Štrajk u Fiatu – Više nema povratka na staro

Foto: Anica Stojanović

Foto: Anica Stojanović

Štrajk u kompaniji Fiat Krajsler automobili se nastavlja. Novinarke Mašine su posetile Kragujevac i razgovarale sa radnicama i radnicima i predstavnicima sindikata.

Radnici Fiata, su treći dan u štrajku. Oni zahtevaju neznatno povećanje zarada, plaćanje prekovremenog rada, kao i obustavljanje pogubne prakse koje su se investitori latili kada ni velike budžetske subvencije nisu dovele do maksimizacije profita. Naime, radnici se otpuštaju, ali na njihovo mesto ne dolaze novi, već se preostalim zaposlenima dodeljuje veći broj radnih zadataka.

Nezadovoljstvo radnika Fiata raslo je nakon što je prošlog leta, zahvaljujući pritiscima i otežavanju uslova rada, veliki broj radnika – čitava jedna smena, kako ističu sindikalni predstavnici – dobio otkaz, a isti obim posla preraspodeljen je manjem broju zaposlenih.

Po dolasku u Kragujevac razgovarale smo s predsednikom Saveza samostalnih sindikata u Kragujevcu Jugoslavom Ristićem i predsednikom štrajkačkog odbora Zoranom Markovićem. Oni su nam objasnili da je ulaz u fabriku zatvoren, kao i da radnici, budući da su pod pritiskom rukovodstva da se vrate na posao i pod konstantnim pretnjama da će Fiat otići i da štrajk „nikome ne odgovara“, verovatno neće biti previše raspoloženi za razgovor.

Međutim, radnici/e koje smo sačekale dok su pristizali u drugu smenu, ohrabrili su nas svojom predusretljivošću i odlučnošću da istraju u ovoj borbi. Oni koji su učlanjeni u sindikat tvrde kako neće odustati do ispunjenja zahteva i kako je trebalo da traže i više, budući da, čak i da Fiat usvoji zahteve, neto zarada neće preći 40.000 dinara.

Razgovarale smo i sa jednim mlađim radnikom koji je isprva tvrdio da nije u štrajku, jer su uslovi rada odlični, ali je nakon nekoliko minuta razgovora dodao da ne štrajkuje jer se „plaši za svoju funkciju“, kao i da ono što radnike kragujevačkog Fiata najviše boli jeste činjenica da su višestruko manje plaćeni nego zaposleni u istoj fabrici u Italiji.

Položaj radništva je političko pitanje

Ono po čemu se ovaj štrajk razlikuje u odnosu na štrajkove kojima smo svedočili u proteklom periodu (Goša, Fori) jesu ofanzivniji zahtevi i visok stepen političnosti među jednim delom sindikalnih funkcionera i mlađim radništvom.

Ono što mene brine je što država nije na našoj strani. Ono što je dobro je odlučnost tih mladih ljudi da to promene – kaže Jugoslav Ristić.

Promene su, ističe Ristić, došle odozdo. Naime, radnici u Fiatovom kooperantu Manjeti Mareli pre nekoliko meseci štrajkovali su s ciljem da se njihove zarade izjednače sa zaradama radnika u Fiatu, čiji je neto iznos oko 300 evra. Kako je proizvodnja potpuno obustavljena, rukovodstvo fabrike pokušalo je da opstruira štrajk dovodeći kancelarijske službenike u proizvodne pogone, ali je odupiranje pritisku nateralo rukovodstvo da za samo pet dana ispuni ovaj zahtev.

Novoizbrani predsednik sindikata kompanije Manjeti Mareli, Aleksandar Korać, slikovito objašnjava stanje u toj fabrici:

Radi se u nehumanim uslovima, u hali je 40 stepeni, nema klimatizacije, ljudi su bili na dužim bolovanjima, imali su povrede i onda imate recimo 5% ljudi koji nisu na svom radnom mestu i onda taj koji radi do njega njemu uvale da radi još jednu operaciju. Dajete sebe, svoje telo, zarad profita kompanije

Ristić smatra da je pobeda u Mareliju bila inicijalna kapisla koja je radnike Fiata pokrenula da nezadovoljstvo malim platama i izuzetno teškim uslovima rada artikulišu u otpor. Veruje da je položaj radnika/ca je političko pitanje.

„Ja mislim da bi trebalo povezati politiku sa ovim što se dešava. Ljudi treba da razumeju da je ovo sve zapravo politika. Da oni žive tako zato što imaju vladu koja želi da tako bude. Zato što želi da privuče strane investitore, zato nudi jeftinu radnu snagu. Ali većina ljudi to ne prepoznaje, i kada govori o tim sindikalnim pitanjima, ne želi da govori o politici, ne shvatajući da je to potpuno povezano“, ističe Ristić. Iako još uvek postoji zazor od „uplitanja politike“, koja se uglavnom poistovećuje sa postojećim parlamentarnim strankama, političnost mladih i borbenih sindikalaca ogleda se u prepoznavanju potrebe za sistemskim rešenjem.

Ipak, Zoran Marković, predsednik štrajkačkog odbora u Fiatu, tvrdnju o radničkom otporu odozdo ocenio je kao apsolutno netačnu, ističući da je sindikat interesna grupa koja ne treba da se bavi politikom, kao i da ne treba oterati investitore. Marković smatra da je ključnu ulogu u tekućem štrajku odigralo zalaganje samih sindikata, ne želeći, iz razumljivih razloga, da odaje potencijalne strategije radikalizacije štrajka ukoliko se ignorisanje od strane vlasnika kompanije nastavi.

Međutim, Korać insistira na tome da je za promene neophodna istinska saradnja radnika i njihovih predstavnika – štrajk u Manjeti Mareliju uspeo je tek nakon što je nezainteresovani predsednik sindikata, na čije mesto je došao Korać, podneo ostavku. Inicijativa odozdo i veća uključenost mladih radnika/ca neophodna je radi stvaranja demokratičnije strukture u sindikatima.

Angažujem se u sindikatu prvenstveno da bih mogao da se izborim za svoju platu, jer i ja sam jedan od radnika u toj proizvodnji. Ali ako se izborim za sve njih, izboriću se i za sebe, objašnjava Korać.

Da postoji solidarnost među zaposlenima i inicijativa da se stane na put nehumanim uslovima rada i samovolji poslodavaca, ukazuje nam i izjava pomenutog radnika koji je rekao da ne želi da učestvuje u štrajku. Pitale smo ga i da li sindikati vrše pritisak na radnike da, uprkos strahu, ucenama i neizvesnosti, istraju u odbrani svojih prava, na šta nam je odgovorio da to ne rade sindikati, već da je nemoguće držati se po strani „ako pet tvojih kolega štrajkuje“.

Nećemo se pretvarati da entuzijazam i borbenost na koje smo naišle u Kragujevcu nisu ostavili upečatljiv utisak. Štrajk u Fiatu, ukoliko mu se pridruže i kooperantske fabrike, ima potencijal da postane prekretnica u daljoj borbi za dostojanstven život onih koji žive od svog rada. Obustava rada u Fiatu utiče i na kooperantske fabrike u kojima se sada radi smanjenim kapacitetom, što znači da njihovi zaposleni dok traje štrajk primaju 60% zarade.

Foto: Savez samostalnih sindikata Kragujevac / Facebook

Foto: Savez samostalnih sindikata Kragujevac / Facebook

Potencijali štrajka

Stoga bi štrajk u Fiatu mogao da postane prekretnica iz više razloga. Ne samo da bi duži otpor radnika i eventualna pobeda ulili nadu radnicima širom Srbije da se bore za bolji položaj u svojim preduzećima, već bi takav razvoj događaja nužno podigao nivo političke svesti: srozavanje radničkog standarda i radničkih prava u kontekstu politike privlačenja stranih investicija moralo bi da znači preispitivanje samih okvira takve ekonomske politike.

A upravo poslovanje Fiata, ovog strateškog partnera naprednjačke i deesovske vlasti, najjasnije pokazuje sav (ne)uspeh ideje da se privreda može pokrenuti direktnim stranim investicijama: bezbroj povlastica i beskonačne količine budžetskog novca za kompaniju, koja bi, zarad ispunjavanja zahteva štrajka trebalo da se odrekne svega 0,5% profita.

Za takav razvoj događaja važna je uloga mlađih generacija radinka/ca, koje mogu da iznesu sav potencijal naizgled bezazlene i samorazumljive štrajkačke parole da radnici odbijaju da budu jeftina radna snaga. To su generacije koje iznova moraju da izbore osmočasovno radno vreme i poštovanje radničkih prava, a da bi u tome uspele nužno je da povežu kršenje Zakona o radu sa principima politike stranih investicija.

Vidimo odlučnost kod tih ljudi, mislim da tu više nema povratka na staro, da oni neće da pristanu, jer svi kažu nek bude šta bude, pa nek traje koliko traje, zaključuje Ristić.

Print

Preporučujemo