Prikupljanje i odlaganje otpada postaje sve veći problem u Srbiji. Politike koje ove komunalne delatnosti predaju privatnim kompanijama ne vode ka rešenju problema već ga prebacuju na teret građana.
Na najvećoj beogradskoj deponiji je 18. maja 2017. godine izbio požar. Od tada dim neprestano tinja, a stanovništvo iz obližnjih naselja žali se na oštar smrad koji podseća na zapaljenu plastiku.
I pored brojnih žalbi građana, nadležni iz gradske uprave i Gradskog zavoda za javno zdravlje tvrde da kontaminacije vazduha nema i da su građani bezbedni. Pomenuti zavod gotovo svakodnevno objavljuje nove izveštaje o kvalitetu vazduha, a savet građanima je da u večernjim i jutarnjim časovima ne otvaraju prozore i da se, ukoliko osete smrad, povuku u svoje kuće.
Iz gradske uprave Beograda rešenje za deponiju u Vinči najavljuju za početak jula, a smatraju da će sve deponije u Srbiji biti prošlost 2018. godine, jer će sve smeće biti prerađivano.
Ova deponija postoji već četrdeset godina i na nju se dnevno odloži više od hiljadu i po tona smeća. Debljina sloja smeća je i do pedeset metara, velike su količine metana zarobljenog u dubljim slojevima, pa je zbog toga teško ugasiti eventualne požare. Iako će se požar ugasiti, a vinčanska deponija privremeno nestati s naslovnih strana, ovaj događaj nije jedinstven i ukazuje na veoma velik problem upravljanja otpadom.
Stanje deponija u Srbiji
Prema podacima iz Strategije za upravljanje otpadom, u Srbiji postoji 4.481 divlja deponija. Samo 60% stanovništva pokriveno je organizovanim sakupljanjem komunalnog otpada, a ruralne oblasti su gotovo potpuno zanemarene. Prema analizi stanja iz strategije, otpad se odlaže na zvanične deponije koje ne ispunjavaju gotovo nikakve tehničke uslove. Ne postoje skladišta za opasan otpad, kao ni postrojenja za njihovo tretiranje. Sistem za odvojeno sakupljanje i tretman medicinskog otpada takođe ne postoji.
U Srbiji postoji 164 deponije koje javno-komunalna preduzeća koriste za odlaganje odpada. Oko 7% deponija nalazi se na udaljenosti manjoj od sto metara od naseljenog mesta, što nije bezbedna udaljenost; 15% deponija nalazi se na udaljenosti manjoj od pedeset metara od vodenih površina, odnosno na samim obalama reka (za veliki broj deponija ovi podaci nisu poznati). Na više od 97% deponija ne vrši se nikakva obrada otpada, a prisustvo dima beleži se na 101 deponiji, što jasno daje do znanja da događaj u Vinči nije retkost.
Svi pomenuti podaci ukazuju na vrlo široku problematiku koju obuhvata proces upravljanja otpadom. Slojevitosti problema doprinela je višegodišnja nezainteresovanost države da se suoči s poteškoćama u okviru ovog sistema.
Struktura problema
Racionalno upravljanje otpadom moglo bi se predstaviti u vidu trodelne piramide. Bazu piramide čini minimizacija produkcije otpada. Ovo je sasvim logična činjenica jer smanjenje produkcije otpada na izvoru znatno umanjuje sve ostale probleme. Središnji deo piramide činila bi reciklaža i prerada otpada, koji dodatno doprinose umanjenju otpada. Na samom vrhu piramide nalazi se deponovanje, što znači da količinu otpada koja mora biti deponovana treba minimalizovati.
U Srbiji se reciklira svega 15% otpada, dok je u Evropskoj uniji taj procenat i preko 50%. Pored činjenice da veliki deo smeća završava u okeanima ili nepravilno odložen, evidentno je da neke od zemalja središta kapitalizma (pre svega u Evropi) čine dosta kako bi povećale procente recikliranog otpada, dok se u zemljama periferije ovi problemi gomilaju. Ovakvo stanje posledica je nezainteresovanosti lokalnih vlasti da stvore zakonske okvire i obezbede neophodna sredstva za pokretanje reciklažnih centara, a zbog malog i nerazvijenog tržišta doskora je bila evidentna i nezainteresovanost privatnih kompanija za pokretanje poslova na ovom polju.
Proces reciklaže u Srbiji karakterišu dva velika problema na samom početku lanca. Srbija još ne poseduje funkcionalan sistem prikupljanja ambalažnog otpada, pa se reciklažna industrija suočava s nedostatkom sirovina još od njenih začetaka. Činjenica je i da sistem sakupljanja i klasiranja ambalažnog, ali i drugih vrsta otpada koje je moguće preraditi, ne funkcioniše.
Čak 75% sirovina reciklažnoj industriji obezbeđuju neformalni sakupljači sekundarnih sirovina. Njihovim radom ova industrija (kojoj obezbeđuju sirovinu za rad) i država (naplatom PDV-a na prodate sirovine) ostvaruju višemilionske profite gotovo bez ikakvih ulaganja, jer sakupljači sekundarnih sirovina nisu od države prepoznati kao radnici, pa tako i ne ostvaruju nikakva prava koja proizlaze iz radnog odnosa. Takođe, bitno je da ovi ljudi nisu prepoznati ni u jednom zvaničnom dokumentu donetom u svojstvu regulacije upravljanja otpadom.
Strategijom za upravljanje otpadom predviđeno je nekoliko bitnih mera za unapređenje čitavog sistema kao i niz infrastrukturnih novina koje bi trebalo da doprinesu rešenju problema. Tako se Strategijom predviđa otvaranje 29 regionalnih sanitarnih deponija, transfernih stanica, 44 reciklažna centra, centara za kompostiranje i spalionica komunalnog otpada. Većina pobrojanih stavki nije sprovedena u delo, uglavnom uz obrazloženje da nema dovoljno sredstava. Tako je krajem 2016. godine vlada osnovala Zeleni fond. Cilj osnivanja ovog fonda je da kompanije plate nadoknadu državi za štetu koju svojim poslovanjem nanose životnoj sredini, a da se prikupljena sredstva usmeravaju ka daljem razvoju reciklažne industrije. Međutim, bitno je spomenuti da se u Srbiji već godinama naplaćuje ekološka taksa, a ta sredstva očigledno nisu namenski trošena. Takođe, država je upravo tu argumentaciju, nenamenski trošenog novca, koristila kada je 2012. godine ukinula tadašnji Fond za zaštitu životne sredine.
Bitan faktor u sistemu upravljanja otpadom svakako jesu i javno-komunalna preduzeća. Razlog zbog kojeg su ova (još u javnom vlasništvu) preduzeća bitna za ovu sferu jeste to što se ona problemom otpada bave upravo na terenu, i što se većina deponija nalazi u njihovoj nadležnosti. S obzirom na to da se bave delatnostima od opšteg interesa, veoma je važno da rad ovih preduzeća ne bude prepušten tržištu.
Javno-komunalna preduzeća su već decenijama zapostavljana i zloupotrebljena zarad partijskog zapošljavanja. Važno je naznačiti da je upravo ta izloženost interesima političkih moćnika glavni problem njihovog lošeg stanja, a ne činjenica da su u državnom vlasništvu. Međutim, upravo je taj izgovor vlada Srbije iskoristila kako bi krupnom kapitalu omogućila ulaz na ovo tržište. Tako je, početkom ove godine, izmenama zakonodavnih okvira omogućena privatizacija javno-komunalnih preduzeća, čime se privatni interesi stavljaju ispred javnih.
Iz već poznatih primera javno-privatnih partnerstava (npr. Bus plus) možemo videti da privatnim partnerima javno-komunalnih preduzeća neće biti važniji kvalitet usluge građana od ostvarenog profita. I u slučaju deponije u Vinči gradske vlasti prate istu matricu, pa je za 6. jul najavljeno podnošenje ponuda privatnih kompanija za ostvarenje javno-privatnog partnerstva za upravljanje vinčanskom deponijom.
Ako na to dodamo činjenicu da će se zbog, potencijalnog, otvaranja poglavlja 27 u pregovorima s Evropskom unijom, regulative i pravilnici upravljanja otpadom pooštriti, gotovo je sigurno da će paralelno s tim rasti i cena komunalnih usluga u ovom sektoru. Time će, gotovo sigurno, izvestan broj građana osetiti dodatni dužnički teret, koji poslednjih godina dodatno otežavaju privatni izvršitelji.
Moguća rešenja
Očuvanje javnog vlasništva nad komunalnim preduzećima i organizacija zaposlenih u upravljanju njima mogla bi da eliminiše težnju ka ostvarivanju profita na uštrb koristi građana. Pokretanje reciklažne industrije u javnom vlasništvu svakako ima smisla. U tom slučaju ne bi bilo problematično njeno finansiranje iz ekoloških fondova i naplate taksi, jer bi se na taj način ovaj novac zadržao u javnim tokovima. Ukoliko bi bila povećana efektivnost reciklažne industrije, otvorio bi se prostor za regulisanje prava sakupljača sekundarnih sirovina, i time rešio njihov status. Upravljanje ovim preduzećima u kojem bi učestvovali radnici i lokalna zajednica omogućilo bi i jasnije usklađivanje usluga i cena prema potrebama i mogućnostima građana na lokalnom nivou.
Evidentno je da je za postizanje ovih ciljeva neophodna potpuna politička reorijentacija. Do nje može doći samo artikulisanjem i intenziviranjem pritisaka odozdo. Važan korak ka tome predstavljalo bi organizovano političko delovanje sakupljača sekundarnih sirovina, za šta postoje naznake budući da je oformljen Republički sindikat sakupljača sekundarnih sirovina. Neophodno je, takođe, pronaći kanale za širenje ideje racionalne alternative trenutnoj politici.
Problemi upravljanja otpadom leže pre svega u neefektivnom vođstvu javno-komunalnih preduzeća, lošem odnosu prema raciklažnoj industriji i zakonskoj regulativi, koja diktira tržišno poslovanje po svaku cenu. Posledice ovakve politike jesu desetine hiljada sakupljača sekundarnih sirovina bez ikakvih radničkih prava, neadekvatno trošenje novca koji često završava u džepovima bahatih političara, na hiljade divljih deponija, formalne deponije pretrpane smećem koje ne ispunjavaju nikakve standarde i brojni ekološki problemi zbog toga.
Sudeći prema trenutnom razvoju situacije, loše stanje deponija biće iskorišćeno za ostvarivanje privatnih interesa pojedinaca. Tvrdnja beogradskih vlasti da u Srbiji deponija više neće biti 2018. malo je verovatna. Ukoliko do pomenutih promena ne dođe, realnija slika su deponije pretrpane smećem, političari puni lepih obećanja i Evropska unija puna lažnih reči hvale.
