Lice i naličje srpskog neoliberala

foto: Milovan Milenković / Kamerades

foto: Milovan Milenković / Kamerades

Savremena srpska mitološka priča o „Zoranu” polako dobija svoje krajnje obrise. Prenošen od jedne do druge stranačke nomenklature ovaj mit je više od jedne decenije „demokratama” služio kao legitimacija „pravih” političkih vrednosti. Međutim, u poslednjoj epizodi glavni „arhineprijatelj” pokazuje da je zapravo on glavni nastavljač politika liberalizacije i privatizacije. 

Panika je reč koja najbolje opisuje reakciju građanske Srbije na Vučićevu izjavu da će naprednjačka vlast podići spomenik Zoranu Đinđiću. Slična reakcija se mogla videti i prilikom otkrivanja spomenika Borislavu Pekiću, jednom od ključnih ljudi u (ponovnom) osnivanju Demokratske stranke. Reakcija je bila slična, ali panika koja se sada podigla daleko je veća upravo zbog mitske uloge koju lik Zorana Đinđića ima u političkom životu demokrata.

Dok je građanska Srbija paničila na tviteru, čelnici Demokratske stranke su kukali kako je cinično da Vučić diže spomenike njihovom idolu, te kako ga nije dostojan. Sa druge strane, Nebojša Krstić, najpoznatiji preletač među lokalnim marketinškim stručnjacima, u Politici je ispevao hvalospev Vučuću koji, prema njegovom mišljenju najavljivanjem spomenika Đinđiću pruža ruku pomirenja drugoj Srbiji. Ružica Đinđić, udovica pokojnog premijera, za razliku od čelnika DS, bliža je Krstiću. Ona je u jednom intervjuu izjavila da su sličnosti između Vučića i Đinđića velike. Povodom samog spomenika, Đinđićeva je izjavila da je taj spomenik simbol kontinuiteta. Otkud toliko oprečne reakcije?

Uzrok tako oprečne reakcije jeste drugačiji odnos koji prema liku i delu Zorana Đinđića imaju, s jedne strane, Demokratska stranka, a sa druge Ružica Đinđić i Nebojša Krstić. Odnos Demokrata prema Đinđiću je mitološki, zapravo dosta nalik odnosu koji hrišćanski svet ima prema Isusu Hristu. On je Prvi (i poslednji?) demokratski premijer, najmudriji, onaj ko je doneo vest da spasenje (u vidu perifernog kapitalizma u okvirima EU) postoji. On je onaj koji je umro „za nas“, zbog naših grehova i manjka želje da se menjamo. Njega su ubili oni koji su mu u početku bili bliski, oni koji su ga docnije izdali. Naravno, kao i u religiji, postoje oni koji imaju monopol, tj. žele da imaju monopol na tumačenje mita, a to je u ovom slučaju upravo Demokratska stranka.

Čin izgradnje spomenika Zoranu Đinđiću ima jednu značajnu simboličku ulogu u političkoj areni postsocijalističke Srbije. Reč je o skidanju svih maski, tj. površnih razlika između Demokratske stranke i Srpske napredne stranke, obe oličene u likovima svojih vođa. Iako postoje razlike između Đinđića i Vučića, one su karakterne, vezane za strukturu njihovih ličnosti, i kao takve najmanje su bitne. Ono što ostaje kada se površno i efemerno ukloni jeste istovetnost politika koje se sprovode i za koje se zalažu.

Istovetnost politika ogleda se i u prošlosti i u sadašnjosti. S jedne strane imamo Đinđića, koji se svojevremeno zalagao za određenu varijantu Velike Srbije1, ali uvideo je da je u kratkom roku nije moguće izgraditi. Prvi korak ka tome bila je izgradnja zajednice srpskih država (Srbija, Crna Gora, Republika Srpska) uređene po federalnom principu. Takva država je, prema Đinđićevoj zamisli, trebalo da bude etnička država, država srpskog naroda, a ne građanska, za kakvu se mnogi njegovi sledbenici zalažu. To je bilo u periodu dok je šenlučio po Palama s Radovanom Karadžićem. Docnije je promenio pesmu. No i tada i kasnije zalagao se za dosledno sprovođenje neoliberalnih2 mera na polju ekonomije. S druge strane imamo Vučića, poznatog po pozivanju da se za jednog ubijenog srbina ubije stotinu muslimana, biser iz perioda kada je verovao da se zapadna granica Srbije prostire linijom Karlobag‒Ogulin‒Karlovac‒Virovitica. Jedna od radikalskih tekovina koju je zadržao posle ponaprednjačenja jeste bila, kao i u Đinđićevom slučaju, radikalska neoliberalna ekonomska politika,3 koja stoji u programu SRS od 1992. godine. Obojica su prvo bili nacionalisti, pa su posle postali evropejci, ali im je i neoliberalizam obojici konstanta.

Procesi liberalizacije, deregulacije i privatizacije koje je započela vlada Zorana Đinđića, a koje su nastavili njegovi sledbenici i saveznici, od Srbije su napravili pustoš. Iako je privatizacija za cilj imala rast privrede, rast zaposlenosti, vraćanje blagostanja, njeni efekti bili su suprotni. Srbija i dalje nije dostigla BDP iz 1989. godine. No iako je stopa privrednog rasta bila dinamična i visoka u periodu 2000‒2008 (u proseku oko 5% na godišnjem nivou, prema podacima Republičkog zavoda sa statistiku), pokazalo se da je neodrživa i da zajedno s rastom BDP-a rastu i nezaposlenost i nejednakost. Drugim rečima, iako je bilo privrednog rasta, njegove plodove ubirala je mala grupa ljudi čiji se predstavnici ujedno i smenjuju na vlasti proteklih dvadeset godina.

Danas nam Vučić, kao lek za naše nedaće, nudi upravo onaj recept koji je privredu Srbije doveo u ovaj položaj. Još liberalizacije, još privatizacije, štednju na socijalnim davanjima i subvencije transnacionalnim korporacijama. Zoran Đinđić je započeo ono što Vučić privodi kraju, dovodi do krajnjih konsekvenci.

Efekti Vučićevog delanja u političkoj areni Srbije jesu brisanje svih onih površnih razlika koje postoje između SNS-a i DS-a (i njihovih derivata). To je razlog zbog kojeg demokrate kukumavče. Onog momenta kad Vučić bude otkrio spomenik Zoranu Đinđiću nestaće svaka razlika između njihovih politika. Demokratska stranka će izgubiti ne samo monopol na Đinđićevo nasleđe već i jedini argument koji imaju u privlačenju birača ‒ to što nisu SNS. Njihov Hrist će vaskrsnuti, kako to mesije obično čine, ali pod imenom Aleksandar Vučić. Bio je Đinđić u pravu, zaista smo se sastali u budućnosti.

Jedina mogućnost za smisleno opoziciono delanje kad su Đinđić i Vučić politički izjednačeni postaje opcija koja će dekonstruisati mit o Đinđiću i đinđićevsko-vučićevsku politiku. Da parafraziram Maksa Horkhajmera, ko nije spreman da kritikuje Đinđića neka ćuti o Vučiću. Za to je potrebno uočiti koji je najmanji zajednički imenilac ne samo za DS i SNS, već i za ostale partije koje su učestvovale u političkom životu Srbije poslednjih dvadeset pet godina. Kada se taj imenilac uoči, novu politiku treba postaviti kontra njemu. Taj imenilac je ‒ kapitalizam.

  1. Program DS iz 1990. godine sadrži sledeće: „A nacionalna politika srpske države, baš kao i drugih nacionalnih država, mora biti usmerena na to da sve teritorije pretežno naseljene Srbima uđu u sastav jedne države. Ako posle provedenog referenduma, plebiscita i otcepljenja pojedinih delova Jugoslavije tako smanjena zajednička država bude obuhvatala više jugoslovenskih naroda, ona bi trebalo da bude integrisana i dobro uređena federacija. Srpski narod će, u protivnom uspostaviti svoju nacionalnu državu i zahtevati da nijedan deo jugoslovenske teritorije naseljen Srbima ne ostane izvan granica te države.” Izvor: Stojiljković, Zoran, Legitimacijske matrice relevantnih političkih partija u Srbiji (1990‒2005), u: Lutovac, Zoran (ur.), Političke stranke u Srbiji ‒ Struktura i funkcionisanje, Institut društvenih nauka, Beograd, 2005.
  2. Isti izvor kao u prethodnoj fusnoti kaže: „Privatna svojina je ‘temelj svakog slobodnog, demokratskog i prosperitetnog društva’, smatra DS i izlaže detaljan koncept procesa privatizacije, založivši se za denacionalizaciju kao i za besplatnu masovnu podelu akcija i uspostavljanje Centra za privatizaciju. DS se založila za potpunu liberalizaciju koja podrazumeva ukidanje svih ograničenja privatne inicijative u neposrednom životu i nesputan razvoj tržišta robe”. Dalje, isti izvor navodi iz programa iz 1995. godine da „demokrate smatraju da država treba da bude sve jeftinija, uz štednju i finansijsku odgovornost državnih organa”, floskule koje i danas možemo čuti kao opravdanje za budžetske rezove.
  3. U svom programu SRS, u tačkama 51 i 52 navodi se da je privatizacija, ne samo državnih preduzeća već državne imovine u celosti, nužna potreba. Osim toga, u programu stoji sledeće: „Liberalna tržišna privreda, sa privatnom svojinom kao osnovnim polazištem, treba da ostvari sledeće ciljeve: povećanje ekonomske efiksnosti, revitalizaciju tržišnog mehanizma; smanjivanje uloge i rashoda neprofitabilne i neefikasne države; određivanje titulara svojine; povećanje individualne slobode i demokratije i sl.”
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us