Pravosuđe po meri elite

foto_goran necin

foto: Goran Necin

Proces reforme pravosuđa se u javnosti predstavlja kao nužan radi efikasnijeg rada sudstva i veće dostupnosti pravde i pravne sigurnosti za sve građane. Ipak, u njegovoj pozadini stoji sukob političkih elita koje zarad svojih interesa pokreću i zaustavljaju te reforme. Recentni potezi vlasti su doveli do uvođenja privatnih pravnih instituta što za posledicu ima aktuelni štrajk advokata i gotovo potpunu blokadu rada pravosuđa dok se zaposleni u ovom delu javnog sektora, pritisnuti merama štednje, dodatno opterećuju.

Reforma pravosuđa u Srbiji započeta je još 2008. godine sa ciljem usklađivanja strandardâ srpskog pravosuđa sa standardima Evropske unije. O tome kako je neslavno prošao prvi reformski pokušaj govori i činjenica da je Evropska komisija poslala delegaciju pravnih eksperata koja je nadgledala žalbene postupke neizabranih sudija i tužilaca, i zaključila da su takvi postupci „klasičan primer izrugivanja pravdi“. Ovakvo stanje u pravosuđu poslužilo je aktuelnoj vladi u predizbornim političkim obračunima, ali i kao izgovor da započne s novom reformom. Kako se navodi u poslednjoj Nacionalnoj strategiji reforme pravosuđa, cilj reforme je „poboljšanje kvaliteta i efikasnosti pravde, jačanje nezavisnosti i odgovornosti pravosuđa, u cilju jačanja vladavine prava, demokratije, pravne sigurnosti, približavanja pravde građanima i vraćanja poverenja u pravosudni sistem“. Ili, da se poslužim rečima ministra pravde: „Od tromog i zatvorenog sistema, srpsko pravosuđe treba da se preobrazi u nešto sasvim novo, a što se zove pravo po meri građanina“.

Činjenica jeste da je pravda u Srbiji sporo dostižna, i da poverenje javnosti u pravosudne organe skoro da i ne postoji,[1] ali postavlja se pitanje u čijem se interesu sprovode reforme? I da li će se aktuelnim reformama pravosuđa zaista omogućiti efikasnije ostvarivanje pravde? Nakon dva kruga reformi, koje je trebalo na prvom mestu da obezbede efikasnost, transparentnost i nezavisnost pravosuđa, a sve u svrhu veće zaštite građana, čini se da je namera reformatora prvenstveno bila da obezbedi „povoljnu investitorsku klimu“, pa je preduslov za pravdu u Srbiji postala mogućnost efikasne naplate potraživanja uprkos narastajućem siromaštvu stanovništva.

Specifičnost sudstva se ogleda u tome što predstavlja treću, nezavisnu, državnu vlast, ali i u tome što ujedno čini deo javnog sektora. Stoga se sudstvo u naletu mera štednje i sve agresivnijih neoliberalnih politika tretira na isti način kao i ostatak javnog sektora. Dakle, iz perspektive zakonodavne i izvršne vlasti, sudstvo nije neefikasno zbog manjka zaposlenih, sistematskog zanemarivanja, finansijskih i infrastrukturnih nedostataka i donošenja spornih zakona, već zbog toga što su zaposleni u pravosuđu navodno lenji, korumpirani i nestručni, kao i uostalom svugde u javnom sektoru. Tako je broj zaposlenih u pravosuđu od početka reformi dva puta smanjivan, uprkos trendu rasta broja predmeta. Uoči druge runde pravosudne reforme, Sindikat pravosuđa Srbije naveo je podatak da je samo zbog promene Zakona o krivičnom postupku i vraćanja neizabranih sudija na funkciju nastala potreba za zapošljavanjem 700 službenika, a da je ministarstvo odobrilo samo 56, dok je u sudovima veliki broj onih koji su zaposleni na određeno vreme i koji u prekidima ugovora o radu dolaze i obavljaju poslove besplatno. S druge strane, nijedna reformska vlada način da se poboljša efikasnost rada pravosudnih organa nije videla u povećanju broja zaposlenih i poboljšanju njihovih radnih uslova, nego naprotiv, u izmeštanju poslova iz javnih institucija u privatne. U nameri da se rastereti sudstvo, ali i osiguraju poslovi prometa nekretnina i podstaknu investiciona ulaganja, u drugoj rundi pravosudne reforme uvedeni su instituti privatnog izvršenja i javnog beležništva (notara).

Istina je da se najveći broj primljenih sudskih predmeta godišnje odnosi na izvršenja na osnovu verodostojne isprave (prinudna naplata neplaćenih računa, zaloga u bankama ili bilo kojih drugih potraživanja na osnovu hartija od vrednosti), ali ne postoji nijedan valjan argument zašto se uvodi kategorija privatnih izvršitelja, umesto da se povećaju kadrovski i infrastrukturni kapaciteti samog sudstva. Zapravo, ovakvo rešenje izvršna vlast je pravdala isključivo nesposobnošću javnog sektora, a verovatno pod pretpostavkom da privatni izvršitelji imaju bolju motivaciju za rad jer rade po principu tržišne utakmice. U okviru projekta Vladavina prava i izvršenje potraživanja, koji finansira EU u saradnji s nemačkom organizacijom za međunarodnu saradnju GIZ, može se naći brošura u kojoj piše: „sudski izvršitelji imaju nesrazmerno veliki broj zahteva za izvršenje i ponekad im nedostaju adekvatna znanja i veštine neophodne za efikasno sprovođenje postupka izvršenja“. Dakle, iz ove evropske perspektive, ali i iz perspektive izvršne vlasti u Srbiji, sudski izvršitelji su prirodno određena kategorija – poput vrste – i ne mogu se menjati. Međutim, ono što zabrinjava u slučaju uvođenja ovog privatnog pravnog instituta jeste direktna međuzavisnost socijalne pravde i ostvarivanja profita, pa se mogu očekivati i česte zloupotrebe. Tako smo imali slučaj da je više od polovine predmeta za naplatu računa EPS‒a stiglo samo u jednu izvršiteljsku kancelariju. Kao i da se korisnicima usluga Infostan, uprkos potpisanom ugovoru o reprogramiranju duga, po nalogu izvršitelja skida novac s računa, uključujući tu i naknadu za usluge izvršitelja, koja je drastično veća nego da je naplatu obavljao sudski izvršitelj. Dosad je najveći broj privatnih izvršitelja bivao angažovan na naplatama potraživanja javnih komunalnih preduzeća, ali i potraživanja na osnovu kreditnih zaloga u bankama, što pod naletom mera štednje pogađa sve veći deo stanovništva.

Kada se radi o povišenim naknadama za usluge, ista je situacija i u slučaju notara. Na primer, za sastavljanje i overu založne izjave u sudu bilo je potrebno izdvojiti 550 dinara, a sada se javni beležnik namiruje srazmerno visini kredita, pa tako taksa može ići čak i do 600.000 dinara. Osim činjenice da se država na taj način dobrovoljno odrekla prihoda od sudske overe, uvođenjem ovog instituta i davanjem isključive nadležnosti na sastavljanje i overu ugovora javnim beležnicima država je izazvala gnev advokata, zbog čega je domaće pravosuđe praktično u blokadi od septembra. Jasno je da će, kao i u slučaju privatnih izvršitelja, i kod notara postojati velika mogućnost zloupotrebe, pa će za funkcionisanje ove dve privatne pravosudne grane biti neophodno obezbeiti niz kontrolnih tela, koja će se verovatno finansirati iz državnog budžeta.

S druge strane, zaposleni u pravosuđu su skretali pažnju aktuelnoj vlasti na zastoj u radu nastao s novom reformom, ali i na problem nedovoljne zaštite radnika i radnica na radnim mestima. Predlagali su osnivanje radnih sudova, ili barem organizovanje specijalizovanih sudskih veća za radne sporove,[2] dok je Vlada Srbije od početka svog mandata aktivno radila na smanjivanju svih socijalnih prava i ujedno izglasala novi Zakon o radu, koji je prava radništva drastično smanjio. Broj nagomilanih radnih sporova jedan je od najvećih problema s kojim se suočava sudstvo u Srbiji. To je po rečima Biserke Živanović, sudije Apelacionog suda, posledica nedovoljnog broja sudija, ali i dokaz poremećaja u oblasti zaštite rada. Od početka godine sudovi su imali 40.000 sporova iz oblasti radnog zakonodavstva, od kojih je u osnovnim sudovima 10.140 starijih od dve godine. Ako na ovo dodamo još činjenicu da je novim Zakonom o radu propisano da se u slučaju otkaza bez pravnog osnova zaposlenom vraća naknada štete u visini od najviše osamnaest mesečnih zarada ukoliko ne zahteva da se vrati na rad, a da radni sporovi očigledno traju duže od dve godine, prirodno je da nam se nameće sumnja u namere reformatora, ili nešto nismo dobro razumeli?! Koliko radnika i radnica u Srbiji danas odmah po otkazu nalazi novo zaposlenje? Ko je onda taj građanin kojeg zakonodavac ima na umu, a koji će novim reformama imati veću dostupnost pravdi i veću pravnu sigurnost?

Po svemu sudeći, to je građanin koji želi da osigura svoj kapital i ima dovoljno novca da avansno uplati usluge izvršenja privatnim izvršiteljima. To je građanin koji redovno sklapa kupoprodajne ugovore o nepokretnosti i ima vredne stvari koje želi da ostavi na čuvanje javnom beležniku. To je građanin koji priželjkuje fleksibilne oblike zapošljavanja i ne mari za svoju materijalnu sigurnost u slučaju otkaza. To je građanin koji veruje u to da je privatno mnogo efikasnije od javnog. Taj građanin nije radnik, a kamoli tek radnica!

1 Treba imati na umu da je nepoverenju građana u pravosudne organe u velikoj meri doprineo sam tok reformi, uključujući i sistematsko unižavanje rada zaposlenih u pravosuđu u javnosti kako bi se opravdali određeni reformski potezi.
 2 vidi: Pavešković Renata (2013) Uloga radno-pravnog sudstva u uslovima tranzicije i ekonomske krize, u: Država socijalne pravde u makazama finansijskog kapitala, Društvo sudija srbije
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us