Komunalna policija – održavanje klasnog reda

foto: Marko Miletić

foto: Marko Miletić

Bahato i nasilno ponašanje komunalne policije postalo je pravilo koje je u poslednjem slučaju završilo smrću jednog čoveka. Time se samo potvrđuje uloga ove „parainstitucije“ kojom kapitalistička država sistemski „čisti“ svoj grad od onih koje sama stvara – od siromašnih, nepoželjnih i marginalizovanih.

Bilo je to samo pitanje vremena, ali konačno se i to desilo ‒ da neko umre od posledica maltretiranja „komunalne policije“. Vlada Marković preminuo je nakon što su ga na Vidikovačkoj pijaci komunalni šerifi opteretili za nešto previše banalno da bi se i moralo navoditi. No, svaki je povod izgleda dovoljno dobar da komunalci, po običaju bahati, treniraju strogoću nad nekim dovoljno nemoćnim da se ne može odupreti – sporna tačka poslednjih nedelja su izgleda lubenice, jer nije to bio jedini incident u krstaškom ratu protiv njihovih prodavaca. Par dana kasnije isplivao je i snimak hapšenja žene koja je takođe prodavala lubenice, ali se nemoć ovog puta nije završila smrću optuženice, već njenim žestokim verbalnim otporom torturi. Ispada da nemoćni ipak mogu da generišu otpor: Markovićeva smrt i snimak hapšenja žene otvoriće prostor da se konačno progovori o praksama siledžijske parainstitucije poznate kao „komunalna policija“.

Engels je svojevremeno zapazio da se kapitalistički grad organizuje tako da „otpad“ koji kapitalizam stvara (siromaštvo i siromašni) ostane nevidljiv, a njegovu tvrdnju sjajno upotpunjava ona poznata dosetka ‒ pogledavši prosjaka, kapitalista pomisli da sistem ne funkcioniše; marksista pogledavši prosjaka pomisli suprotno: sistem funkcioniše. Spojimo li ih, dobićemo tlocrt za stvaranje kapitalističkog grada: on se izgrađuje ne bi li izgledao kao da sistem funkcioniše tako što se ovaj otpad kapitalističke proizvodnje ‒ kompleksnim tehničkim i tehnološkim sredstvima ‒ uklanja od osetljivih pogleda (i noseva) buržoazije. A u to ime, poslednjih su decenija sistematski izgrađivana kompleksna i slojevita tehnička i tehnološka rešenja klasne sanitacije urbanih sredina: od pretvaranja javnog prevoza u klasnu barijeru, do izgradnje elitnih kvartova za potrebe vlasnika kapitala, a uloga nasilja koje se generiše savremenim procesima urbanizcije aktuelnija je nego ikad. Upravo u tom kontekstu treba razmatrati jednu od tih tehnologija: famoznu komunalnu policiju (Municipal police).

Činjenica da je komunalna policija (zajedno s bus-plusom i zabranom prodaje alkohola noću) s lakoćom preživela i političke promene u poslednjih pet godina ukazuje da se ona ipak ne dâ okarakterisati niti samo kao plaćenička partijska vojska, niti samo kao mesto za zapošljavanje partijskih članova, kako je to uobičajeno (iako je ona neumljivo i jedno i drugo), te da se za razumevanje njene strukturne uloge moramo latiti i strukturnih potreba kapitalističkih društava i istorijskog konteksta u kojem nastaje.

Istorija urbanizacije poslednjih tri i po decenije pokazaće nam da je promena uloge policijskih snaga jedan od ključnih mehanizama paralelnih procesa rekonzervativizacije i restauracije deregulisanog kapitalizma. Ključ za razumevanje je izvesni policy predlog „Broken Window“1 iz 1982. Ovaj manifest konzervativizma tvrdi da je primarni zadatak policijskih snaga ‒ sile u rukama države ‒ ne, kako se običava kazati, „kažnjavanje kriminalaca“ i njihovo „hvatanje“, već nešto upravo suprotno ‒ tretiranje najsitnijih oblika „nereda“: ispijanje piva na ulici, okupljanje mladih, „džabalebarenje“, javno uriniranje, pljuvanje, bacanje opušaka, okupljanje po parkovima, švercovanje u javnom prevozu, prelaženje ulice van pešačkog prelaza, polomljena svetla na kolima, sitna prodaja s kartonskih kutija; ukratko, gomile banalnih „prekršaja“ (i manje od prekršaja). Teorijska podloga iza predloga ravna je tinejdžerskoj imaginaciji: paralela se uspostavlja sa zgradom na kojoj je jedan prozor polomljen. Ukoliko on ostane nepopravljen, neko bi mogao pomisliti da se mogu lomiti i svi drugi, i očas posla će svi prozori biti slomljeni ‒ zaključak je da se svi prozori brane tako što se onaj prvi naprsli promptno i beskompromisno popravi, ne bi li se „održala slika“ netaknute površine zgrade.

No, kako se nikad nije radilo o „prozorima van svog ležišta“, već samo i isključivo o „ljudima van svog mesta“, to se ovaj policy paper može čitati i kao zahtev za sistematsko čišćenje urbanih sredina od nepoželjnih i ružnih individua, pojava i ponašanja. Stoga nije čudo niti to da se ovaj predlog komotno može čitati kao ideološka podloga kriminalizacije marginalnih grupa i ostalih „van svog mesta“, niti to što se „čišćenje“ pretvorilo u poticanje nasilja nad marginalizovanima. No, i sami autori kažu da nije u pitanju nikakva invencija „nove“ strategije, već zahtev za povratak „stare“, „tradicionalne“ i „prave“ uloge policije: ne borba protiv „nezakonitih“ činova, dela i ponašanja, već borba protiv nereda.2 Naravno ‒ originalna uloga policije je borba protiv siromašnih ‒ taktika brzopoteznog, beskompromisnog i nasilnog ispravljanja socijalnog „ispadanja iz zgloba“ ubrzo se pretvorila u ‒ legitimizovano i tehnokratski potkovano ‒ neprestano drndanje i kinjenje marginalizovanih i/ili siromašnih. A jedan od mehanizama koji transcendira nezgodna (legalistička) ograničenja tradicionalne policije jeste upravo komunalna policija: stoga ona i jeste diskurzivno, estetski i juridički locirana negde između policije i školskog siledžije koji otima pare za užinu.3 Rečju, ona odrađuje posao demonstracije sile koja treba da deluje po telima marginalizovanih. Time ona i jeste nezamenjiv mehanizam stvaranja4 klasne razlike, koja se sve češće ogleda kao „sloboda od diciplinskog nasilja“, s jedne, i pritisak „stalne i nasilne kontrole i regulacije“ sa druge strane. I ta klasna sanitacija kao jednu od posledica ima stvaranje klasno čistog grada, prilagođenog da bude stecište kapitala, čvorna tačka za njegov protok i gomilanje: kada se siromašni otpreme na rub i kada na njih počne delovati puna sila disciplinacije, on prestaje, rečju Dejvida Harvija, da bude grad za življenje i postaje grad za investiranje.

U pitanju je i strukturna, a ne samo estetska potreba kapitala koja objašnjava razlog zbog kojeg je ova sila dirigovana isključivo prema marginalizovanima i u korist kapitala: eliminacija malih i uličnih prodavaca rezultuje koncentracijom razmene u velikim trgovinskim lancima (koji uz to, za razliku od sitnih prodavaca, primaju i pozamašne podsticaje od države). Pa tako i sa te strane dobijamo objašnjenje zbog čega je mehanizam dirigovan isključivo protiv pripadnika marginalizovanih grupa, jer u pitanju je refleksija one stare začkoljice – zakon, to je kada i prosjaku i bogatašu zabranite da ukradu hleb.

Stoga bi se čišćenje marginalizovanih i njihovo otpremanje na rubove (i grada i pogleda) moralo definisati najpre kao bliznakinja neoliberalnih politika rekonzervativizacije, repatrijarhalizacije i ekonomske deregulacije: i zaista, nikad to nije bila samo deregulacija, već uvek re-regulacija. U kojoj se jednom rukom nasilno regulisao život „običnih“ ljudi, dok su se drugom deregulisli i kapital i bahati život njegovih vlasnika. I tako dobijamo kontekst koji nam objašnjava postojanje komunalne policije: u pitanju je mehanizam proizvodnje klasne razlike, tehnokratski sofisticirano sredstvo očuvanja klasnog reda i mehanizam privilegovanja kapitala i njegovih vlasnika. No, znate to i sami: da je Vladan Marković kojim slučajem bio u nekakvom mercedesu, komunalna policija ga ne bi dirala.

  1. Primena predloga je gotovo uvek rezultovala povećanjem policijske brutalnosti. Strahovito policijsko nasilje i militarizacija policijskih snaga u SAD može se pročitati kao direktna posledica ove preporuke: ako se „nered“ proglasi za „neprijateljskim ponašanjem“, onda su svi građani potencijalni neprijatelji, grad je neprijateljska teritorija, ulice su neprijateljski rovovi i sve su posledice očekivane.
  2. I nerada. Originalna uloga Metropoliten Police Department bilo je hvatanje gradske sirotinje i njihovo otpremanje u workhouses – praktično „kuće“ (logore?) za prisilni rad. Jedan od izvornih zadataka slične službe u SAD bilo je hvatanje odbeglih robova.
  3. Ne tvrde li prodavci s vidikovačke pijace da su ih dotični komunalni policajci upravo ucenjivali i terali da im se plaća ručak.
  4. To i jest odlika neoliberalizma. Država prestaje da bude samo branitelj klasnog statusa kvo, već počinje aktivno da radi na njegovoj izgradnji putem besmislenih disciplinacija i preteranih regulacija svakodnevnog života. („Nema kupovine piva posle deset!“, „Nema ispijanja piva u parku!“) Naravno, uvek ima i ono „kako za koga“: ima mesta na koje se pravila ne odnose, sve u zavisnosti od klasne pozicije publike.
Print

Preporučujemo