Pijaca, babo babo

foto : Milovan Milenković / Kamerades

foto : Milovan Milenković / Kamerades

Erdoganova poseta Srbiji nagoveštava dolazak nove ture turskog kapitala. A kapital, na deregulisanoj ekonomskoj periferiji, surov je prema radnicima, baš kao predsednik turske prema svojim političkim oponentima.

Uz zatvorenu polovinu grada, stanovnici prestonice Srbije nevoljno su – vukući se davno već raskopanim i razrovanim ulicama i besno gunđajući zbog opšteg kolapsa javnih servisa – dočekali prepompeznu trodnevnu posetu prvog među jednakim: najmoćnijeg novokonzervativnog suverena na tlu Evrope – predsednika Turske Erdogana. Kao i uvek kada dolaze državne i državotvorne delegacije, iz protokolarnih i bezbednosnih izgovora, cenu visokodržavnog glamura platiće stanovnici koji su prinuđeni da ciklično trpe posledice ovakvih jedinstvenih prilika za hiperbolisanje policijskog i ostalog aparata sile.

No, ovo se drndanje stanovnika možda i ne dešava isključivo iz protokolarnih ili sigurnisnih razloga – možda se ono tako pedantno realizuje zbog toga što je u pitanju prilika da se stvori još jedan medij i medijum kroz koji će politička elita oglasiti svoju moć čak i onima koji uspevaju da izbegnu servilne mejnstrim medije; prilika da se stvori neka vrsta amplifikatora važnosti dva državnika (od kojih se turski možda i može smatrati međunarodno važnim subjektom, dok je ovaj srpski samo obična boranija – poslušna boranija doduše); pervertirani megafon za davanje veštačke važnosti jednoj banalnoj i politički nesupstancijalnoj poseti jednog predsednika države svom drugaru-po-tipu-vladavine.

Naravno, u centru ovog (pre)intimnog-a-državnog odnosa nalazi se politička sličnost dva vladara jer oba dugogodišnju vladavinu obezbeđuju kombinacijom sličnih strateških aparata. Paktiraju sa ekonomskim elitama, interes kapitala koriste za sopstvene potrebe, rabe novokonzervativni jezika i ogavni desni populizam, parodiraju suštinu demokratije njenim pretvaranjem u mehanizam aklamacije. Na kraju dolazi i izravna manipulacija i autoritarni pristup političkom i svakodnevnom životu.

Sličnosti se daju najbolje identifikovati na estetskom nivou (od juče sa sigurnošću možemo tvrditi da će naš predsednik za koju nedelju ispod žaketa navući prsluk): za vreme nepotrebno i pompezno prenošene konferencije za štampu dalo se videti gde se to nalaze politički uzori našeg predsednika i suverena. Turski je predsednik, naime, po govornoj lavini neodoljivo podsećao na našeg: pogled uperen u budućnost,1 gomila nekakvih neproverljivih cifara, ugovori, poslovni aranžmani, jestiva i ona druga ulja, nafte, džidipijevi, milioni, milijarde, avioni, kamioni. Ukratko: ništa proseravanje – samo domaćinski; ništa teorija – samo praksa; ništa politika – samo biznis.2 A ideološki dezinfikovana konferencija bila je pedantno uređena: prisutvo je bilo dozvoljeno samo politički zalizanim novinarima i servilnim pitanjima o opštim mestima, kineskim i ruskim carevima. „Kao da“ je konferencija organizovana a pitanja kao da su bila koordinirano postavljana tek da bi se dvema ličnostima dao poticaj za beskrajna naklapanja.

Spavaš li mirno Kralju Ibi

 

Nema sumnje – analizirajmo ovu političku predstavu kao dramski komad: tragediju ili farsu, svejedno – dva su vladara oličenje groteskne i zastrašujuće slike kralja Ibija – koji, usput, istorijski započinje kao školska karikatura figure učitelja koji je (za učenike) u isto vreme i komičan i zastrašujuć. U našem slučaju, dva Ibija su dva banalna i karikaturalna lika koji su igrom istorijskih okolnosti dobili zastrašujuću političku moć koju sada svakodnevno treniraju preko leđa građana koji su imali tu nesreću da ih ovi pajaci zajašu.

No, percepcija ibijevskog karaktera vladanja i jednog i drugog morala bi da ide daleko dublje od zahvatanja psihološkog i estetskog profila dva predsednika – pa čak i dublje od jednodimenzionalnog podsećanja na njihove zajedničke prakse vladanja: ključno je ono što se dešava u pozadini i iza zatvorenih vrata. Turski je predsednik, naime, došao u pratnji dvorske svite – čopora „investitora“ (politički veoma poslušnih investitora. Liberalna mantra koja tvrdi da „preduzetnici nemaju ideologiju“ greši: preduzetnici uvek dele ideologiju suverena – koja god ona bila i ko god bio suveren) – pa se lako da naslutiti oko čega se to pregovaralo iza svih zatvorenih vrata.

Para vrti gde burgija ne može pa ispada da se iza bogate scenografije i kičastog državničkog mizanscena sakrio jedan veliki biznis plan – ne zna se tačno koji je sadržaj rnjage potpisanih ugovora3 ali lako se da nazreti šta se nalazi u dogovoru: za kapital koji za investiranje traži društva sa jeftinom radnom snagom i političkim sistemima nabrijanim za osiromašenje stanovništva – rezervisane su legalizovane i paralegalne privilegije; za nas građane su namenjeni dalje ojađivanje, prekarizacija rada, izmene radnog zakonodavstva koje će ići na ruku „investitorima“. Primerice, već se nedeljama razvlače leleci premijerke i ministara za-kritiku-lenjog-naroda pa je za očekivati da je pravo na bolovanje sledeća stvar koja ide na administrativnu klanicu: bolovanje o kojem bi odlučivao poslodavac – a ne nekakvi, božemesačuvaj, dušebrižni i ganutljivi lekari – sigurno će odobrovoljiti i turske i ostale investitore.

Stoga, uzmemo li da je Ibi karakter u okviru kojeg se iza karikaturalne manifestacije krije mistična moć – doćićemo do zaključka da je, zapravo, došlo do inverzije. Mistična moć je locirana u pozadini a nisu investitori ti koji su u službi Erdogana, već je Erdogan u službi investitora. Interes kapitala uvek ima primat pa je neizbežno zaključiti i da je u pitanju jedna planska inverzija: mala biznis-politička maskirovka u kojoj su ulogu dimne zavese odigrali upravo protokoli i državnici. Ispada, dakle, da su prave dvorske lude u ovom slučaju zapravo dva arogantna državnika; te na kraju ispada i da su celokupne političke elite – u našem slučaju samo slučajno sublimirane u dva karikaturalna lika4 – kompleksna maskirna mreža i ništa drugo do politički i govorni aparat mistične i fetišizovane moći kapitala koja se skriva negde u pozadini.

Dovedimo logiku do kraja: ukoliko se već laćaju kopiranja srednjovekovnog protokola5 u kojem suveren nastupa u pratnji dvorskih luda, pravi savremeni suvereni su vlasnici kapitala i njihove potrebe, a oni nastupaju iz pozadine – iza dvorskih luda koje verno obavljaju zadatak kreveljenja dok se iza scene odvija prava politika: politika kapitala i njegovih interesa.

  1. Nikako u prošlost! Posebno ne sopstvenu.
  2. Ostvarivši, pritom, čak i ideal uklesan u Pekićevoj „Sentimentalnoj istoriji britanskog carstva“ – štedljivci protiv rasipnika a biznis protiv politike – storiju koja se, iz ove vizure pogledano, da protumačiti najpre kao temeljna ideološka priprema za politike štednje nametnutih globalno tri decenije kasnije. Ne treba da čudi Pekićevo neskriveno obožavanje Margaret Tačer u samoj knjizi.
  3. Od kojih je svakako najvažniji onaj o reviziji sporazuma o slobodnoj trgovini: kad god neko kaže „slobodna trgovina“, mašite se za radnička prava. „Slobodna trgovina“ retko ide bez pratnje prekarizacije, povećanja nesigurnosti rada i smanjenja plata.
  4. S vremena se na vreme one maskiraju i u bezlične mada ne i manje opasne birokratije – na primer briselske ili MMF birokratije ili „eksperte“ za ekonomiju-i-privatizaciju…
  5. A svakako i načina vladanja
Print

Preporučujemo