu, javno finansirane institute koji se bave pitanjima u ovom domenu i razvijene mehanizme transparentnog i demokratskog upravljanja. Kako bi se uopšte mogao napraviti prvi korak u tom pravcu, neophodno je promeniti dominantnu liberalnu paradigmu upravljanja i razvijati kapacitete za demokratsko i transparentno upravljanje (vodama).

Dok god funkcionišemo u okviru kapitalizma, za finansiranje javnog sektora, pa i vodosnabdevanja potrebni su veliki finansijski resursi. Jedna od strategija koja se predlaže jeste dodatno oporezivanje krupnog kapitala. Druga opcija je uspostavljanje fondova javnih razvojnih banaka u partnerstvu s drugim državama iz kojih bi se finansirala javna infrastruktura (i između ostalog unapredilo vodosnabdevanje), a koje bi na taj način pokušavale ublažiti imperijalističke pristiske zemalja centra i tržišta. Takođe, u lokalnim okvirima pojavljuju se tzv. etičke banke, koje su demokratičnije i usmerene na razvojne, ekološke i održive projekte svojih korisnika i deoničara u daleko većoj meri od standardnih komercijalnih banaka. No za sada je situacija takva da nam manjka političkih aktera koji mogu da iznesu velike poduhvate koji se suprotstavljaju interesima krupnog kapitala. To ne znači da u nekom trenutku ne možemo doći do situacije kada će to biti moguće i kada će se držati u ravnoteži potrebe društva (zajednice i privrede) i prirodnog okruženja, kada će zajednica donositi odluke na temelju naučnih saznanja i zajedničkih potreba (npr. kombinujući direktnu i tzv. likvidnu/delegativnu demokratiju nasuprot dosadašnjim iskustvima tehnokratske vlasti otuđene od zajednice, ili nepotistički i partijski postavljenog nestručnog kadra), dok će proces implementacije društvenih odluka biti transparentan i otvoren tako da zajednica može dodatno da interveniše nad onima kojima je poverila da upravljaju vodenim izvorima i infrastrukturom. Da bismo došli dotle, potrebno je najpre da se pobunimo protiv postojećeg reda stvari. Jer kao što rekosmo, ljudska prava nam nisu data, već izborena.

  1. Snimak koji prikazuje Nestle CEO kako obrazlaže zašto voda nije javno dobro izazvao je kritike širom sveta. Nestle PR sektor pokušao je da objasni da javnost nije dobro razumela izjavu, te da dotični gospodin zapravo ukazuje na oskudicu vode, i stoga je izuzetno aktivan u raznim telima koja se bave pitanjem voda, naravno prema tržišnim principima
  2. Uloga javnog sektora u kapitalističkom društvu treba da bude da obezbedi zadovoljenje osnovnih potreba najširih slojeva društva korišćenjem javne infrastrukture i javnih usluga, neovisno o platežnoj moći korisnika. Time se obezbeđuje reprodukcija društva i održava prihvatljiv životni standard. Javni sektor takođe treba da amortizuje udarce ekonomskih kriza, koji mnoge dovode na rub egzistencije. Stoga njegovo funkcionisanje ne treba da bude profitabilno već obuhvatno – njegova uspešnost se ne meri zaradom, već nivoom podmirenosti potreba i kvalitetom i obimom pruženih usluga.
  3. U svojoj strategiji razvoja privatnog sektora iz 2002. godine, Svetska banka insistira na privatizaciji sektora vezanih za vodu, energiju, zdravstvo i obrazovanje, uz tvrdnje da će to unaprediti pristup siromašnog stanovništva ovim uslugama.
  4. Korporativizacija javnih usluga znači da javni sektor počinje da funkcioniše po tržišnim principima, ali ne podrazumeva nužno uključenost privatnih aktera: zahteva se povrat troškova kroz povećanje cena, javna dobra tretiraju se kao ekonomska dobra, korisnici postaju klijenti/kupci.
  5. Liberalizacija podrazumeva otvaranje tržišta, odnosno nadmetanje javnih preduzeća s privatnim.
  6. Na ovom linku može se pogledati lista nekih od propalih projakata privatizacije vodosnabdevanja
  7. Prema jednoj studiji, registrovano je 800‒1000 isključenja dnevno u Durbanu tokom 2003. godine, što je nedeljno pogađalo oko 25.000 ljudi.
  8. KwaZulu-Natal provincija se 2000. godine suočila sa epidemijom kolere, koja je pogodila 275.000 domaćinstava: 120.000 ljudi je zaraženo i preko trista je umrlo.
  9. Podrazumeva situaciju kada su troškovi proizvodnje/distribucije za celo tržište niži kada tu delatnost obavlja jedna firma. Potrebno je ogromno ulaganje u infrastrukturu da bi se podmirile potrebe cele zajednice (npr. snabdevanje električnom energijom, vodom i sl.). Za razliku od običnog monopola, gde onaj ko drži monopol može diktirati visoke cene, kod prirodnog monopola je stvar u tome što je upravo najjeftinije za korisnike ukoliko delatnost sprovodi jedan privredni subjekt i to je uglavnom državno preduzeće. Povećanjem proizvodnje/opsega usluge cena se može snižavati, a da preduzeće i dalje ostvaruje prihode.
  10. Britanija, bivša Zapadna Nemačka, Čile i Honduras osamdesetih samo su neki od primera da privatna preduzeća nisu superiornija u odnosu na državna – vidi Moyo, K. (2013). Water as a human right under international human rights law: Implications for the privatisation of water services (Doctoral dissertation, Stellenbosch: Stellenbosch University), str 132. i dalje.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us