Kome smetaju žene?

Foto: Marko Miletić / Mašina

Nasilje nad ženama u Srbiji je sve učestalije, bilo da se radi o javnom prostoru ili radnom mestu, o čemu nam govore nedavni napadi na žene, uoči i na sam dan Osmog marta. Uprkos društvenoj atmosferi koja sve dublje normalizuje muško nasilje nad ženama, žene ne ćute, pružaju otpor, dižu svoj glas, daju primer drugim ženama.

Ako bahati muškarac može da prepreči put gradskom autobusu i da pretuče ženu koja je vozačica tog autobusa, ako žena koju godinama seksualno uznemirava njen šef, koji je takođe predsednik jedne male opštine, pokrenula postupak protiv njega i ne nailazi na pravdu, ako žena koja je aktivistkinja, u jednom feminističkom prostoru dobije šamar samo zato što je nekog pogledala, ako na ulici žena koja je aktivistkinja i lezbejka na putu ka mestu okupljanja za protest 8. marta bude napadnuta zato što je lezbejka, koliko smo se mi kao društvo odmakli od regresivnih patrijarhalnih normi, punih nasilja, agresije, seksualnog uznemiravanja i napastvovanja, kontrole i potčinjavanja žena?

8. mart u Srbiji ove godine obeležio je niz napada na žene u Beogradu i u manjim mestima, a one koje su bile posebno izložene uvredama, pretnjama i ugrožavanju bezbednosti su aktivistkinje.

U vreme kada su konzervativne struje uzele maha u Srbiji, svedočimo sve češćim napadima na žene koje javno i aktivistički istupaju. Posebna vrsta napada i pretnji (u oflajn i onlajn prostoru) usmerena je ka braniteljkama ljudskih prava. Žene koje prave iskorak iz privatne u javnu, političku sferu neretko su suočene s ugrožavanjem lične bezbednosti, a ovaj rizik se povećava ukoliko su teme kojima se bave delikatnije i direktno se dotiču kritike partijarhata, tradicionalnih vrednosti ili aktuelnih političkih pitanja.

I ove je godine u Srbiji obeležen Međunarodni dan žena, iako smo – nakon više od sto godina koliko se obeležava ovaj datum u celom svetu – suočeni s retrogradnim tendencijama koje prete da ugroze davno osvojena prava čiji značaj Osmim martom simbolično obeležavamo. Pored toga što su žene u bivšoj Jugoslaviji dobile pravo glasa još 1946. godine, a kasnije i pravo na abortus, i u vreme socijalizma dobile mogućnost da svoja prava praktikuju, poslednjih tridesetak godina svedočimo vraćanju patrijarhalnim vrednostima i retradicionalizaciji društva. Dovoljno paradoksalno, ženama se nameće reproduktivna uloga kao prioritet u novoformiranim populacionim politikama, ali se u isto vreme osuđuju za zloupotrebu majčinskog položaja kako bi uzele novac od države. Država vodi pronatalitetne kampanje koje treba da podstaknu na rađanje, ali se u isto vreme, preko noći, donose zakoni koji ugrožavaju finansijsku stabilnost porodilja i njihovih porodica.

Iako smo se izborile da žene imaju pravo glasa, pravo na obrazovanje, pravo na rad i odlučivanje o sopstvenom telu, naša prava ne samo da nisu u potpunosti osvojena već se konstantno krše i moramo da budemo na stalnom oprezu da nam ne budu oduzeta. Jedno od najupitnijih je pravo na abortus, čiji je proces legalizacije u Srbiji započet nakon Drugog svetskog rata, 1952. godine, a pravo na abortus je u svoj Ustav, Jugoslavija uvrstila 1974. godine. I pored toga, pod pritiskom desnih političkih struja, zemlje bivše Jugoslavije se danas u pojačanoj meri suočavaju s preispitivanjem prava na abortus i opipavanjem pulsa kako bi nam se ovo elementarno pravo uskratilo. Sve to odvija se pod izgovorom pada nataliteta i prenošenja krivice i tereta za to na same žene umesto na neoliberalni kapitalistički sistem i rast siromaštva, te se sve više suočavamo s ugrožavanjem ljudskih prava, među kojima je i pravo na dostojanstven rad, jednake plate i uslove rada.

Internet kao alat za govor mržnje i ugrožavanje bezbednosti

Nekoliko dana pre 8. marta, jedna grupa aktivistkinja i aktivista sprovela je akciju po ugledu na Ženski štrajk u Španiji, napravila je i okačila kecelje na spomenike nekih od znamenitih muškaraca u Beogradu. Ovaj događaj je izazvao veliko neodobravanje javnosti, a postavljanje platnenih kecelja koje očigledno mogu da se skinu jednim potezom proglašeno je za skrnavljenje spomenika. Na keceljama je pisalo „Nauka je ženskog roda”, „Podržavam ženski štrajk” i „Abortus je žensko pravo”. Ova poslednja poruka, okačena na spomenik patrijarha Pavla na Tašmajdanu, izazvala je najviše negativnih reakcija javnosti, razvlačenje po tabloidima, među kojima su se našle i ozbiljne pretnje po bezbednost jedne od aktivistkinja, Nađe Duhaček, koja je javno govorila o ovoj akciji u medijima. Pored toga što za srpsko društvo kecelja kao simbol kućnog rada okačena na spomenik znamenitog muškarca predstavlja pretnju sama po sebi, ono što posebno iritira srpsku javnost jeste pomen prava na abortus i sam čin diranja u tradicionalne pravoslavne srpske vrednosti. Javna osuda ove akcije Predsednice Vlade Zorane Mihajlović i Srpske Pravoslavne crkve na društvenim mrežama podstakla je salvu pretnji, uvreda i poziv na javni linč aktivistkinja koje su učestvovale u akciji.

S obzirom da je internet i korišćenje društvenih mreža nezaobilazno u aktivističkom delovanju, prema Istraživanju o rodno zasnovanom digitalnom nasilju koje je sprovedeno u 4 države bivše Jugoslavije (Srbija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska i Crna Gora), u kom su većim delom ispitanice/i braniteljke i branitelji ljudskih prava, napadi na internetu na aktiviste/kinje sve su učestaliji, a često mogu iz onlajn prostora da pređu i u oflajn tj. javni prostor, imajući u vidu da su aktivisti/kinje vrlo izloženi, budući da javno deluju. Od ukupno ispitanih formalnih i neformalnih aktivističkih grupa 54,31% navode da su doživele onlajn nasilje, i da su dominantni vidovi nasilja uznemiravanje, nasilni komentari, pretnje i ucene dok je 49,10 % ispitanih izjavilo da su lično doživeli/e neki od vidova online nasilja. Ispitanici/e smatraju da su individualno, kao i organizacijski mete napada zbog javnih istupanja vezanih za ljudska/ženska prava, te političkih stavova i ličnih karakteristika/identiteta. Kao počinioci/teljke napada navode se u najvećem broju slučajeva nepoznate osobe/profili pod pseudonimom, osobe poznate ispitanicima/cama, onlajn portali, formalne i neformalne grupe suprotnih političkih stavova, sve do osoba bliskih vlasti.

Rezultati onlajn upitnika za četiri države, kao i intervjua s aktivistima i aktiviskinjama iz BiH i Srbije ukazuju da organizacije civilnog društva u sve četiri države, kao i neformalne grupe u kojima su ispitanici/e aktivni/e nemaju adekvatne ljudske resurse, ni dovoljno znanja za rukovođenje napadima u onlajn sferi, već se tome pristupa spontano i reaktivno. Ovo je jedan od glavnih razloga koji kod ispitanika/ca izaziva osećaj anskioznosti, što povećava tendenciju da odustanu od traženja bilo kakve pomoći ili da prijave nasilje. Vidljivo je odsustvo poverenja u institucije sistema iako se svi intervjuisani/e slažu da nasilje treba prijaviti i da institutucije treba efikasnije da rade svoj posao. Takođe, organizacije nemaju sistematizovane mehanizme i strategije digitalne bezbednosti, koje bi doprinele njihovoj zaštiti (organizacija i aktivista/kinja). Sve ovo dovodi do normalizacije pretnji kod aktivista i aktivistkinja, koji zbog dugogodišnje izloženosti napadima i neadekvatnih reakcija institucija i organizacija bivaju prepušteni sami/e sebi.

Vaspitni šamari i pljuvanje

U vreme okupljanja, u nameri da stigne na protest povodom 8.marta Dragoslava Barzut, aktivistkinja, na ulici biva prepoznata zbog svog javnog zalaganja za prava LGBT osoba, kada joj nepoznati muškarci prete i dobacuju uvrede, a jedan od njih je i pljuje. I opet, kao i nebrojeno puta do sada, društvo je dalo dozvolu jednoj gomili bahatih muškaraca da dele uvrede jednoj ženi koja se usuđuje da bude to što jeste, da hrabro korača i javno istupa protiv nasilja nad LGBT osobama. Isključivo zbog toga što je ovaj slučaj dobio medijsku pažnju, napadač je priveden.

Iste večeri, na Međunarodni dan žena, u Kulturnom centru Grad, Kseniju Radovanović napao je u tom trenutku nepoznati muškarac, koji je viđen u društvu glumca i predsednika Pokreta slobodnih građana Sergeja Trifunovića. Te večeri, Ksenija je na dodeli BeFem priznanja za doprinos feminizmu za 2018. zajedno s ostalim članicama inicijative Ne davimo Beograd, primila nagradu „za podršku feminističkim politikama”. Nakon nekoliko dana, napadač, po imenu Petar Vladulović, priveden je i osuđen na 8 meseci uslovne kazne i zabrane prilaska.

Živimo u društvu gde je normalno da nekom muškarcu padne na pamet da bez razmišljanja ošamari ženu u javnom prostoru kako bi je naučio pameti. Njemu je dozvoljeno da procenjuje kakvo je ponašanje adekvatno za žene, da li one smeju da hodaju slobodno ulicama Beograda ili nekog drugog grada iIi da se identifikuju kao lezbejke, kao aktivistkinje, feministkinje ili kako god one žele. Da li smeju da se drznu da ukažu na grubo ponašanje nekog muškarca, a da ne rizikuju ugrožavanje svoje bezbednosti?

Radno mesto kao bojno polje

Slavicu Terzić, vozačicu gradskog autobusa, ženu koja se bavi jednim tradicionalno „muškim” zanimanjem, brutalno je pretukao na radnom mestu bahati vozač automobila, jer se usudila da ga pretekne u saobraćaju. Jednom muškarcu danas, u 21. veku, društvo i dalje daje dozvolu da zaustavi saobraćaj da bi „prevaspitao” jednu ženu, jer njoj nije mesto za volanom, već da drži varjaču. Da li je ovaj nasilnik uhapšen, nemamo informaciju. „Ovo mi se desilo zato što sam žena i što sam se usudila da radim posao koji važi za muški. E, takva shvatanja moramo da menjamo i to je poruka koja važi svaki dan, a ne samo za 8. mart” − poručuje Slavica.

Pre tačno godinu dana, na 8. mart 2018, Marija Lukić predala je tužbu Osnovnom sudu u Kruševcu, za seksualno uznemiravanje koje je doživela od svog šefa, predsednika opštine Brus Milutina Jeličića−Jutke. Od tada njen život više nije isti. Osim što je ostala bez posla, ozbiljno je ugrožena njena i bezbednost njene porodice u malom mestu. Danas svedočimo ne samo tome da Marija Lukić još uvek nije dočekala pravdu, već da se suočava sa svakodnevnim uvredama i pretnjama zbog toga što je istupila javno i uperila prstom u nasilnika. Nakon podrške šire javnosti Mariji Lukić, godinu dana kasnije, predsednik opštine Brus, Milutin Jeličić Jutka, optužen za seksualno zlostavljanje nekoliko žena u toj opštini, podnosi ostavku, jer se njegovo uznemiravanje žena „koristi za direktan napad na predsednika Aleksandra Vučića i za urušavanje SNS”, što govori o tome da je ovoj državnoj strukturi mnogo važnija njihova slika u javnosti nego životi žena koje su svedočile da trpe seksualno nasilje od dotičnog, kojima je obećao posao, pa ih potom maltretirao i uznemiravao. Ostavku je podneo tek nakon dve nedelje otkada je najavljena, ali je pre toga sebi organizovao miting podrške, sramno zloupotrebljavajući svoj položaj moći i siromašne žene koje u ovoj opštini bukvalno rade za „koru hleba”, kako je jedna od njih izjavila, te strahuju da ne ostanu bez posla ukoliko se ne pojave na mitingu.

Kada je u pitanju seksualno uznemiravanje na radnom mestu, prema istraživanju koje je nedavno sprovela organizacija Kvinna till Kvinna, žene su te koje doživljavaju seksualno uznemiravanje u većoj meri u odnosu na muškarce. Od žena obuhvaćenih ovim istraživanjem, 40% je navelo da su iskusile barem jedan oblik seksualnog uznemiravanja na poslu, a svaka peta žena (21%) bila je izložena više puta. U 74% slučajeva počinioci seksualnog uznemiravanja su na nekoj poziciji moći u odnosu na žrtve. Ono što je poražavajuće je da je samo 2% ispitanica prijavilo seksualno uznemiravanje policiji.

Šta nam preostaje?

Ono što je svim napadima uoči 8.marta zajedničko jeste da su usmereni na žene, da se nasilje nad ženama neprestano dešava samo zato što su žene, čak i na dan obeležavanja Međunarodnog dana žena. Kome smetaju žene? Da li zagovaračima tradicionalnih vrednosti izmiče tlo pod nogama pa je atmosfera linča još intenzivnija?

Društvo ženama često nameće ulogu žrtve, pa im se samim tim oduzima i moć. Žene koje su se javno suprostavile bilo kom obliku nasilja/diskriminacije ne mogu se nazvati žrtvama već hrabrim heroinama. Bilo da su se usudile da rade svoj posao i da na taj način ruše stereotipe, bilo da su se usudile da prijave šefa zbog seksualnog nasilja i tako dale primer ostalim ženama da ne moraju da trpe, ili da su uspravno stajale pred bahatim nasilnicima, one ne zastupaju samo sebe već i sve ostale žene koje možda u ovom trenutku nisu u mogućnosti da naprave taj korak. Ne preostaje nam ništa drugo nego da se udružujemo, budemo solidarne s drugim ženama i ne ćutimo kada vidimo da se nasilje dešava pred našim očima.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us