Tramp: šok doktrine

foto: Gage Skidmore / wikipedia

foto: Gage Skidmore / wikipedia

Nakon sveopšteg iznenađenja i neverice, svima ostaje samo da prihvate rezultat predsedničkih izbora u Americi – Donald Tramp je pobedio. Ovakav ishod i novi predsednik u Beloj kući samo je novi nivo surove realnosti liberalne demokratije u kojoj elite ojačavaju mehanizme kontrole nad političkim i ekonomskim sistemima.

Jedna od češće rabljenih krilatica sa ciljem diskreditacije levih radikalnih i utopističkih političkih projekata je i ona o politici kao „umetnosti mogućeg“: leve su politike navodno detinjaste, neracionalne i neostvarive. No, liberalne politike se neko vreme daju gurati kao umetnost mogućeg a onda se naprasno shvati da nas je odveć racionalno krmarenje dovelo u tesan hodnik bez manevarskog prostora pa je sve postalo nemoguće a onda vam džaba sva „veština mogućeg“. To vam je kratka istorija političkog angažmana Hilari Klinton: ona je umetnik mogućeg, vešta političarka i krmaroškinja, obrazovana u školama za proizvodnju lidera, upoznata sa svim procedurama i strategijama, potkovana tehnikama pregovaranja – sve džaba.

Trampova pobeda na predsedničkim izborima u SAD izazvala je nemi šok i izlive srednjeklasne gadljivosti prema „onima sa dna kace“, kao i slapove transfera blama i srama u ime onih koji „glasaju iz mržnje“: u opštenarodnom gađenju građani SAD su navalili da kao bajagi emigriraju u nešto liberalniju Kanadu (koja ima tu civilizacijsku privilegiju da ima premijera koji nosi roze), građani širom SAD protestuju protiv ne-zna-se-čega a internet je pretrpan tvitovima i memovima o redneksima koji bezobrazno glasaju za Trampa narušavajući slatki san političkog mejnstrima. I relativno je lako predvideti čime će ta gadljivost rezultovati – možda se ne zna kako se podbacilo ali se zna ko je kriv: oni koji su tvrdoglavo odbili da glasaju, oni koji su bili previše lenji da izađu i glasaju; oni koji radije „boo-aju“ nego što glasaju.

No, činjenica da je u pitanju fenomen koji se već nekoliko puta sukcesivno reprizirao u nekoliko referendumsko/izbornih ciklusa ukazuje da u pitanju nije simptom već strukturna odlika savremene političke paradigme. Na gotovo identičan način su Britanci glasali za izlazak iz Evropske Unije – iako su ankete predviđale glatku odluku o ostanku u EU pobedu je odneo Bregzit, a krivica je odmah pripisana tvrdoglavim namćorima koji nisu želeli da izađu na referendum i lenštinama koje je mrzelo da žrtvuju nedelju. Slično je pre skoro pet godina na ovdašnjim izborima uprkos predviđanjima marketinških agencija da će glatko pobediti Boris Tadić, pobedu ipak odneo Tomislav Nikolić a krivica je momentalno nalepljena parapolitičkoj grupi autora koji su zagovarali bojkot belim listićima.

Tako se desilo i sada: tri meseca globalni mediji najavljuju konačan ponižavajući Trampov pad u blato, superiornu pobedu kandidatkinje. Na Belu Kuću već je bilo vraćeno prezime skinuto pre deceniju i po. Ali uprkos svemu pobedio je politički klovn pa predviđam da će u bliskoj budućnosti za poraz „normalne Amerike“ biti optuživani oni građani koji nisu vojnički odgovorili na poziv na glasanje za manje zlo i disciplinovano umarširali na glasačka mesta. Bilo je za očekivati i da će standardni komentatori pre kraja dana dati svoje mišljenje na to „kako tržišta reaguju“ i sa koliko poena pada negativno ocenjuju Trampovu pobedu koristeći „tržišta“ kao kakvu bizarnu kosmičku pravdu koja šiba po leđima nedisciplinovanih građana koji ne glasaju onako kako „tržišta zahtevaju“.1

Govorimo li o taktičkim greškama, one su jasne: Hilari je vodila kampanju, Tramp je zajahao resantiman koji je stvaran u poslednjih trideset godina. U pitanju je resantiman, dugotrajna mržnja, prezir prezrenih, neizbežni otpad procesa beskrajne komodifikacije, ekonomizacije, antiemancipacije i osiromašenja stanovništva. I sasvim je očigledno da je kampanja kandidatkinje bila zasnovana na besmislenoj nadi da će dovoljan broj glasti za nju iz straha od čudovišta, kakvim su mediji predstavili Trampa. No, ima nešto neizbežno kada svoju strategiju zasnivate na nadi da će ljudi pristati da se zauvek zaključaju u glasanju za manje zlo: em nije jasno koje je to zlo „manje“ a koje „veće“, em će ono „manje zlo“ imati tendenciju da raste, em će – i to u baš najnezgodnijem trenutku – pući tikva jer će ljudima doći preko glave politički horizont ispunjen beskonačnim jednim te istim.

No, ima malko kosmičke pravde da je upravo u Sjedinjenim Državama politika krmarenja kroz status kvo doživela svoj pravi pravcati krah: upravo je u SAD započet trend depolitizacije potkovane desnim populizmom, antiintelektualizmom i mržnjom prema politici i društvu (Regan: „država neće rešiti probleme, država je problem“, Margaret Tačer: „nema društva ima samo pojedinaca“). Temelj projekta neoliberalizma je bilo umanjivanje ingerencija državnih administracija i kapaciteta za demokratsko odlučivanje ne bi li se sa jedne strane očistio prostor za privatizaciju državnih servisa a sa druge stanovništvo načinilo egzistencijalno ugroženim ne bi li radili više za manje pare. Stoga su prve žrtve bili mehanizmi odlučivanja o zajedničkim stvarima (jer, jel’te, nije više trebalo da bude zajedničkih stvari) – politika i demokratija. „Mi se ne bavimo politikom“ je stoga bogom dani i poželjni model ponašanja2 kada se od građana očekuje da se ne mešaju u politiku dok kapital besni kako mu se prohte.

Ali je sa druge strane i usud kada tako shvaćenu i definisanu političku sferu razotkrije kao ništa drugo do visoko tehnologizovani mehanizam dominacije kapitala nad ljudima. Kontradikcija klovna u Beloj kući refleksija je temeljne kontradikcije kapitala: njemu je politika u isto vreme nužna kao mehanizam dominacije ali je i smetnja kada se, igrom istorijskih nužnosti, pretvori u mehanizam otpora podređenih. U pitanju je i strukturna kontradikcija kalkulantskog i tehnokratskog pokušaja da se, bez njegovog temeljnog dovođenja u pitanje, zakrpe katastrofalne posledice trideset godina neoliberalizma.

Demokratski je duh ovih izbora (ako ga je ikad i bilo) umro kada je u demokratskom taboru predizborni tim kombinacijom nipodaštavanja, omalovažavanja i lažljivih kampanja eliminisao opasnog „unutrašnjeg drugog“ – Bernija Sandersa. Ovi su izbori, utoliko, od samog svog početka dirigovani ka pobedi ekstremno centrističkog kandidata, hiperinsajdera – Hilari Klinton.

No, u skladu sa krilaticom sa početka, moguće je postalo nemoguće a nemoguće moguće pa se je moguće i zamisliti pajaca kao što je Tramp u ulozi predsednika SAD. Ali uprkos zgražavanju medija to ne bi bilo prvi put – na predsedničkoj je stolici sedeo čitav niz piktoresknih blesana – uključujući i ikonu neoliberalizma, Ronalda Regana, glumca u u trećerazrednim kaubojcima.

No, ko očekuje da će Tramp radikalno okrenuti kurs političkog mejnstrima SAD, vara se – očekuje nas jedna relativno poznata priča i predstava: puno desne demagogije, otvaranja autoputeva, teranja šlepera kroz tunele i spašavanja sitne dece iz snegova. Tramp, naime, nije nikakav antiestablišmetski kandidat – naprotiv, možda i više od suparnice on sedi u centru tridesetogodišnjeg projekta a jedini problem koji šokirane elite imaju sa Trampom su estetske prirode. Pogledan iz drugog ugla, Tramp je uspešni biznismen i preduzetnik-ekscentrik – pravi pravcati predstavnik vrlog novog sveta. Tvrđava (vulgarnog) liberalizma nije srušena nasrtajem hordi spolja, ispostavilo se da je istrulela iznutra – od sopstvenih kontradikcija.

No, postavlja se pitanje: da li je moguće da će pobeda Trampa na ovaj ili onaj način ipak rezultovati nekim pozitivnim efektima, makar oni bili na veoma dugačkom štapu? Svakako, njegova pobeda je oštra kritika kulturrasizma – godinama su za banalnost političkog i političku nezrelost optuživana društva margine, te se time i objašnjavao (i legitimisao) status margine: politički nezreli (istočnjaci) biraju klovnove i budale, od politike prave sprdnju pa im je zato tako kako im je. Ispalo je, međutim, da i u SAD, bastionu liberalne demokratije, žive iste takve zamlate, glasaju iz zajebancije/mržnje a prema politici se ponašaju krajnje neodgovorno. Ali uz to, njegovom pobedom makar se može reći da je došao kraj prvoj i poslednjoj strategiji „ekstrmenog centrizma“: mimikriji i skrivanju sopstvene prirode. Sa milijarderom na čelu SAD, front neke buduće borbe postaje nešto jasniji: politički establišment je postao servis ekonomskih elita (ekscesnost Trampove pojave je samo u tome što to pokazuje bez licemerja) i to je tačka na koju valja koncentrisati tu buduću borbu.

  1. Ukoliko je posao političke sfere da čini tržišta zadovoljnim, možda je dosta sa mimikrijom i cinizmom i možda bi valjalo da se pronađe mehanizam pomoću kojeg bi tržišta glasala bez posrednika i time iz računice izbacimo nezgodne ljude?
  2.  Svi se svakako sećaju leleka dela javnosti kod nas koji su devedesetih zakukali kako im treba država u „kojoj ih ne interesuje politika i ko je predsednik“ „kao što je u ’normalnim državama’“ te u kojoj bi mogli da se „odmore od politike“.
Print

Preporučujemo